Porodica Soprano uvek ima odgovor

Ukoliko vas zanima gde su granice ljudske kreativnosti i mašte, verovatno ste fanovi serijala “Gospodar prstenova”, ako vam je pak muka od retardiranih sitkoma a tako biste da pogledate dobru humorističku seriju, onda sigurno znate za “Curb Your Enthusiasm”, a ako je vaš žanr TV drama, u tom slučaju teško da ćete naći kvalitetnije štivo od “Porodice Soprano”. Zašto ova serija u svom žanru predstavljaju isto ono što i film “Kum”, album “Astral Weeks” ili roman “Lovac u žitu” u svom? Po čemu su “The Sopranos” toliko revolucionarni?

Samo se setite kako su dramske TV serije izgledale pre njih: zapleti su gotovo po pravilu bili predvidljivi i naivni, niko od glavnih likova nikada ne pogine, između pozitivaca i negativaca si uvek mogao povući jasnu crtu, od humora nije postojalo ni “h”, nije bilo šanse da vidiš gole ženske grudi ili salvu sočnih psovki (čak ni kada je to potpuno u funkciji scenarija) a možda najvažnije od svega, svaka serija čija se radnja dešavala u savremeno doba i koja se bazirala na običnim smrtnicima koje muče obični problemi – bila je tako nerealna i puna nelogičnih rupa.



Sve se to promenilo krajem prošlog veka kada je 1997. godine scenarista David Chase pilot epizodu “porodice” ponudio kanalu HBO nakon što ga je odbio FOX. Čak ni u najliberalnijem američkom kablovskom TV kanalu kakav je HBO nije bilo lako postići konsenzus oko emitovanja serije koja se bavi životom savremene italijanske mafije u Americi, tako da je između snimanja te pilot epizode i konačnog zelenog svetla za ostatak prve sezone, prošlo čitave dve ipo godine. Chase je u međuvremenu počeo da razmišlja o snimanju filma, pošto je bio ubeđen da ako mu i HBO odbije seriju nema smisla obijati vrata ostalih TV stanica. Desilo se šta se desilo, tako da je 10. januara 1999. emitovana prva epizoda.

Nikada se pre “Porodice Soprano” nisam susreo sa serijom koja tako verno oponaša život u svim njegovim segmentima. Tu nema zašećerenih problema, usiljenih dijaloga, pravednih FBI heroja, romantične muzike ili ljubavi na prvi pogled. Ukoliko italijanska mafija danas postoji u Njujorku (retorička dilema), nema sumnje da ona izgleda baš onako kako ju je Chase opisao, od slova do slova. I ne samo mafija - bez obzira da li Tony Soprano drži lekciju svojim podređenima ili se svađa sa ženom, bez obzira da li njegova ekipa nekog muči ili igra golf, bez obzira da li on priča sa svojim psihologom, ima seks sa ruskom ljubavnicom ili kažnjava sina zbog lošeg ponašanja u školi, sve je prikazano toliko realno da na momente imate utisak da gledate dokumentarac a ne igranu seriju. Taj dokumentaristički recept je sada jedna od glavnih karakteristika kanala HBO (kasnije su došle serije poput “The Wire”, “Generation Kill”, “In Treatment”, “Treme”) a sve je počelo upravo sa “familijom iz Džersija”.

