Poslednji vladar vetrova

Još jedan solidan uspeh na američkom boksofisu u prvoj nedelji prikazivanja čak i na primeru Airbendera (koji je rađen po tuđem predlošku i spada u atipične M. Night Shyamalanove projekte) govori o snazi Shyamalanovog brenda među američkom, a bogami i svetskom publikom. Sa autentičnim osećajem da melodramu začini natprirodnim ili naučnofantastičnim elementima, Shyamalan je kreirao zanimljiv autorski opus unutar koga publika nema problem sa formulaičnim zapletima, već sa uvek friškim nestrpljenjem čeka razrešenje misterije. I dok su Sixth Sense i Signs bili odlični primeri takvog postupka, već sa Unbreakable, a potom daleko više sa Village, Lady in The Water i superkatastrofalnim Happening, Shyamalan je nesimpatije kritike pretvorio u opravdano i ponižavajuće ruganje. Međutim, uprkos svemu tome ne deluje da je The Last Airbender njegov pokušaj nekakve kreativne reanimacije bavljenjem materijalom koji mu, uslovno rečeno, nije najbliskiji. Shyamalan je napravio najgori film u svojoj karijeri i time uspeo u nemogućem - napravio je gori film od Happening.

Nakon nepreglednog mora parents-friendly filmova u kojima dobro, obično oličeno u „specijalnom detetu“ pobeđuje zlo, obično oličeno u mantiju obučenom dugokosom ili beznosnom Ralphu Fiennesu, čovek mora da se zapita koga uopšte zanima još jedna priča o dečaku koji je predsetiniran da spase svet. I ko je, uopšte, voljan da u tako nešto uloži 150$m (i još 130$m za marketing, prema nekim pričama) i ponada se da će narečenu epopeju uspeti da rasplete na tri nastavka i tri godine. Iako sam protivnik nasilja mislim da je producent koji je ovo grinlajtovao zaslužio da mu se puca u kolena.

Zasnovan na prvoj sezoni animiranog serijala Avatar - The Last Airbender (šta mislite zašto je ovo Avatar otpalo?) koja je emitovana tokom tri godine na kanalu Nickleodeon Shyamalanov film predstavlja verovatno najimbecilniji pokušaj uništavanja sopstvenog lika i dela. Razlozi za to nepregledni su koliko i očaj koji vas hvata dok gledate ovaj film.

Kasting je katastrofalan. Ona dečica koja ne izgledaju kao da igraju u ruskom bajkolikom rimejku Napoleon Dynamite ne bi trebalo da glume ni pred rodbinom na slavi. A tu naročito mislim na glavnog momka, Avatara (Noah Ringer), koji čak i kada se namršti ne uspeva da iz sebe iscedi kap harizme. Traženju lika nije mnogo pomogla ni Shyamalanova sugestija da se prema dijalogu i radnji glumci odnose bez pseudo-patetike kakva obično krasi ovakve epske fantazije, već da glume kao da su u Goonies (pu-pu, kakvo svetogrđe činim ovim poređenjem!). Zato dobar deo vremena provodimo prateći radnju za koju nam nije jasno da li su njeni učesnici: a) debili, b) ili se samo ponašaju kao debili ili c) nevešto pokušavaju da se distanciraju od iste. Kako je u sve to zalutao Dev Patel (simpatični Anwar iz Skins) treba pitati njegov bankovni račun.



Dobro će pobediti, to znamo. Ali i svi ostali podzapleti ni pričom ni pričanjem ne nude ništa novo. Opsada ledenog-vodenog zamka od strane ljudi-vatre i njihovih lokomotivičnih brodova ima tek delić mašte i uzbuđenja koje je imala, recimo, centralna bitka u drugom delu Lord Of The Rings. Ostala dešavanja nećete ni tako upamtiti.

Milion godina trajući prizori „krivljenja“ vode, vatre, vazduha i zemlje koji svi od reda izgledaju kao tekvando meditacije za trudnice već nakon drugog prizora deluju smešno, a napor naših junaka da prilikom izvođenja istih ne izgledaju kao da imaju problema sa probavom u par navrata bukvalno deluje neprijatno za gledanje.

Efekti, od kojih ovaj film očekivano vrvi, deluju kao permutacija rešenja koja smo do sada videli, od Spielbergovog A.I. preko nesrećnog Singerovog Supermana pa do recentnih no-brainera poput G.I.Joes (ilikakovećbeše). Nažalost, ovo n.i.k.a.k.o. nije Shyamalanov teren.

Glasine da je on već napravio sinopsis za nastavak, koji bi u bioskopima mogao da se pojavi (već) 2012., ukazuju na to da su Maje u svojim predviđanjima bile u pravu.

selektah: 1/ 10