Nenagrađena hrabrost i njena deca

Piše: Dejan Prćić

PAŽNJA: Radi jasnije analize filma, tekst razotkriva radnju

Iako, nije jasno zašto selektori FEST-a nisu dali priliku filmu da bude u programskoj celini Srpski film sa još nekoliko debitantskih filmova, na projekciji ovog ostvarenja sala je bila puna, uprkos neravnopravnom tretmanu.

Priča prati glavnu junakinju Nadiju (Marija Šuković)koja se zaljubljuje u člana auto mafije Njegoša (Nikola Zelenović), ali se ispostavlja da njihova ljubav, ipak ne može da se ostvari i da Nadija mora da se uda za čoveka prema kom očigledno ne gaji nikakva osećanja.

Film počinje scenom u kojoj Njegoš i njegov partner kradu automobil, dok sa druge strane, Nadijin otac Senad (Ljubo Božović) i njegov mladi kolega, pokušavaju da ih uhvate na delu a potom i uhapse. Međutim, Njegoš uspeva da pobegne i Senad ga ne hapsi. Nadija se u tom trenutku nalazi kod svoje tetke Spase (Mrijana Ilić) sa kojom razgovara o svojoj svadbi i postavlja joj pitanje da li je normalno to što nije srećna. Ova replika podcrtava sve ono što mlada autorka Sanja Savić, kasnije provlači kroz svoj film. Pošto je radnja smeštena u Bosnu i Hercegovinu i Republike Srpsku, autorka pokreće nekoliko tema: pitanje identiteta, pripadnosti, tradicije pa isto tako i hrabrosti da se se od svega toga odstupi. Nadijin otac Senad je policajac u Federaciji i predstavlja čvrst sistem od kod Nadija želi da pobegne, ne toliko zato što je njoj loše, već zato što kao i većina dvadesetogodišnjaka želi da upozna svet oko sebe, van okvira kakvi postoje na mestu gde je radnja filma smeštena. Senad i Spasa nisu u dobrim odnosima, i Nadija govori Spasi, da je možda neće pozvati na svadbu, čega je i Spasa sama svesna. Spasa drži svoju kafanu i ona kao takva za Senada predstavlja sve ono u šta ne želi da njegova ćerka kroči. Autorka postavlja Senadov lik, kao čoveka kog je žena ostavila da bi otišla i Nemačku da radi, dok je on sam odgajao Nadiju, ne želeći ni da čuje za njenu majku. Nadija upravo u toj kafani upoznaje Njegoša, i uzima od njega pištolj u trenutku kada vidi da policija dolazi i da će da ga uhapsi. U tom trenutku, jasno je da se oboje dopadaju jednom drugom, ali se Nadija vraća sa pištoljem, koji sakriva u svoju kuću, a u narednom periodu obavlja sve pripreme za veridbu. Scena veridbe je upravo jedna od najboljih scena u filmu, jer u fokusu nije to što Nadija ne voli svog verenika, već pitanje tradicionalnih običaja koje članovi obavljaju, a da ni sami nisu sigurni da li im je stalo do njih ili nije. Autorka postavlja scenu, tako da sva komika koja postoji u njoj, dolazi iz toga što svi čekaju jedni na druge kako bi videli da li su im običaji zaista važni (mlada mora da skuva kafu i tek tada prvi put uđe pred verenika i njegovog oca, itd.).

Ostvarenje Sanje Savić, postavlja jedno od najbitnih pitanja, a to je pitanje identita. Tako, autorka ne govori o nemogućoj ljubavi, kakvu smo navikli da gledamo, kada su u pitanju filmovi koji govore o ljudima sa različitih državnih entiteta, već o ljubavi koja je uprkos svemu, čak i moguća, ali su sami junaci oni koji posustaju. Upravo u ovom se nalazi cela novina i osveženje koje nam je autorka donela svojim filmom i zbog čega on zaslužuju svu pažnju domaće javnosti. Priča govori o mladim ljudima koji posustaju, a tu je svakako potrebno spomenuti i poslednju sekvencu u kojoj glavna junakinja govori u kameru, dok se oko nje, odvija svadba na kojoj je ona ta koja nosi belu venčanicu. Na kraju, se iz off-a čuje povlačenje okvira pištolja, koje se može tumačiti kao Nadijino samoubistvo. Bilo ono metaforično ili bukvalno, ishod je svakako isti.

Prvi deo filma, postavljen je veoma precizno i tačno, dok kako se primiče kraj, radnja jasno ubrzava svoj tempo, zbog čega sam rasplet ljubavne priče Nadije i Njegoša nije potpuno jasan. U poslednjem delu filma je jasno da mnoge scene nisu snimljene, a razlog tome sigurno jeste što je autorka svoj film radila nezavisno i bez ikakvog budžeta. Marija Šuković i Nikola Zelenović su izvrsno izneli uloge Nadije i Njegoša, a kada se na to doda činjenica da nisu profesionalci, već, članovi amaterskog pozorišta, jasno je da je cela ekipa dala sve od sebe, kako bi ovo debitantsko ostvarenje Sanje Savić, pokazalo pun potencijal koji autorka i kao scenaristkinja, a i kao rediteljka, svakako ima.

Kada su u pitanju, mladi autori, u ovom slučaju Sanja Savić koja nam je pokazala (i dokazala) da ima puno potencijala i definitivno autentičan autorski rukopis, nada ostaje u tome da će domaći festivali i njihovi selektori biti dovoljno hrabri koliko je bila autorka i cela ekipa koja je radila na ostvarenju Naši očevi, majke i njihova djeca, da prikažu ovaj film i to u glavnoj selekciji, koju definitivno ovo ostvarenje i zaslužuje.

Оcena: 8

Autor je student dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti