Deveruše: Nije lako (sa) ženama

"Deveruše" (Bridesmaids) je scenaristički debi zvezde Saturday Night Live-a, Kristen Wiig, i glumice Annie Mumolo koji je režirao Paul Heig, glumac koji poprilično često tezgari kao TV reditelj mnogih genijalnih sitkoma i dramedija (Office, Weeds, Bored To Death, Arrested Development). Iz ovde pobrojanih činjenica potiču sve mane i vrline ovog filma.

Poći ćemo prvo od mana. Jer ih je manje i jer nisu zanemarljive. Prvo, Bridesmaids ima solidan problem u identifikaciji koji žanr NE bi želeo da bude, e da bi potom krenuo da isti dezintegriše u nešto što mu je više po volji. Formalno, komične teme venčavanja & priključenija najčešće potpadaju pod romantične komedije, uz retke izuzetke poput Wedding Crashers u kome se otišlo više ka zločestoj tzv „R-rated“ komediji. Bridesmaids pokušava da na tom, „R-rated“ terenu, koji obično okupiraju muškarci, uvede ženski kast, da zadrži romansu koja privlači žene i da pretresanjem nekih ozbiljnih tema (krize kasnih tridesetih, prekida prijateljstva, braka) kvalitet (ženskog) televizijskog „dramedy-ja“ (Weeds, Nurse Jackie, United States Of Tara) prenese i na holivudski veliki ekran. Zbog tih „mnogih želja“ ovaj film obiluje detaljima i scenama koje su aromatičnije i obećavajućije nego što se to posle ispostavi (odnos Helen i pastoraka, lezbejska scena u avionu, „butch“ potencijal Megan i njeno prijateljstvo sa Annie...), dok osnovni tok filma često ima praznog i klišeiziranog hoda.

Film je sa 125 minuta trajanja barem 20 minuta duži nego što treba, što i ne bi bilo tako strašno da je ritam pojedinih delova (Annie i policajac prvi put, njeno vraćanje u igru) bolje rešen. Judd Apatow, kao promoter ovakvog tipa komedije, koji se ovde pojavljuje kao producent, bio je previše popustljiv prema svojim prijateljima.

Ova kamarica zamerki na stranu, Bridesmaids deluje kao naj(ne)ozbiljniji kandidat za „komediju godine“. Nije teško zamisliti kako je ovaj materijal lako mogao biti spucan na recimo Evu Mendes (kao mladu) i njene dve drugarice (Jessica Alba i Cameron Diaz) koje ratuju oko toga koja će mladoj biti bolja prijateljica i deveruša, pa shvatiti koliko, pored scenarija, važnu ulogu u mentalnom oporavku Holivuda igraju novi (drugačiji) glumci. Bridesmaids u potpunosti deluje kao film koji je Kristen Wiig napisala i snimila, jer su joj se zgadile slične limunade kao i činjenica da samo muškarci smeju i treba da budu smešni dok prde i povraćaju.

Bridesmaids je jedan veliki „fuck off!“ okoštalom holivudskom načinu razmišljanja da je najbolji recept za uspeh- nikad ništa ne menjati. Kao skoro četrdesetgodišnja cura prostitutski plave kose čiji je privatni biznis propao, a ljubavni život sveden na tucanje bez maženja od strane pravog i u se zaljubljenog muškarca (večiti predmet sprdnje- Jon Hamm), Kristen Wiig postavlja lik koji je (pre)retko anti-junak holivudskih filmova. I radi to bez stidne dlake na jeziku.

Uz komplimente Mayi Rudolph za ulogu svadbom ponesene mlade, uz Wiigovu prave zvezde ovog filma su Melissa McCarthy, koje se najradije sećamo kao kuvarice Sookie iz Gilmore Girls i Rose Byrne čiji je komičarski potencijal samo čačnut u Get Him To Greek. Ova prva razvalila je ulogom bucmaste i nezaustavljive Megan koja ceo film krivuda između klišeiziranog prototipa lezbijke i klasične „ima je!“ snajke. Njen komičarski osećaj za pauzu i besprekornu koreografiju gega definitivno je predlaže za glavnu ulogu u nekom od Apatowih narednih produkcija.



S druge strane Byrne briljira ismevajući ozbiljnost i „lažne osmehe“ koje isporučuje u serijalu Damages. Njena Helen je slika i prilika žene koja je maskom preduzimljive osobe zapravo podigla ogradu oko sebe iza koje stoji isprazan i pust život. Prava je šteta što su žaoke istog bile svedene samo na maltretman koji doživljava od strane pastoraka.

Bilo bi glupo ne spomenuti, više kao bizaran momenat, nego kao dramaturški svrsishodnu novotariju, i gostovanje britanskih komičarskih zvezda- Matta Lucasa, kao Annienog cimera, i Chrisa O’ Dowda, kao policajca, koji mahom repriziraju likove (sebičnjaka odn. dobrice) kojima su osvojili (moje) i srca Britanaca. Ovaj svakako ne-slučajni momenat skoro kao da predstavlja „in yr face“ protest holivudskim studijama kakav tip (karakternih) komičara i kakav tip humora nedostaje američkom filmu. Za jednu komedijicu čiji uspeh (170$m) niko nije očekivao to je hvale vredna stvar.

Na kraju treba reći i zašto je Bridesmaids stvarno odličan i toliko uspešan film. Zato što ne potcenjuje svoju publiku. Zato što formira likove čije su želje i strahovi (kao dve dominatne sile) „realni“ i „uverljivi“, zato što su likovi i kad su antipatični dragi i potrebni. Zato što se glumci ne stide onoga čime žele da nas zasmeju, već stoprocentno uživaju u tome i to možete da osetite. I zato što uspevaju da nas zasmeju do suza. A to se dugo nije desilo. Barem ne meni.

selektah: 9minus/ 10