,,Borba Titana'' - Gde je istorija?

Postoji jedan osnovni problem kako u pravljenju tako i u recepciji filmova zasnovanih na ma kakvoj drevnoj istoriji i njome podržanoj klasičnoj mitologiji – grčko-rimskoj, kineskoj, indijskoj... svejedno. Odnosi se naime na (ne)obrazovanost – kako onih koji takve filmove prave, tako i onih kojima su namenjeni.

Naime, do pre svega jednog veka se podrazumevalo da iole prosečno obrazovan pojedinac mora solidno da poznaje i istorijske okolnosti i mitologiju evropske antike: da, na primer, učenik sremsko-karlovačkog ili bilo kog drugog gymnasiuma zapadnjačkog tipa mora znati napamet početne stihove Homerove Ilijade, ako ne baš na starogrčkom a ono makar na latinskom – "Gnev mi boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina..." – Do pre pedesetak godina se očekivalo od ma kog učenika da zna članove sva tri rimska Trijumvirata ili Odisejeve avanture ali i istorijski kontekst u kom su nastajali i odvijali se.

Postavlja se onda pitanje: šta raditi s pričom o Troji (recimo) u epohi kad preko 80% američkih studenata ne ume da nabroji niti tri predsednika SAD pre Klintona, izuzev možda Kenedija ili Linkolna? Kako predstaviti pagansku raskoš drevnih civilizacija modernoj publici, te silno komplikovane i brutalne odnose bogova i smrtnika, da ne spominjemo slojeve značenja tih mitova, a da rezultat ne bude TV mini–serija od najmanje 13 epizoda ili šestočasovni preskupi film kog bi retko ko gledao? Tako se Holivud odavno u obradi ovih priča okrenuo vizuelnoj atrakciji i privlačnosti nosećih zvezda, s vrlo raznolikim ishodištima – "Kleopatra" s Elizabet Tejlor ostala je upamćena kao jedan od finansijskih promašaja veka dok je "Gladijator" Ridliju Skotu doneo Oskara. Pokazalo se da je jedino – za sada – rešenje u pravljenju istorijsko–mitološkog krompir-pirea gde prosečan gledalac prosto prati nekakav melodramsko–akcioni zaplet, dok se obrazovani snob u publici zgražava nad nepodnošljivom lakoćom postojanja takvog pristupa.

U 2010. godini taj je problem samo još jače izražen i tako stižemo do "Borbe Titana" koja naprosto preskače ikakav pokušaj edukacije i pokušava da napravi priču čiju će atraktivnost garantovati kompjuterski generisani efekti – što, da se razumemo, iz perspektive filmskog gledaoca uopšte nije greška, naprotiv! Postoji naime tu još jedna okolnost na koju se često zaboravlja, a to je da su ove "priče iz klasične starine" (seća li se danas iko uopšte Gustava Schwaba?) bile svojevremeni ekvivalent onoga što je danas pop-kulturni entertejnment. Ukratko, uz sve verske podtekste, i kod Hesioda i Apolodora stvar se pre svega odnosila na večernje zabavljanje običnoga sveta, puka, uz ovčetinu, vino i medovinu.

Za stare Grke Persej je bio koliko mitska toliko i stvarna istorijska ličnost, kao odraz narodskih priča pretočenih u istoriju osnivanja Mikene, kao što nam Argonauti svedoče o vremenu istraživanja Crnog mora i trgovine sa tamošnjim narodima. Stoga je besmisleno prepričavati siže filma: koga zanima, nek se prihvati knjige, a ko želi da tumači složene slojeve smisla neka čita "Maske bogova" Džozefa Kembela.

Mitovi i mitološki intonirane priče su to što jesu upravo zato što su uvek aktuelni, samo u novim kontekstima: Stiv Rivs je 50-ih i 60-ih igrao Herkula i inspirisao stotine loših italijanskih kopija a Reganova era donela je "Gospodara zveri", "Konana", "Ekskalibur", kao i izvornu "Borbu Titana" (1981) u režiji Dezmonda Dejvisa, gde je Ser Lorens Olivije tezgario igrajući Zevsa a Hari Hemlin (kog se možda sećate iz hit advokatske TV serije 80-ih "L.A. Law", prikazivane kod nas u noćnom programu) Perseja. Za uspeh i dan-današnju draž ovog ostvarenja pre svega je zaslužan Rej Herihauzen, mađioničar specijalnih efekata iz epohe pre CGI pomame, čije su stop-motion animacije svojevremeno publici oduzimale dah u filmovima kao što su "Sinbadova putovanja" (1958) ili "Jason i Argonauti" (1963).

Tako je nova "Borba Titana", pored puste želje da se inkasira na novom tehnološkom trendu i novoj zvezdi u glavnoj ulozi (Sem Vortington iz "Avatara"), ponovo još jedan odraz pokušaja kolektivne (pod)svesti Amerike da preispita kroz koju fazu američka imperija trenutno prolazi: sada su aktuelni ekonomska recesija, rat na drugoj strani sveta i socijalno previranje, kao nekad Depresija ili Drugi svetski rat. Ishodišta su ista: glad za begom od realnosti, sada uvećana željom da se eksploatišu nove tehnologije, što je trend kog su doneli uspesi filmova kao što su "300" ili "Avatar". Eto tako novog kino talasa inspirisanog Grcima I Rimljanima – poput tek otpočetog serijala "Percy Jackson & The Olympians".

U tom smislu, samo kompulzivni učenjak klasičnih nauka može imati zamerke na varvarski odnos autora filma prema izvornom materijalu (morsko čudovište Kraken nasilno je ubačeno iz nordijske mitologije, ali i iz franšize "Pirati s Kariba"), dok običnog gledaoca zanima samo ono što i treba da ga zanima: Da li je to zabavno ili nije? Govoreći tako o svojevrsnom "večitom vraćanju istog", ne možemo ovom filmu zameriti što pravi jedan prost MTV-jevski mish-mash mitskih priča koje su ionako i u vreme kada su nastajale imale najrazličitije moguće verzije i značenja u odnosu na geografsku oblast ili vremenski period, kad su po hiljaditi put reinterpretirane. Problem "Borbe Titana" je stoga u tome što nije baš ponajbolje napravljen film, a najveći problem se svakako odnosi u odlaganju premijere kako bi se jedan film izvorno snimljen u 2–D tehnici pod uticajem mega-uspeha Kameronovog "Avatara" nasilno pretvorio u nešto što bi trebalo da bude 3–D film, a nije, već ponajviše podseća na podugačku međusekvencu ubačenu između dva nivoa neke PC avanture.

Lajam Nison kao Zevs i Reif Fajns kao Had deluju kao da su izšetali iz nekog nastavka serijala o Hariju Poteru i jasno je da su tu iz prozaičnog razloga velikih honorara, poput Orsona Velsa koji se nije ustezao da glumi četničkog vojvodu u filmu "Bitka za Neretvu". Francuz Luj Leterje, štićenik Lika Besona koji se posle uspeha "Transportera 2" preselio u Holivud i odradio osrednju verziju "Hulka" 2008, trudi se da publiku zalije s što više brzih rezova i muške adrenalinske akcije, ali krajnji rezultat ostaje ne samo bledunjav već i dosadan, navodeći gledaoca da se zapita kad će više proći tih 106 minuta. Film će, ukratko, možda biti zanimljiv klincima (ionako ima rejting PG–13).