FEST: Dva lica sebičnosti

Kakve veze imaju inženjer sa rukom zaglavljenom ispod kamena u nepristupačnoj dubini kanjonskog procepa i filmska zvezda 'zaglavljena' u fensi hotelu? Pa, osim očiglnedne zaglavljenosti, za jednog fizičke, za drugog mentalne prirode, junake filmova "127 sati" i "Negde", muče još neki istovetni demoni. Da li je prava reč sebičnost? Nemar? Samoživost? Možda krivica? Ili pak odnos roditelja i dece?

Kada se zbog jednog pogrešnog poteza nađe priklješten u dnu mračnog i hladnog kamenog hodnika kanjona Blu Džon u Juti, inženjer i rekreativac Aron Ralston će tokom narednih 127 sati, hteo ne hteo, morati da se suoči sa svim onim što ga je 'progonilo' celog života. 'Ovo sam ja. Ja sam ovo izabrao. Ovaj kamen me čekao celog života', reći će u najintimnijem trenutku samospoznaje, prolazeći one poznate faze u prevazilaženju bola - poricanje, ljutnju, cenjkanje, očajanje i prihvatanje. Za njega to nije bilo pitanje 'nesrećnog slučaja', već čist fatalizam, potcrtan vizijom zlokobne crne vrane koja ga je nadletala svakog jutra u 8.15h. Posmatrajući svoj život unazad, Aron shvata da je on emotivno nedostupni, 'samoproklamovani američki super-heroj' koji je toliko okipiran samim sobom da 'sve može sam'.

Džejms Franko u

U jednoj od najefektnijih ispovednih scena filma, kada u kameru simulira gostovanje u jutarnjem TV programu, on kao 'voditelj' šoua zadovoljno konstatuje - 'mi profitiramo zbog tvoje vrhunske sebičnosti'. O kakvoj sebičnosti se radi kada je u pitanju dobar sin i brat, ne tako dobar partner u romantičnoj vezi, ljubazan čovek ekstrovertne prirode, spreman da pomogne drugima, vredan radnik, posvećen svom hobiju?

Aron Ralston je svoj egocentrizam prelomio kroz jednu jedinu situaciju u životu, onu koju je Cane još davno ovekovečio stihovima 'A jedan poziv menja sve', situaciju koja se u trenutku kada je bespomoćan i očajan (preuveličano) čini kao ključni uzrok velikog karmičkog obrta – ’e da me samo nije toliko mrzelo da se javim kad je zvala majka’ ili ’mogao sam bar nekome da kažem gde idem...’

U tom 'šta bi bilo, kad bi bilo' scenariju, on više traži utehu i oproštaj, nego što priželjkuje drugačiji ishod događaja. Kajanje, kao čest element kriznih životnih situacija, u njegovom slučaju najviše upućuje na odnos sa roditeljima, čiju ljubav, pažnju i nežnost je, kao i mnogi od nas, uzeo zdravo za gotovo, svestan koliko je malo potrebno da ta krivica uopšte ne postoji. S druge strane, Aronov vedri, sportski (borbeni) duh, zatim neutoljiva volja za životom, te istinska hrabrost i vera u sebe kao i u ono iznad njega, vode ga ka izbavljenju i pronalaženju (novog) smisla.



Deni Bojl je majstorski vodio, komponovao i režirao ovaj istiniti 'one-man show', na čelu sa briljantnim Džejmsom Frankom, čija glumačka bravura odiše neverovatnom lakoćom i nadahnućem, dok izuzetno precizno slika najtananije psihološke mene. Bojl je svoj prepoznatljivi 'moderni' i dinamični rediteljski stil i ovde u potpunosti stavio u funkciju priče, tako da ona na momente ima psihodelične efekte 'Trainspottinga', ali i emotivno-dramsku napetost jednog 'Milionera sa ulice'. Vešto izbalansirane celine 'među javom i med' snom' idu od prefinjene i umerene stilizacije u flešbekovima, do surovog, gotovo dokumetarističkog naturalizma, koji će uzburkati osetljivije želuce.

