"Neprijatelj" - šta je istina?

Srpski film morao je da pređe Drinu da bi našao odgovarajuće “žanrovsko” ruho.

Piše: Slobodan VujanovićIzvor: B92
Podeli

OPREZ: U ovom tekstu izneseni su detalji o radnji filma koji vam mogu pokvariti uživanje u njemu u slučaju da ga niste već gledali.

Neprijatelj u velikoj meri predstavlja trijumf i za reditelja Dejana Zečevića i za scenaristu Đorđa Milosavljevića. I jedan i drugi već godinama pokušavaju da u srpsku kinematografiju usele „žanrovski film“, sa manje (Četvrti čovek) ili više (TT Sindrom) ili nimalo (skoro sve Milosavljevićevo) uspeha. Za malu kinematografiju poput naše uspešna adaptacija (holivudskih) žanr(ov)a u sopstvene sadržaje potencijalno predstavlja ozbiljniji komercijalni i kinematografski uspeh nego sitni, ali svakako važni, uspesi onoga što se zove „festivalskim filmom“. Jer, kako nas Holivud uči, takav film govori univerzalnijim jezikom i lakše se obraća svim stanovnicima planete. Ono gde su neameričke kinematografije u prednosti jeste što svaka od njih može da donese svoj specifični tvist na uhodane matrice i da kreacijom takvog hibrida oplemeni sam žanr. Iako su to u većini slučajeva samo pusti snovi, azijska, francuska i španska kinematografija pokazuju nam da se nikada ne treba predavati.

Smešten u neku bosansku nedođiju koja je razdvajala polumesec od krsta, Neprijatelj meša ratnu psihološku dramu i horor i istražuje psihologiju ratnika u okolnostima koje su tek malo neobičnije od rata koji se upravo, pre sedam dana, završio. U našem fokusu je grupa vojnika Republike Srpske koja na pomenutoj liniji razgraničenja uklanja postavljene mine, „održava tek započeti mir“ i čeka smenu. U galeriji likova imamo već prepoznatljive likove „četa“, „srpskih seljaka“, „beogradskih momaka“, „poštene omladine“ i „čestitih boraca“. Njihovi poratni dani teku smrduckavom monotonijom sličnoj onoj koju su proživljvali vojnici JNA u poslednjim mesecima službe... Sve dok patrola slučajno u jednoj fabrici ne nađe sveže zazidanog „’romog Dabu“ i ne dovede ga u njihovu ratom razvaljenu bazu. Ubrzo potom misteriozni Daba postaje katalizator sumnji, slutnji, optužbi, prozivki među „našima“, dok se u jednom trenutku ne konstatuje i njegovo demonsko poreklo. Daba je Šejtan, tj Platonov Demijurg, tvorac i uništitelj, izazivač svog zla na ovom svetu, pa i upravo završenog rata. Ali, u isto vreme, Daba na sebi ima ožiljke koji ukazuju na medicinski tretman u ustanovi za mentalno obolele. On je, dakle, (i) ludak, neko ko ima pravo na svoje sumanute poglede na svet. Zečević i Milosavljević vrlo pametno uspevaju da nam do kraja filma ne kažu šta je najverovatnije istina.

Odakle da počnem da hvalim? Fotografija Dušana Joksimovića je fenomenalna. Modroplavi-sivi-braon tonovi daju ledeni ton priči. Svi ovi ljudi izgledaju kao živi leševi od samog početka. Scenografija srušene kuće sa razrušenim dvorištem u koju je praktično smeštena radnja skoro celog filma odgovorila je živopisnošću na povremenu pozorišnost dešavanja i sjajno odradila posao kao sveži ožiljak rata. Dijalozi koji su obično „biti ili ne biti“ srpskog filma ovde su našli pravu meru „mentalitetskog mirisa“ (hvala ti, Maco) i „neuverljivosti“ koja je neophodna da bi „žanr“ profunkcionisao.

Glumačka ekipa je većim delom odlična. Svakako najveću zaslugu za demonsku magiju ovog filma zaslužuje Tihomir Stanić kao Daba koji samom svojom pojavom zrači jezom i izgleda baš kako sam zamišljao Cancerman-a. Pomenuti Dragan Marinković Maca i Ljubomir Bandović su kroz svoj prepoznatljivi izraz efektno dali „lokalnu“ životnost priči, a komplimente za plivanje u „žanru“ zaslužuju i Aleksandar Stojković (kao vođa Cole) i Stefan Bundalo (kao Guzica). Za moj ukus Vuk Kostić preteruje sa svojim „momkom sa beogradskog asfalta“ koji sada već postaje iritantan manir njegovog glumačkog izraza, a debitantkinja (?) Marija Pikić kao Danica nije imala puno sreće sa likom kome nije pronađeno funkcionalno dramsko mesto u priči.

Sa nešto preko dva sata trajanja, Neprijatelj je film čiji ritam je diktiran Dabinom ličnošću, on je taj koji smiruje i uskomešava ljude i događaje, i Zečević taj odnos neguje dosledno do kraja filma. Nekim potencijalno atraktivnim scenama je trebalo malo više rediteljske mašte (kada devojka zgazi na minu), ali Zečević sve stvari koje se obično rasplinu u srpskom filmu drži pod kontrolom sve do kraja, dopingujući dozirano misteriju, akciju i dramu.

Neprijatelj, kao priča o ljudima tj vojnicima koje „neočekivani splet događaja“ okreće jedne protiv drugih eliminišući ih jednog po jednog kao u priči o deset malih crnaca podseća (likovima) i na Southern Comfort, pa i na Deliverance, ali i na Dog Soldiers, pa i Event Horizon (tematikom), jer svi ovi filmovi pokazuju nam kako grupa ljudi reaguje kada joj se na putu nađe strah, strah od „nečega nepoznatog“ koji vrlo brzo postaje „strah jednih od drugih“. I dok su pomenuti filmovi služili kao metafore za američka ratovanja po Vijetnamu, militantni anti-industrijalizam ili su jednostavno bili smele subverzije svojih žanrova, Neprijatelj neočekivano dobro funkcioniše instrumentalizacijom onoga što je Dragojević zvao „drekavcem“. Zečević kroz Dabin lik dočarava „neobjašnjivo iskonsko balkansko zlo“ koje je, kako nam je duhovito sugerisano, možda oličeno u onome koga gledamo, a možda u onome ko gleda.

Nakon opšteneprihvaćenih odličnih „srpskih filmova“ (Život i smrt porno bande, Srpski film) i opšteprihvaćenih po-mnogo-čemu spornih „srpskih hitova“ (Montevideo, bog te video, Šišanje) konačno se pojavilo jedno inteligentno, zanimljivo i u svakom pogledu filmski artikulisano ostvarenje. Bilo bi žešće glupo od vas da mu budete neprijatelji.

selektah: 8plus/ 10

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 2 idi na stranu