SUPER8 – Čučeći na ramenima diva

U filmu Super8 ima jedna scena u kojoj glavni junak, dečak Joe, i njegova simpatija Alice u njegovoj sobi slučajno puste jedan od onih “kućnih filmova” na kome vidimo Joea i njegovu, sada pokojnu, majku u jednom od onih tipskih kolaža koji treba da nam uzburkaju emocije i probude nostalgiju za vremenima koja su, verovatno, samo na tom filmu izgledala tako magično. I dok ta scena dramaturški služi razrešavanju jednog drugog momenta u priči, na metaforičnom nivou ona objašnjava sam Super8- kao Abramsov nostalgični i emotivni omaž godinama kada je njegov nesporni uzor, Steven Spielberg (ovde kao izvršni producent), rasplamsavao maštu milionima klinaca širom sveta sličnim ostvarenjima. Abramsov Super8 je/bi trebalo da bude film o filmovima njegovog detinjstva (dodati i Zemeckisa), nekritični esej o jednom aspektu karijere verovatno najvećeg živog reditelja i pokušaj rekreakcije bioskopske magije kakva više ne postoji između publike i holivudskih fantazija.

Previše volim Spielberga (najbolji reditelj ikada!) i cenim J.J. Abramsa da bih sada krenuo da čačkam iskalkulisanost ovog projekta, ali recimo da ne mislim da je prisustvo samog Spielberga na sopstvenom “vozdizanju u zvezde” nešto što je koristilo bilo kome. Insistiranje na tome da je Spielberg izvršni producent ovog ostvarenja samo što nam nije poručivalo da se radi o filmu koji izgleda “kao da ga je Spielberg režirao”! Što je nekako besmisleno, i u kontekstu toga da je on sam predmet fanovskog omaža, ali i u kontekstu činjenice da je Abrams do sada akumulirao solidno poštovanje i kao scenarista (Alias, Lost, Fringe) i kao reditelj (M:I3, Star Trek), pa mu nije potrebna ova vrsta šlepovanja. Pa čak i ako sebe želi da vidi kao nastavljača (ili naslednika) samog Spielberga.

I kao što je pomenuti filmić o Joeu i njegovoj majci kompilacija prizora koje smo već toliko puta videli (sve sa detetom čija se visina beleži na ragastolu od vrata), tako i Super8 suštinski ne pomera stvari iz gnezda koje im je Spielberg napravio (E.T., Hook, Jurassic Park, Close Encounters Of Third Kind, War Of The Worlds, Goonies): malo mesto, ekipa drugara, šepave porodice, coming-of-age, fantastika kao zamena ili nadgradnja za realnost, vojna opsada, svemirski brod koji se pred očima junaka diže i odlazi… Svi ti elementi su tu. Problem je što su tu skoro na isti način kao i kada smo ih prvi put upoznavali. A i sama premisa- tinejdžeri koji iz zabave snimaju svoj film o zombijima, nekako nema previše opravdanja ovako izmeštena na sam kraj sedamdesetih. Ako je ikada u istoriji deco-odrastanja bilo lako i zgodno snimati film (a to zna i većina srpskih školaraca) to je danas. Kamere nemaju još samo vece šolje! I umesto da priču na toj činjenici začne u sadašnjem vremenu Abrams je bespotrebno vraća u svoje vreme i pravi neku vrstu, pretpostavljam, polu-autobiografskog osvrta. Čime, nažalost, nismo dobili i nekakav specifičan, novi pogled na epohu i njen duh.

Sama priča, o (PAŽNJA! MOGUĆI SPOJLERI!) zarobljenom čovekopaukolikom vanzemaljcu koji se nakon “slučajne” železničke nesreće oslobodi u malom gradu i po kome potom počinje da divlja manjka raznim stvarima. Nepotrebni saspens koji se gradi na činjenici da elijena, praktično, vidimo tek u drugoj polovini filma ozbiljno osujećuje uspostavljanje bilo kakvih simpatija prema njemu i ključni momenat “kontakta” između dečaka i “treće vrste” čini potpuno neuverljivim, čime ceo “spilbergovski” momenat priče pada u vodu. Radnička tragedija koja glavnom junaku i samoj priči treba da da emotivni osnov nepotrebno je havarisana time kako je do nje došlo, čime su potonji klišei samo udvostručeni, a odnos dva oca (Joeovog i Aliceinog) prema mrtvoj majci u dva navrata još nepotrebnije zavodi na pomisao da je tu bilo i neke “drame za odrasle”.

Deca su, uprkos naporima “freaks & geeks” tima, jezivo iritantna i uprkos sitnim specifičnostima (bucko, firecracker, šmoklja) koje su im date ne uspevaju da se upečatljivije nametnu. Elle Fanning (kao Alice) koja je briljirala u Phoebe In Wonderland ovde suštinski manje-više ima priliku da odigra isto što je radila i u nesrećnoj očevini Somewhere, Sofie Coppole. Neko joj je, nažalost, prerano rekao da je talentovana, pa se nije previše trudila. Od debitanta Joela Courtneya (igra Joea) pre treba očekivati da će završiti kao Haley Joel Osment nego kao Christian Bale. Konačno, i samom elijenu treba odreći bilo kakav kvalitet. Za nesrećnog i neshvaćenog vanzemljanina koji samo želi da se vrati kući on previše vremena provodi u drugom žanru (mislim na onaj sa predatorima i pravim Elijenima) da bi na kraju, kada nam otkrije svoje E.T.-ijaste oči, uspeo da ušeta u naša “večito dečija” srca. Abramsov pokušaj da slepi nevinost svoga detinjstva sa agresivnijom fantastikom u kojoj uživaju današnja deca završio je i u stilski dosta loše rešenoj kombinaciji dečijeg filma i horora. Ukoliko pogledate ostvarenja Velikog majstora (pa čak i u tom kontekstu visoko rizični War Of The Worlds) videćete da je jedan od njegovih najvećih kvaliteta baš taj da u kroju moderne bajke prelazi iz bezbrižnosti u jezu budu neprimetni.

Ne znam da li je to do odličnog saraunda sale 3 u Koloseju, ali Abramsa i njegov tim koji se bavio zvukom treba pohvaliti na ispoljenom sadizmu, zbog čega svaka akciona sekvenca bolje izgleda ako zažmurite i slušate, nego ako je gledate. Trešćete se, pak, svejedno!



Nakon Star Trek i Super8, mislim da je vreme da Abrams batali zahvaljivanje uzorima i nastavi da zida svoj mit.

selektah: 5minus/ 10