Ela Fening u

"127 sati" prolazi bez ijednog dosadnog minuta, što mnogi neće reći za poslednji film Sofije Kopole "Negde', u kome ona dalje istražuje 'sindrom hotelske sobe', ili život bez doma, ponovo odsustvom dramskog sukoba, slikajući pre svega stanje, a ne dešavanje. Ovog puta u centru pažnje je muškarac, emotivno obamrla glumačka zvezda u naponu snage, koga poseta otuđene jedanaestogodišnje kćerke (treba da) prodrma iz korena.

Priča smeštena u legendarni losanđeleski hotel Šato Marmon vrvi od opštih mesta o disfunkcionalnom odnosu nezrelih, sjebanih roditelja i nedužne dece (takvu istu, u istom okruženju, gledamo, recimo, u seriji "Kalifornikacija"), ali je ovde lako nagovestiti rediteljkine autobiografske motive, baš kao u slučaju filma "Izgubljeni u prevodu".

Tema sebičnosti i preispitivanje iste, mnogo neoriginalnije postavljena nego u filmu Denija Bojla, ima predvidljiv ishod u obliku emotivnog (anti)klimaksa prikazanog kroz (ponovo) telefonski poziv u kome naš junak priznaje svojoj sagovornici da je 'jebeno ništa'. Odnos sa kćerkom je zbunjen i izgubljen u svetu provoda bez odgovornosti, i on se zahvaljujući nesebičnoj dečijoj ljubavi menja, izazivajući izliv kajanja i pokušaj novog početka. Njegov isprazni život odvija se u repetitivnom hotelskom miljeu (soba, lobi, bazen, restoran), a najuzbudljiviji deo te rutine čini brza vožnja ferarijem 'negde' izvan grada, stazom koja ne vodi ama baš nikuda. Taj ’put za nigde’, metaforično uokviruje film, donoseći na kraju očekivano i banalno razrešenje, ’veće od života’. No, pored svih klišea i samocitiranja već pomenutog "Prevoda", "Negde" ima svoje kvalitete. Oni su, pre svega u prepoznatljivom sporom rediteljskom rukopisu tj. atmosferi filma i suprilnom radu sa glumcima, koji i ovoga puta 'paraju srce' svojom nenametljivošću. Skoro zaboravljeni Stiven Dorf sjajno je dočarao emotivnu prazninu njegovog Džonija Marka, ali i dirljive trenutke neartikulisane očinske ljubavi i očaranost neiskvarenom pojavom njegove kćerke. Iako bi i ovde moglo da se govori o tipičnom Kopolinom ženskom liku, Kloi, u tumačenju Ele Fening zrači nežnom, bar prividnom zrelošću, koja se 'ruši' u jednoj od najdirljivijih scena filma, gde u igri poremećenih odnosa, bar na 5 minuta otac dobije priliku da bude otac, a kćerka da bude kćerka. Ela ovde često izgleda kao da uopšte ne glumi već da jednostavno samo 'postoji', nagoveštavajući jednu uzbudljivu karijeru na tragu one koju već uspešno gradi njena starija sestra.



Kao i u svim ranijim filmovima Sofije Kopole, muzika ima značajno mesto – ovde je to povremeno namerno prenaglašeno i naporno, kao u scenama striptiza, a negde je, kao u slučaju sekvence na bazenu gde se čuje demo verzija pesme ’You Only Live Once' grupe Strokes, neverovatno uzbudljivo, u svoj svojoj sentimentalnosti. Iako na prvi pogled deluje kao duo-drama, "Negde" je, baš kao i "127 sati", 'one man show' drugačijeg senzibiliteta, gde naš obesmišljeni junak kreće na put spasenja nekim drugim (asfaltiranim) putem.