"Egzorcizam" u pokušaju: Površno, mehanički, beživotno

Piše: Aleksandar Teokarević, student treće godine osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

U filmu se sve odvija mehanički i po difoltu, dok likovi deluju previše beživotno i artificijalno, čemu uveliko doprinosi gluma, za koju je blago reći da je neuverljiva. Likovi u ovom filmu su funkcije pomoću kojih će režiser otelotvoriti svoju “genijalnu misao” i reći ono “što niko drugi nije pre njega”.

Šalu na stranu, problem s tim je, taj što nam nedovoljna karakterizacija likova, i njihovo postavljanje u službi funkcije, onemoućava da se sa njima poistovetimo ili povežemo, tako da nas njihove patnje i stradanja, ni malo ne dotiču.

Likovima se dešavaju razne stvari i promene, tokom filma, tek tako, zato što režiseru odovara da bude tako, a ne uzročno- posledičnim sledom događaja koji izazivaju unutrašnje promene kod njih. To se dešava tako što, demon iz filma, otkrije pred svima nešto o junaku koji je to već znao o sebi, i on se odjednom promeni i postane bolji čovek, suočen sa istinom, koju je duboko potiskivao, i tako sa svima njima. Stiče se utisak, da je režiser, koji je ujedno i scenarista navedenog filma, hteo da obuhvati više stvari odjednom, i da su mu, stoga, sve “poispadale iz ruku”.

Ideja je bila, da se svi likovi, koji posredno ili neposredno imaju veze sa centralnim događajem, egzorcizmom mučene i nevine devojke (jedine čiste savesti, od svih njih), kao slučajno, nađu na tom mestu i da demon, koji ju je zaposeo, otkrije prljav veš i nečistu savest ostalih prisutnih i da ih razotkrije, jedne pred drugima (i pred publikom).

Na kraju, u skladu sa hrišćanskom (katoličkom) dogmom, samo prava ljubav i požrtvovanost (koja se, uzgred budi rečeno, desila u prošlosti, a sada je samo razotkrivena), spašava jadnu, malu i nevinu žrtvu, i oni konačno uspevaju da uspešno izvrše egzorcizam nad njom, kao da je sve zavisilo od toga da publika sazna šta se desilo u prošlosti, i od toga da majka konačno prizna demonu koji je zaposeo njenu ćerku, da je bila loša prema njoj celog života, da bi je zaštitila. Naravno, ne izostaje ni katarza, jer majka (na početku filma sestra) menja odnos prema svojoj ćerki (ili sestri), rešavajući da bude manje zaštitnički nastrojena prema njoj, da je ne ograničava i da je pusti da živi svoj život.

Režija je karakteristična za Matanićev stil, kao i u predhodnim njegovim filmovima- statični kadrovi, koji se sporo smenjuju, uz suptilne promene planova i rakursa, i uz povremenu kretnju kamerom koja naglašava dramatičnost trenutka, kao i naglim švenkovima i farom unapred ili zumom, koji ističe bitnost nekog kadra. Dosta je prisutna i “kamera iz ruke”, koja daje “prirodnost” i takozvani “dokumentaristički” pristup nekim od scena u njegovim filmovima, koja mu pomaže da stvori iluziju dokumetarne realnosti, i one služe da povećaju tenziju, bolje poistovete publiku sa likovima ili situacijom u kojoj se oni nalaze.

U filmu “Egzorcizam”, to je pojačano time što je, do nekle, meta film, jer tokom većeg njegovog dela i svih bitnijih dešavanja u njemu, kamera “Obiteljske televizije” snima aktere, ne bi li snimila dokumentarnu emisiju o egzorcizmu. Stoga, dobar deo kadrova u filmu, prikazan je kroz subjektivac kamermana pomenute televizije, i ima dosta praćenja kamere i snimanja “iz ruke”, te gledanja i obraćanja aktera “u kameru”. Ritam i tempo filma su poprilično ujednačeni, sve se dešava naglo i prebrzo. Muzika i zvuci, u filmu, su zadovoljavajući i doprinose horor atmosferi.

Namera režisera je manje - više jasna, ali, na žalost, nije precizno žanrovski ispunio zadatak koji je sebi postavio, te stoga film “Egzorcizam” deluje posprdno i smešno, čak i ako je ciljano na egzistencionalni horor. Matanićev horor počiva na atmosferi, koju je pokušao silom da izgradi, opet od spolja, i glumačkoj igri koja nije najbolje izvedena.

Nije dovoljno imati devojčicu koju je zaposeo demon, koja se s vremena na vreme oslobodi i beži po kući, i demona koji obelodanjava prikrivene zločine iz prošlosti, svih aktera, koji zapravo jesu više horor od centralne priče, na šta je i ciljano, ali ne izazivaju strah ni zabrinutost za junake, ni u jednom trenutku, već samo mučninu i gađenje. Za razliku od, takođe ne baš uspelog filma,

“Poslednji egzorcizam” (“The Last Exorcism”), na koji se referiše, likovi, njihovi postupci, nagle promene, pa i sama početna premisa, u Matanićevom filmu, deluju neuverljivo. Iz svega sledi da se režiser Matanić, kakva god da su bila njegova stremljenja, usled nedostatka poznavanja žanra ili umeća da ga realizuje, sapleo pri prvom koraku.