Kako sam Chase kaže, inspiraciju za scenario mu je dalo odrastanje u Nju Džersiju (gde je i snimljen najveći broj epizoda) koje je bilo ispunjeno lokalnim mafiozama čija se prezimena završavaju samoglasnikom (gle čuda, prezimena većine glumaca iz serije takođe se završavaju samoglasnikom). Priču je razvio u dugim razgovorima sa mnogim što bivšim, što sadašnjim, što krupnim, što sitnim mafijašima. Chase je toliko pazio na svaki detalj, toliko se trudio da najrealnije prikaže muke savremenog krimosa, da ćete danas često naići na preporuku za “Porodicu Soprano” u tekstovima novinara koji su decenije svojih života posvetili baveći se organizovanim kriminalom (Miloš Vasić i Dejan Anastasijević su samo neki od njih), a sve u cilju boljeg razumevanja onoga o čemu pišu. Posebno zanimljiv detalj je da je lik Livije, Tonyjeve majke, rađen po uzoru na majku Davida Chasea (ako niste gledali seriju, njegovu majku krase osobine koje se ukratko mogu podvesti pod termin “zlo”). Otkriti na takav način milionskom auditorijumu izvor vaših frustracija kao i deo vašeg lečenja od njih (Tonyjevi dijalozi sa Dr Melfi su takođe inspirisani Chasovim razgovorima sa sopstvenim psihologom) je najblaže rečeno hrabrost, za koju je kasnije Chase sasvim zasluženo bio nagrađen mnogobrojnim Emmy nagradama kao i milionskom zaradom.



Što se glumačke podele tiče, ona potpuno ostaje u senci Jamesa Gandolfinija. Dok gledate njegovo tumačenje Tonyja Soprana, vi nemate utisak da on glumi tj. da izgovara tekst koji je naučio napamet. Ne sećam se da sam u poslednjih dvadeset godina video ijednog glumca koji se toliko uživeo u ulogu koju igra. Ni ostatak ekipe nije za potcenjivanje, naročito Edie Falco koja igra Tonyjevu ženu Carmellu. Ona je potpuno dočarala savremenu ženu mafijaškog bosa, koja levitira između klasične domaćice i sponzoruše u godinama, potpuno odgovorna u vaspitavanju dece, ali i vrlo svesna izvora odakle dolaze materijalna sredstva za to. Prvi Tonyjev savetnik Silvio izgleda kao pravi consiglieri i ko bi rekao da je čovek koji ga igra (Steven Van Zandt) već nekoliko decenija gitarista u bendu Brucea Springsteena. Dva najbliža tonijeva saradnika su Polly - on je old school egzegutor bez savesti, i Tonyjev sestrić Chris - infantilni adolescent zarobljen u životu mafijaškog “radnika”, kakvih se ovo područje samo tako nagledalo. Od poznatijih imena, sporadično se pojavljuje reditelj Peter Bogdanovich, a u jednoj sezoni smo gledali Stevea Buscemija. Međutim ni pored Buscemijevog velikog truda, teško ga je zamisliti kao krimosa koji je u dilu sa italijanskom mafijom, pa makar scenario pisao i David Chase.

Da smo svi mi ljudi od krvi i mesa i da nije sve baš skroz savršeno, videli smo u poslednjoj sezoni serije. Naime, ta šesta sezona, koju Chase prvo nije ni hteo da snimi, ubedljivo je najslabija od svih (mada, poslednja sezona gotovo svake serije je po defaultu najlošija). Pod pritiskom javnosti, a prvenstveno potencijalnih nula na računu, Chase se ipak latio pisaće mašine i napisao završetak sage. Rezultat je mučnih dvadesetak epizoda u kojima jasno vidite “da vas taksista vozi poprečnim ulicama ne bi li račun bio veći”. Nema sumnje da je Chase bio svestan toga i možda je baš to jedan od razloga zašto kraj poslednje epizode izgleda onako spektakularno. Taj poslednji kadar je veliki srednji prst u lice svima onima koji su mesecima pre toga razvijali “realne” teorije kako će se serija završiti. A kraj nije mogao biti realniji.

Ovih dana je počelo prikazivanje svih šest sezona “Porodice Soprano” na RTS-u. Ukoliko ih nikada niste gledali, toplo vam preporučujem, ujedno i zavidim. Odgovori na mnoga naizgled trivijalna životna pitanja leže u ovoj seriji. Ako npr. ne znate zašto nema mleka u prodavnicama, gde se krio Legija ili pak zašto nam je koncertno leto ovako jadno i bedno – pogledajte "Sopranove", kaz’ će vam se samo.