Tri bilborda izvan Ebinga: Kako su kritičari naglo promenili mišljenje

Često se na početku godine dogodi da, posle svih nominacija, govorkanja i spekulacija, jedan film podigne ozbiljnu prašinu, bilo da je to zbog kontroverznosti ili pak, zbog pozitivnih utisaka. Slično se desilo i sa filmom "Tri bilborda izvan Ebinga u Misuriju“, u režiji Martina Makdone.

Upozorenje: spoiler alert

Ivona Janjić
Podeli

Piše: Ivona Janjić, studentkinja treće godine osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

Film koji u prvom redu govori o besu i praštanju, pred kraj prošle i početkom ove godine pokupio je popriličan broj značajnih nagrada (nekoliko Zlatnih globusa, nagrade Britanske filmske akademije, People’s Choice Award), da bi potom bio nominovan u sedam kategorija ovogodišnjeg Oskara. Na jednom filmskom festivalu u Veneciji dobio je aplauz koji je trajao čitavih deset minuta.

Kada je film podigao već ozbiljnu famu zasluženim i nezasluženim pohvalama, situacija pre svega u američkom kritičarskom mnjenju počela je oštro da se menja. Odjednom, film je postao svedočanstvo belačke nadmoći, otvoreno rasistički i diskriminatorski. U čemu je, dakle, stvar?

Osnovna radnja filma razvija se oko tri plakata koja je Mildred Hejz (Fresis Mekdormand) postavila, a tiču se njene ćerke koja je silovana i ubijena, a da pritom, posle sedam meseci, još niko nije uhapšen. Tri bilborda, koja niko ne koristi, odjednom uzburkaju gradić. Otvara se čitav spektar pojedinačnih priča čiji je pokretač po pravilu nasilje, a zaključak - oproštaj.

Iako na bazičnom nivou priča ne dobija razrešenje, Mildred ipak dobija svoj srećan kraj, uspevši da nađe snage za oproštaj i početak nove sreće, oličene u osmehu, prvom posle sedam meseci. Njen portret je dubok i pun nijansi koje ni u jednom trenutku ne dodiruju stereotipne prikaze roditelja koji tuguju za nastradalom decom. I kako u njenom portretisanju autor izbegava stereotipe, tako oni u čitavom filmu, čini se, skoro i ne postoje. Iako je priča posve ozbiljna, neretki su komični momenti koji filmu daju neophodnu živost.

“Tri bilborda“ ima jednu suštinski humanističku tezu: da bi se krug nasilja prekinuo, na nasilje ne treba odgovarati nasiljem, već - oproštajem. To je jedini način da se taj začarani krug prekine. Ta se teza ilustruje kroz sve pojedinačne minijature koje čine tkanje filma.

Ali ono što je uzburkalo američke kritičare bio je upravo ovaj oproštaj. Antagonista koji sve vreme sabotira Mildred, policajac Dikson (Sem Rokvel), rasista je koji prezire “people of colour” i čija je reputacija po pitanju maltretiranja Afroamerikanaca poprilično notorna. To da on na kraju bude iskupljen američkim kritičarima bilo je posve neprihvatljivo, te je njegovo pokajanje viđeno kao potvrda belačke nadmoći u Americi, jer oni bez ikakvih posledica mogu da rade šta im je volja.

A posledice po Diksona su sledeće: prvo je dobio otkaz, potom je izgoreo u požaru koji je jedva preživeo, a zatim i pretučen na mrtvo ime. Činjenica je da je on Mildred, zbog koje je dobio ozbiljne opekotine od kojih se neće nikada izlečiti - oprostio, kao što su njemu oprostili svi oni koje je maltretirao. Od filma se, dakle, traži da na formalnom planu bude politički korektan, a da se pritom zanemaruje suština filma, koja za početak poziva na pomirenje, a ne na razapinjanje i produbljivanje nasilja. Sa druge, ironične strane, film zapravo pozicionira belce, a ne crnce, u inferioran položaj: belci su prikazani kao gomila divljaka koji jedva čekaju da onom drugom prerežu vrat, dok su Afroamerikanci humani, dobroćudni i posve civilizovani. Učitavanje rasizma, izgleda, nema svoje granice.

„Tri bilborda izvan Ebinga u Misuriju“ postiže dvostruki cilj. Prvo, to je film izvanrednog kvaliteta koji pokreće snažne emocije, dok daje nijansiran i dubok prikaz društva. Film zatim postiže i značajnu društvenu ulogu, pokazujući da spoljna politička korektnost, koja se sastoji u normativnim i verbalnim floskulama, neminovno vodi do nemogućnosti da se situacije i ideje sagledaju u svoj svojoj živosti, a stvari nazovu svojim imenima.

Film/TV

"Dark": Serija u kojoj svaka priča vodi u slepu ulicu

Nemačka serija DARK u produkciji svima poznate američke striming platforme Netflix je doživela izuzetan uspeh i visoke ocene koje je dobila od kritičara i publike, kao i brojne nominacije za nagrade za najbolji scenario, najboljeg glumca (Oliver Masucci), najbolju glumicu (Karoline Eichhorn), ali i najbolji koncept.

Film/TV sreda 18.04. 15:22 Komentara: 42

Kako je Oleg Trofim sebe naveo na "tanak led"

"Led“ ("Lyod“), režiserski prvenac ruskog reditelja Olega Trofima, moderna je bajka i ljubavna priča o dvoje mladih ljudi, koji, spletom okolnosti, sledeći svoje snove i ambicije, pobuđuju jedno kod drugog emocije, koje ih na kraju spajaju.

Film/TV ponedeljak 16.04. 11:40 Komentara: 3

"Prema istinitoj priči": Ilustracija trilera i ništa više

Na prvi pogled, postavka novog filma Romana Polanskog "Prema istinitoj priči" je intrigantna: poznata spisateljica Delfin pati od kreativne blokade, i u svom ranjivom stanju zbližava se sa tajanstvenom, atraktivnom L. (Elle, što na francuskom može da znači jednostavno ona).

Upozorenje: Spoiler alert

Film/TV sreda 4.04. 12:00 Komentara: 3

"Fantomska nit": Poslednji film Danijela Dej Luisa?

Najnovije ostvarenje Pola Tomasa Andersona (režiser i scenarista) - „Fantomska nit”, dugo je iščekivano u bioskopima, jer je rekorder po broju osvojenih Oskara u kategoriji za najboljeg glavnog glumca, Danijel Dej Luis („Moje levo stopalo”, „Biće krvi” i „Linkoln”), najavio da će se upravo ovim filmom oprostiti od glume.

Upozorenje: Spoiler alert

Film/TV ponedeljak 2.04. 20:55 Komentara: 10

"Vernost": Čovek je čoveku... pas

"Vernost" (Le fidele) je priča koja prati razvoj ljubavne veze između Džidžija, člana gangsterske bande koji se predstavlja kao biznismen u domenu automobila i Bibi, devojke koja se profesionalno bavi trkama, iz porodice višeg staleža.

Upozorenje: Spoiler alert

Film/TV utorak 27.03. 11:30 Komentara: 1
strana 1 od 105 idi na stranu