Vodič kroz pametno korišćenje stereotipa

Piše: Filip Grujić

Lehan je pisac po čijim su se kratkim pričama napravili kultni filmovi sa kraja prošlog i početka ovog veka, među kojima su Mistička reka (Mystic River), Nestala devojka (Gone Baby Gone), „Zatvoreno ostrvo“ (Shutter Island), ali i najnovije ostvarenje glumca i reditelja Bena Afleka Zakon noći (Live by Night). Uz Lehana, reditelj filma je mladi Majkl Er Roskam kojem je ovo drugo dugometražno ostvarenje, nakon filma "Bikova glava", sa kojim je 2012. godine bio nominovan za Oskara za najbolji strani film. Kada se na to doda i već pomenuti Hardi u glavnoj ulozi, jasno je da su očekivanja velika.

Nakon uzbudljive uvodne špice u kojoj nam je prikazano kako diluju drogu u kafiću, tako što imaju tajni štek, gde neko samo ostavi paketić, a drugi tip ga pokupi sutradan, moglo se naslutiti da će se film nastaviti u Gaj Ričijevskom (Guy Ritchie) maniru akcionih komedija. Međutim, ono što dolazi posle nema nikakve veze sa Gaj Ričijem, već film poprima sasvim drugu i ozbiljniju notu. Tom Hardi tumači ulogu Boba, barmena u kafiću u kojem se ostavljaju paketići. Igra ga na ivici autistične osobe koja nema baš previše empatije za ljude, međutim kada dođe do životinja, u ovom slučaju psa kojeg je našao u kontejneru, jasno nam je da bi za tog psa sve uradio. On nam nije od početka sasvim jasan lik, povučen je, ćutljiv, ne priča mnogo i ne izgleda bistro, i upravo je takva postavka stvorila osećaj nelagode – gledalac bukvalno samo čeka trenutak kada će nešto pući. I zaista, na kraju je Bob bio taj koji je pukao – ili, tačnije, pucao - i mi smo otkrili tajnu koju je on tokom filma nosio u sebi. Ali do tog pucanja(pucnja) mnogo se toga promenilo.

Priča ima sve elemente koji su potrebni za dobar triler. Bob ima neku intrigantnu prošlost koja nam se do kraja ne otkriva, zatim upoznaje napaćenu ribu, Nadiu, koju igra Numi Rapas (Noomi Rapace), sa kojom uspostavlja odnos bliskiji nego sa ostalim ljudima; rođaka Marva, kojeg tumači Džejms Gandolfini (James Gandolfini), koji mu na kraju zabija nož u leđa i kao šlag na torti, tu su zajebani Rusi krimosi, vlasnici kafića. Pored njih, bitnu ulogu igra i bivši Nadiin momak, Erik Dids (Matthias Schoenaerts), koji je upravo izašao iz zatvora zbog ubistva nekog Ričija. Zanimljivo je da on stalno potencira da je ubio Ričija i time se hvali. Iz takvog okvira priče je trebalo biti izuzetno pažljiv da film ne bi postao nižerazredni Holivudski treš sa Džerardom Batlerom (Gerard Butler) u glavnoj ulozi. Na sreću, reditelj Roskam je imao dovoljno sluha da izbegne skoro sve zamke koje mu ovakva priča nudi.

Lika Boba ima veoma uzbudljiv razvojni put, od naizgled mutavog tipa koji izvršava ono što mu se kaže, do čoveka koji ubija Erika Didsa jer je on hteo da opljačka njegov kafić za vreme isporuke paketića. Tu prvi put vidimo Bobovo pravo lice, i da taj razvojni put zapravo nije nešto novo za Boba, već povratak u prošlost, jer u toj sceni saznajemo da je on ubica Rikija, a ne Erik Dids koji je samo želeo da bude uvažen u kvartu. Na izuzetan način su svi likovi uvezani i ne postoje slučajnosti. Svaki od likova ima svoje razloge zašto čini određene stvari i ne postoje heroji i negativci u filmu. Svi imaju i dobre i loše strane i ta ambivalentnost likova je jedan od najboljih segmenata filma. Uprkos ironično srećnom kraju, u kojem nakon ubistva i svega što se dogodilo Bob dolazi do Nadie, mislim da je teško oteti se utisku da je nemoguće da njih dvoje budu srećni u svetu koji ih okružuje, a što je najtužnije, u svetu koji su sami stvorili.

Suptilnom, gotovo neprimetnom režijom i odličnim vođenjem glumaca, Roskam je uspeo da nam ispriča jednu izuzetno zanimljivu priču o malim ljudima koji bi želeli da budu nešto veliko, o nemogućnosti bega od prošlosti, o tome da bi svako svakome zabio nož u leđa zarad ličnog interesa, a ono što ovaj film čini odličnim je prilično subverzivna ideja da su u ekstremnim okolnostima dozvoljeni ekstremni postupci.

Ocena 9/10

Autor je student dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti