Skriveni srpski filmovi: S dna kace

Da li ste čuli za filmove „Jevreji dolaze“, „Magma ćilibara“ ili „U ime oca i sina“? Niste? Vreme je da da saznate koje se sve ludosti finansiraju vašim parama...

Piše: Zoran JANKOVIĆIzvor: Yelow Cab
Podeli

Tekst Zorana Jankovića preuzet je iz julskog broja magazina Yellow Cab

Naša istorija manje ili više očigledne cenzure umetničkih ekscesa veoma je duga. Ako priču suzimo na film, ideološke komisije iz doba Agitpropa zaustavljale su mahom nenamerne filmske nestašluke, mnogo toga sklonjeno je od očiju javnosti, a bilo je tu i progona, otvorenog i sudskog maltretmana (o tome govori izvanredni zbornik Crni talas Bogdana Tirnanića). Predosećanje skorog kraha zajedničke države popustilo je cenzorske stege i prvi put pojavio se fenomen filmova koji se nikada nisu izborili za svoje mesto, prvenstveno usled komplikovanih odnosa među uključenim producentskim kućama (npr. sasvim zaboravljeni Švedski aranžman Zorana Gospića, 1989).

Lično me je uvek privlačilo ono gurnuto u senku i dubinu kadra, te sam krenuo u opsesivnu potragu za zaboravljenim, opskurnim naslovima kojih se najčešće i sami autori nerado sećaju. Uz malo truda pogledao sam gotovo sve te ludosti na koje su vlastodršci arčili državni novac. Krenulo je kao nenamerni hobi, da bi se pretvorilo u ono što bi Jane Austen nazvala ruling passion.

GRESI MLADOSTI MOJE
Božidar Nikolić nedavno je priložio i fotokopiju zabeleške sa audicije za Tamnu stranu sunca; pored Pittovog imena tada je zapisao:
„Dobro izgleda... Dosad najbolji viuzelno... Kakav je glumac?“ Vreme mu je dalo odgovor na ovo pitanje. A sam Pitt se jednom prilikom izvinio kritičarima i publici zbog slabe glume u ranijem delu karijere. Naveo je ostvarenja Bežanje sa časova, Upoznajte Džoa Bleka i Sedam godina na Tibetu. Tamnu stranu sunca nije pomenuo. Još jedna pobeda srpskog filma? I to u gostima.

Najviše me je privukla kasta filmova koji su potisnuti prvenstveno zbog sumnjive filmske kakvoće. Godinama sam jurio za filmovima nestalim iz vidokruga i najpažljivijih, a trud i dobra sreća vazda su mi davali priliku da takva ostvarenja pogledam na projekcijama koje su, kako se kasnije ispostavljalo, neretko bivale i jedine. Tako sam od nekritičkog kompletiste lagano evoluirao u usredsređenog lovca na uskoro skrajnuto. Nisam ni slutio da će me početna razbibriga dovesti u poziciju dobro upućenog svedoka beščašća ovdašnjeg filmskog sveta.

Kao prvi u nizu svojih ulova izdvojio bih The Dark Side of the Sun, čudnu srpsko-američku koprodukciju u režiji do tada cenjenog direktora fotografije Božidara Nikolića (koji je, inače, u četiri ruke režirao Balkanskog špijuna). The Dark Side of the Sun sniman je 1988. godine na lokacijama u Kotoru i njegovoj blizini, i kanda bi i ostao tek bleda fusnota da glavnu ulogu u njemu nije tumačio tada gotovo anonimni Brad Pitt, u tom trenutku na korak do holivudske slave i nužnih estetskih intervencija.

Ovaj film je bizarna priča o mladom Amerikancu koji, uz pomoć oca, po crnogorskim gudurama traži lek za svoju boljku — kompilovanu (mada u filmu potpuno neobjašnjenu) bolest preterane osetljivosti na sunca sjaj. Brad Pitt veći deo filma provodi na motoru, pod kožnom maskom preko čitave glave, što budi asocijaciju na tipičnog ubicu iz italijanskih giallo filmova sedamdesetih, a premda su svi uslovi bili tu, u filmu ipak nema prizora SM sexa. Maskirani Pitt meandrira o zaludnosti egzistencije pod takvim teretom, stigne i da se zaljubi i malo merači uz nekakav mlohavi antihit iz kuhinje Kornella Kovacha (tako je naveden u špici), a u izvođenju tada još neblondiranog Đorđa Davida (momački Nikolića).

Film je doživeo sudbinu čuvenog jajeta sa groba, a deceniju kasnije Brad Pitt pokušao je da osujeti DVD distribuciju na severnoameričkom kontinentu. Zaluđenici i zaludni ipak su dobili priliku da pogledaju traljavi i podosadni rani rad u Pittovoj filmografiji, život je grabio dalje, Božidar Nikolić nastavio je da prikuplja rediteljske ćorke, a Pitt da ubira odličnu frizuru po frizuru. I pokoju sjajnu ulogu u odličnim i relevantnim filmovima.

Nikoliću đavo nije dao mira — krajem devedesetih, posle kopernikanskog preokreta neprolaznog crnogorskog političkog vođstva, on je izvoleo da snimi i film koji će dokumentovati tu korenitu promenu. Uz pomoć scenariste Željka Mijanovića (s kojim je uradio Tri karte za Holivud) sročio je film U ime oca i sina, banalnu i amaterski izvedenu priču o ocu (poslednja krupna uloga Danila Bate Stojkovića) koji na tavanu zatoči sina, lokalnu TV zvezdu (nešto kasnije ministra kulture Crne Gore Branimira Popovića) kako bi ga sprečio da ode u ratnički pohod na hrvatsko ratište. Umesto željene upečatljive antiratne priče, sve se završilo na jadnjikavom spoju pukog folklorizma Živka Nikolića i trapavog pokušaja prilagođavanja motiva intelektualca u klinču s društvom iz opusa Miše Radivojevića. Film je začinjen raznim sumanutostima: otac u stanu drži repliku nadgrobnog spomenika svojih čojstvenih predaka, glumica Varja Đukić oponaša najgoru šmiru Sonje Savić, otac se kani da sinu odseče mali prst na ruci, a nađe se mesta i za crnogorsku vremešnu varijantu japanskog samuraja (drevna starina koja izvodeći šamanski ples s polovnom, pluskvamperfekatskom sabljom, pred gostima lokalnog bircuza pokazuje svoju borbenu gotovost)...

Od filma U ime oca i sina nekoliko godina kasnije distanciralo se i čitavo crnogorsko rukovodstvo posle projekcije na hercegnovskoj Kanli-kuli, jer su Nikolićev naturalizam i očigledna rediteljska neukost slučajno potpuno ogoleli neiskrenost tih državotvornih promena. Film je sklonjen u stranu, prikazan je u Sarajevu uz Nikolićevo razmetanje ličnom hrabrošću u potrazi za svenacionalnom katarzom, a potom se tu i tamo pojavljivao u ponudi bosanskih i pečalbarskih TV stanica. Nikolić je ipak nastavio da režira, ponudivši nam ništa bolju Balkansku braću nekoliko godina potom.

Rat u Hrvatskoj i nečija domišljata odluka da se Pulska arena zameni istoimenim (sada pokojnim) novosadskim bioskopom, pružila mi je priliku da prisustvujem jedinoj projekciji majke svih ovdašnjih filmskih dubioza i bizarnosti — filma Prvoslava Marića Jevreji dolaze (1992). Marić (dokumentarista u čijem se opusu „ističu“ naslovi poput Sedamdesete sezonci i Prinudni otkup u Vojvodini) potpuno nepripremljenoj publici ponudio je somnabulnu priču o članovima društva slepih u jednom vojvođanskom selu koji pripremaju predstavu u čast Jevreja koji stižu iz Amerike da posete mesta stradanja svojih predaka. Iza predstave, zapravo, stoje podli mafijaši koji u saradnji sa albanskom mafijom švercuju bombe u Titovim bistama.

Daleko zanimljivije od same ove gotovo nemoguće pojmljive priče bila je projekcija u novosadskoj Areni. Nezadovoljan tihim negodovanjem i brojnim izlaženjima publike, reditelj je zauzeo busiju na sceni i krenuo u raspravu s prisutnim organizatorima, kritičarima i novinarima, da bi se sve završilo sočnim psovkama na račun svih i svačeg. Zgranuti prisutni civili dočekali su u šoku naredni film na programu (Policajac s Petlovog brda Ljubiše Samardžića), Prvoslav Marić demonstrativno je povukao film iz konkurencije, a čini se, napustio i filmski svet, film Jevreji dolaze više niko i ne pominje (pa ni akteri, među kojima su i Meto Jovanovski, Predrag Ejdus, Slobodan Ćustić...), a do dana današnjeg ostaje misterija šta je autora ponukalo da uloge slepih glumaca amatera dodeli upravo slepim glumcima amaterima.

HOLIVUDŽIJE U NAŠEM SOKAKU
A legenda kaže, malo je nedostajalo da ugostimo i još neke uvažene kreativce. Producenti nikada snimljenog Poslednjeg kruga u Monci 2 obećavali su nam Jeremyja Ironsa, Monicu Bellucci (u alternaciji sa, opet on, Pittovom Angelinom Jolie), a tim koji je stajao iza jednako fantomskog Dvoboja o Jovanu Dučiću ozbiljno su nam „pretili“ sa Kate Winslet u glavnoj ženskoj ulozi. Ipak, najdalje je zlosrećne 1993. godine otišao Petar Zec koji je najavljivao spektakularni epik Omer-paša Latas sa Robertom De Nirom u naslovnoj ulozi, a potvrda za to obećanje pronađena je u činjenici da se superstarova kćerka zove — Drina. A svakoj Drini treba ćuprija, zar ne?

U biltenu festivala jedna gledateljka požalila se da joj se činilo „da je ljudska nesreća poslužila kao scenografija“, izvesni gospodin Ratković zavapio je da sve, pa i ovakve filmove treba prikazati, jer „inače se ne može objektivno sagledati kakav je naš film po kvalitetu“. Lično nikada neću zaboraviti to veče zgranutosti i uzavrelih strasti na samoj ivici kung-fu okršaja, baš kao što neću zaboraviti ni film čija bizarnost prevazilazi i ovdašnje visoke kriterijume (a svi znamo kakva je konkurencija). A samo veče kasnije pomešali su me s Bojanom Žirovićem koji u filmu Mi nismo anđeli glumi lik skrajnutog štrebera Race. Od skrajnutosti do skrajnutosti.

Na moju veliku sreću, nisu srpske filmske nepodopštine samo pitanje pluskvamperfekta. Novi milenijum doneo je novu vlast, skori slom ideološke određenosti, sraslo je sve sa svačim, a filmadžije su se upele da odgovore na pokušaj države da bar deklarativno uvede red i toliko voljenu transparentnost u sufinansiranje domaćeg filma. Uz sveopšte ubeđenje da je srpski film u vreme Miloševića bio ako ne bolji, a ono smisleniji, svačega smo se nagledali u poslednjih deset godina. Što se mene tiče, duboko sam zahvalan udarnicima što su rampu užasa podigli još više. Nema lovca koga ne raduje nadahnjujuća lovina.

strana 1 od 2 idi na stranu