Freedomov Exit dnevnik III

Kao i obično opet jurimo, ovaj put sa Esme na Edu Maajku. Edo Maajka je u hip hop uneo isto ono što i Zabranjeno Pušenje u rok muziku. Jedino što se tzv. bosanski humor (ironija/ cinizam/ njuprimitivizm) bolje oseća na terenu ovog, inače, brbljivog i dovitljivog žanra. Njegov nastup je siguran, najviše zbog toga što se Edo, verovatno, i u klonji oseća kao zvezda. Šta je Marčela (ili Beogradski Sindikat) sprečilo da zasijaju sa iste scene ostaće tema za kuloare.

U želji da dosledno ispratimo što više stvari koje nas inače ne bi interesovale odlazimo i na Cafe Del Dno Dunava stajdž gde uz prijatnu latino muziku mladi i kreativni ljudi od đubreta kreiraju umetnost. To je umetnička reciklaža. Dvostruka umetnička reciklaža. Muzika koja svira ispira mozak kao da ste glavu umočili u potok koji teče iz Sartida. A sve što će talentovani graditelji ostaviti za sobom je gomila đubreta. Ova količina odsustva mašte trebalo bi da bude kažnjiva zakonom.

The Datsuns su se već u press centru predstavili kao veoma skromni i veoma friendly ljudi. Isto bi se moglo reći i za njihov nastup. Obzirom da dolaze sa Novog Zelanda, da iza sebe imaju dva prosečna albuma (koja će nakon iščezavanja hajpa oko tzv. garažnog roka prašina pokriti za vjekivjekov) kao i da su AC/DC sigurno među prioritetima kada biraju muziku za žurke, The Datsuns su bili vanredno voljni da sve što umeju podele sa nama. Tamo gde je manjkalo efektnih pesama sigurno nije manjkalo energije. Ono što The Datsuns naročito vole da rade tokom svirke je zauzimanje rok poza iz rok mitologije. Ali, ako si iste naučio na Novom Zelandu, gde ti je alternative bila šišanje ili ehm neka druga aktivnost sa ovcama, onda treba da cenimo njihovu volju da se odupru kolotečini. Jedno od prijatnijih iznenađenja festivala. Reći će vam mnogi.

ROK MOMENAT ČETVRTE VEČERI EXIT FESTIVALA svakako se odigrao na VIP sleš press terasi. Tamo je pevačica tokom nastupa njenog tezga benda slala SMS poruke za vreme dok je pevala. Mahzive Rizpekt.

Propuštamo „preporučenog“ Sky Wiklaha, jer smo neznamšta neznamgde radili. Ah, da, trovali smo se Carry Matthews Projectom tj Jennifer Tilly Experienceom tj britanskom postavom The Kiosk. Koja je totalno dno. Za to vreme Disciplina Kičme razbija na Voda Voda glavnoj glavnoj sceni sceni i euforično finale „Buka u modi“ odličan je intro za ono što sledi.

WHITE STRIPES.

Bend koji svoj set započne kao što ga mnogi završavaju svakako spada u velike bendove, pitanje je samo koliko velike (size does matter). Najbolji način da vam predstavim njihov sinoćni nastup je da stvar nazovem kamernom operom za hiljade posetilaca. WS poklanjaju veliku pažnju svom nastupu, čak i njihovi roudiji su kostimirani u crna odela, sa crnim šeširima i crvenim kravatama. Al Kapone era. Na sceni ih najavljuje momak sa Novog Zelanda. Meg ima belu bluzu i ogromne sise. Jack je u crnom odelu, koje prati liniju njegovog zagojenog tela, a estetika otprilike odgovara ideji meksičkog Elvisa koji se loži na Zoroa. Jack je opsednut sa Meg. I tu počinje pomenuta opera. Jedan od mikrofona postavljen je i na Megine bubnjeve, tako da Jack, kad izvoli (a čini to često) može da peva okrenut ka sestri udaljen od nje samo bas bubnjem i činelama. I u tom dijalogu krije se sav žar njih dvoje. Sve vreme imate utisak da gledate nastup velikog benda tokom koga alfa-mejl vodi brigu/ radi za dvoje/ drži stvar pod kontrolom kako bi se sve mane sestrice-fimejl prikrile ili svele na „šarmantno“. Meg je u svojim stidljivim i dirljivim osmesima publici sasvim iskrena u tom prepuštanju pomalo perveznoj bratovljevoj brizi. Jack White je neverovatan gitarista. Ponekad se čini da mu treba treća ruka kako bi na istu istresao sve što želi. Tokom seta pesme se manje više nižu u prepoznatljivom redu, dopunjene pesmama sa novog albuma. „Hotel Yorba“, „My Doorbell“ i „Look Me Over Closely“ čine trio mojih favorita. Večerašnji nastup WS su posvetili Nikoli Tesli, najvećem Srbinu svih vremena! („Eto vam, Hrvati!“ moralo je pomisliti, barem, 60% publike). Nakon toga sledi obrada Burta Bacharacha, odn Dusty Springfield i „I Just Dont Know What To Do With Myself“, a kao prvi, jedini i poslednji bis stiže „Seven Nation Army“. Ne znam šta je trebalo da očekujemo od White Stripes, ali najviše smo dobili njihovog profesionalizma. Ništa u njihovoj predstavi nije bilo posebno večeras. Ako to niste primetili, onda možda niste otišli ni pomalo ravnodušni sa njihovog nastupa.

EXIT 05 je gotov. Niko ni zbog čega ne bi trebalo da se kaje.