Oskar i muzika, nekad i sad

Kada pomislite na muziku koja se vrtela na našoj televiziji i radiju između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, svakako će vam prve asocijacije biti šlager i jazz-pop orkestri, bez obzira da li je reč o zabavnim emisijama Sedmorice mladih, džinglovima Studija B ili o muzičkim podlogama kulturno-obrazovnog programa. Jednostavno, takva muzika je bila standard. Današnje vreme takođe ima svoje standarde. Umesto zabavnih orkestara, današnju televizijsku publiku najčešće zabavljaju grupe koje na kraju svog imena obično imaju reč „bend“ (reč koja nezvanično znači da „ako pravite svadbu, proslavu rođendana ili imate lokal, nazovite nas da se dogovorimo za tezgu, sviramo sve, od Silvane do Nirvane“), ili su u pitanju bezbojni instrumentali obojeni sintizajzerima i jeftinim ritmovima (obratite pažnju na špice informativnih emisija ili muziku koja se čuje u pozadini kviza Slagalica). Uostalom, pogledajte manifestaciju zvanu Evrovizija – ma koliko se Duška Vučinić Lučić trudila da nam objasni kako na tom takmičenju i danas ima mnogo dobrih pesama, i pticama na grani je jasno da se njihov kvalitet nikako ne može meriti sa vremenom kada su pobeđivali hitovi kao „Waterloo“ ili „Puppet on a String“. Sviđalo se nama to ili ne, od duha vremena je nemoguće pobeći.



Sličnu situaciju imamo i kada je reč o nagradi Oskar za najbolju originalnu pesmu. Dok su tu nagradu nekada osvajale besmrtne pesme kao što su „Over the Rainbow“, „Que Sera, Sera“, „Three Coins in the Fountain“, „Love Is a Many-Splendored Thing“, „Moon River“, „Raindrops Keep Falling on My Head“ ili „Theme from Shaft“, poslednjih godina Oskara za najbolju originalnu pesmu obično dobijaju numere koje većina zaboravi čim se svečanost završi. Možete li se bez guglanja setiti bar dve Oskarom nagrađene pesme iz poslednjih 20 godina (sa izuzetkom „My Heart Will Go On“)?

Istina, kada poredimo one pomenute evergreen hitove, i ove novije oskarovske laureate, moramo uzeti u obzir činjenicu da je cela planeta, sa naglaskom na filmsku i muzičku umetnost, sada mnogo drugačija nego što je bila pre pola veka. Činjenica je da u aktuelnoj muzičoj hiperprodukciji filmska muzika danas nema takav značaj kao nekada.

Sve je manje kompozitora legendarnih filmskih tema kao što su John Barry, Ennio Morricone, Burt Bacharach, Jimmy Van Heusen ili Henry Mancini. „Pojelo ih vreme“ neko bi rekao. Pa ako pogledamo njihova dela, nisam baš siguran u tu tvrdnju. Pre će biti da će vreme pojesti onu tragikomičnu pesmu „Jai Ho“ iz filma „Slumdog Millionaire“ nego npr. Mancinijev klasik „Days of Wine and Roses“. Na žalost, nepobitna je činjenica da bi saundtrak 21. veka muzički mnogo vernije oslikala pomenuta azijska turbo-folk numera, nego Henryjevi nežni gudači.



Ruku na srce, nije baš sve tako crno. U poslednjih 20 godina ipak je bilo nekoliko kvalitetnih pesama u užem izboru za zlatnu statuu, a nekoliko ju je čak i osvojilo. Što se nagrađenih tiče, tu pre svega mislim na sledeće pesme:

„Streets of Philadelphia“ Brucea Springsteena iz filma „Philadelphia“ (1993) – Iako daleko od standarda na koje nas je Bruce navikao (u pesmi ne čujemo njegovo osnovno „oružje“ - gitaru), iako je u konkurenciji te godine bio i Neil Young sa numerom iz istog filma, bilo je lepo videti jednog iskrenog rokera među svim tim uštogljenim japijima.



Bob Dylan u pesmi „Things Have Changed“ iz filma „Wonder Boys“(2000) – slično kao i kod Springsteena, ova pesma teško da spada u Robertove najbolje radove, ali potpuno verno opisuje atmosferu filma.



„Falling Slowly“ Glenna Hansarda i Markete Irglove iz filma „Once“ (2007) - ova pesma, kao i ovaj niskobudžetni ljubić su potpuni incident na dodeli Oskara. Nikad mi neće biti jasno šta bi onim sedim dekicama iz Američke filmske akademije pa da nagrade Oskarom jednu ovakvu indie-folk numeru.



A i prošlogodišnji pobednik Ryan Bingham sa numerom „The Weary Kind“ iz filma „Crazy Heart“ je bio po mnogo čemu ispred konkurenata.



Treba još pomenuti i Eminema koji je 2002. godine dobio Oskara za pesmu „Lose Yourself“ iz filma „8 Mile“ što je odraz upravo onog pomenutog duha vremena o kom sam govorio. Ono što su u svetskom mejnstrimu bili Burt Bacharach 1969. (muzika za film „Butch Cassidy and the Sundance Kid“), Isaac Hayes 1971. (film „Shaft“), Lionel Richie 1985. (film „White Nights“), Madonna 1995. (film „Evita“) to je bio Eminem 2002. godine. Zbog toga i smatram incidentima pesme kao što su pomenuta „Falling Slowly“ ili „Miss Misery“ Elliotta Smitha iz filma „Good Will Hunting“ koja je imala tu nesreću da joj konkurent bude „My Heart Will Go On“. Kad smo već kod Celine Dion, činjenica je da je to komercijalno najuspešnija pesma koja je dobila Oskara u poslenjih tridesetak godina, ali isto tako ne smemo izgubiti iz vida da je film u kome se našla, pokupio (uz „Ben-Hura“) najviše Oskara u istoriji ove manifestacije. Ne bih da budem zloban, ali iskreno sumnjam da bi ta pesma bila ovoliko popularna da je „Titanic“ osvojio 3-4 Oskara manje.



Kada je ovogodišnja dodela u pitanju, nominovane su pesme iz filmova „Country Song“, „Tangled“, „127 Hours“ i „Toy Story 3“. Nešto mi govori da bi krajem ovog februara baš Randy Newman („Toy Story 3“) mogao biti nagrađen. On je do sada bio nominovan čak 19 puta, a statuu je dobio samo jednom. Ako uzmemo u obzir vrlo skroman kvalitet ovogodišnjih nominovanih pesama, mislim da bi bila nepravda da Oskara ne dobije Newmanova „We Belong Together“.



Ove godine je tačno pola veka od kada je Oskara osvojila pesma „Moon River“ iz filma „Breakfast at Tifanny’s“. Ne mogu, a da ne konstatujem da je tužno što će taj jubilej muzički obeležiti ovako prosečne pesme, kojih će se malo ko sećati sledeće godine. U svakom slučaju, tužno ili ne, pravedno ili ne, gotovo je sigurno da će i ovogodišnji pobednik nositi duh vremena u kome živimo. S obzirom na to koliko cenimo prave stvari, koliko su nam bitni rejtinzi, čitanost, slušanost i broj prodatih bioskopskih karata, odnosno koliko cenimo iskrenost, kvalitet i originalne ideje – možda nismo ni zaslužili bolju muziku.