Žurka posle raspada Jugoslavije

Piše: Isidora Milosavljević

UPOZORENJE: Tekst koji ćete pročitati otkriva radnju filma "Afterparti"

Na zatvaranju ovogodišnjeg FEST-a imali smo priliku da pogledamo premijeru, a ujedno i pobedničko ostvarenje u kategoriji debitantskog ostvarenja, film „Afterparti“, reditelja Luke Bursaća.

Film počinje već čuvenim propagandnim materijalom koji je puštan u Titovoj Jugoslaviji, a koji je podsećao narod na sve dobro što je komunistički režim doneo tadašnjoj državi. Ovakav početak, uz naslov, dakle, osim što ukazuje na to da će se film baviti mladima koji konstantno izlaze na žurke i svime što ide uz takav život, mogao bi da bude povezan i sa današnjim životom, mnogo godina nakon raspada SFRJ, kako nam je na početku sugerisano, te „progresivne“ zemlje. Moglo bi se, dakle, reći da je film svojevrstan afterpari Jugoslavije. Već tada nam je jasno da će nam reditelj u sledećih skoro dva sata pokazati kako se država raspala i kako smo prokockali sve šanse koje su postojale nakon tog raspada.

Film prati priču o šarmantnom, ali u isto vreme veoma ljigavom Maretu koji radi kao barmen u popularnoj prestoničkoj diskoteci. Mare živi sa ocem i majkom u jednom od novobeogradskih blokova (onim izgrađenim u Jugoslaviji). U istoj zgradi živi i Tića, njegova najbolja drugarica koja je ujedno i zaljubljena u njega. Mare, osim što radi kao barmen, mašta i o tome da postane glumac. On je vrlo samozaljubljeni i samouveren momak, koji tako i osvaja devojke koje posećuju klub. On ima ekipu iz kraja, ali i druga sa kojim radi, Kineza, koga smatra manje vrednim od sebe, i to zato što on, za razliku od Kineza, ima auto, pa tako Kinez od Mareta zavisi svaki put kada idu ili se vraćaju sa posla. Tu je i gazda kluba, sumnjiv i očigledno veoma opasan tip, Gagi. Maretov život svodi se na posao, koji mu njegovim šarmom donosi površne devojke koje kresne i podeli sa ortacima.

Jasno je da je reditelj želeo da prikaže generaciju koja je zatrpana kapitalizmom koji je doneo nemaštinu zemlji u tranziciji, zatrpanoj rijaliti programima a u kojoj je mladima uskraćeno kvalitetno obrazovanje i koji jedini spas i jedinu sreću nalaze u klabingu, rejvovima, alkoholu i drogi. Možda je baš zato i čudno što tek nakon sat vremena agresivnog klabinga, u kome likovi uživaju, publika vidi da ti mladi i konzumiraju drogu.

Osim što se film površno bavi pitanjem preterane konzumacije narkotika generacije rejvova, on je samo zagrebao po površini odnosa između roditelja i dece i takođe se samo dotakao međuljudskih odnosa koji postoje unutar tako „otuđene“ generacije.

Reditelj ima i problem sa previše krupnih i veoma nepovezanih kadrova. Ovakav izbor kadrova može prilično da zbuni gledaoce. Sreća je što film ne može da bude nejasan. Od početka do kraja nam je jasno ko je kome šta, ko koga želi, ko koga voli, mrzi i sve ostalo. Problem je što se dinamičnost filma svela isključivo na pumpanje adrenalina gledacima kroz haus, popularnu, rnb, kao i domaću muziku devedesetih, takozvanu dizel muziku. Naravno i lasere, isprekidane, sloumoušn scene žurki. Dakle, problem je što se skoro da kraja publika moli u sebi, a čak sam jednog lika iz publike čula da i naglas kaže „oće li se ovde nesto desiti?“.

Nesporno je da je reditelj imao šta da kaže, i da priča koju je želeo da ispriča jeste vredna velikog platna, ali verujem da upravo u tome i leži problem ovog filma. Namera je bila dobra: da bude napravljen generacijski film, sa tipičnim žurkama, a tu je i komičnost iza koje leži slika veoma bolnog stanja društva. Međutim, od svih ovih silnih želja malo toga je do kraja postignuto. Većina stvari je samo ostala na površini, a publika na kraju nema za šta da se uhvati.

Rekla bih da je to generalno jedan od većih problema domaćeg filma u poslednjih nekoliko godina. Reditelji imaju idealne situacije za inspiraciju, svašta žele da urade, ali s obzirom na to da pare za jedan film skupljaju godinama, na kraju sve te silne ideje svodu na jedno delo a onda rezultat budu rasplinjenost i površnost.

Pošto ne bih volela da bude sve tako crno, za kraj sam ostavila glumačku ekipu, na čelu sa ubedljivim Radetom Ćosićem. Osim Lidije Vukićević koja igra majku glavnog junaka i čiji je povratak na filmsko platno veoma obradovao generaciju koja je odrasla uz „Bolji život“, tu je i Slobodan Beštić koji tumači lik Maretovog oca. Ovaj glumački par veoma šarmantno tumači prosečne srpske roditelje. Oni nisu strogi, podržavaju svog sina ali u isto vreme i veoma brinu za njega. Beštić je svoju ulogu gradio kao pomalo autističnog oca koji je u senci svakako dominantne žene. Posebno želim da istaknem Nikolu Šurbanovića i mladu glumicu Janu Milosavljević. Šurbanović precizno balansira između blentavog i veoma opasnog tipa. Njemu se život odraslih desio, ali je on ostao dečak. Dok Milosavljevićeva igra veoma zaljubljenu devojku koja je spremna na sve da bi bila sa dečkom koga voli, spremna je i da se ponizi do krajnjih granica i nije je sramota zbog toga. To Milosavljevićeva i igra, ona je nežna, veoma tužna, ali nikako patetična. Bravo!

Uz sve, volela bih na kraju da čestitam celoj ekipi filma na dobijenoj nagradi, ali i na tome što su uopšte uspeli da snime film, uz to i produkcijski komplikovan i zahtevan, a u vremenu kada je očigledno to veoma teško.

Ocena: 7/10