Kultura / Ostalo 2

Branko, Branko...19. januar, utorak

U nedelju, posle podne, postavio sam dnevničku zabelešku "Smandrljati dan". (To je bilo juče.) Pisao sam je između dva i četiri sata posle podne. Teško. Samo sam u jutro kupio novine i hleb. Nisam nigde više izlazio.

Izvor:

Piše: Velimir Ćurgus Kazimir

Oko šest sati sati me je zvala Ruža da me pita: da li je istina. Još ništa nisam znao. Ruži je javila Manja iz Londona koja je vest pročitala na FB-u. Onda sam okrenuo Mariju da proverim. (Kako to glupo zvuči: "da proverim".) Branko je umro oko tri sata posle podne. Branko Vučićević, sada mogu da napišem njegovo puno ime i prezime. Smrt ruši zaklone privatnosti.

Napolju je sunčano i hladno. Nula stepeni. Sneg se zadržao.

Poslednji put sam bio kod Branka i Marije, u njihovom preslatkom stanu punom mačaka i pasa pre dva, tri meseca. Iznenada sam banuo. Javio sam se kada sam već bio u njihovoj ulici. Tu, u blizini, živi porodica moje ćerke. Stalno smo planirali da upoznamo dečake sa njima. I nismo uspeli. Ko zna zbog čega.

Razgovaram sa Brankom. Sa njim sam mogao da pričam o svemu. Teško da još imam takvog prijatelja. Kod Branka je svega bilo. Od igle do lokomotive. (Otkud takva formulacija?) Naši razgovori su bili raznovrsni i bogati. Baš kao i naše prijateljstvo. Pričali smo ne samo o nesretnom Valteru Benjaminu i njegovom priključeniju nego i o tome kako je Brankova majka u sedamdesetoj godini naučila da pravi palačinke. Baš kao što sam ja počeo vozim u šezdesetoj. Eto, nisam Branka nigde provozao. A želeo sam. U stvari, grešim, vozio sam ga do Ruže na Bežanijsku kosu. Oni su cevčili neku rakijicu, a ja, kao šofer, samo jednu. I mnogo su se smejali. I bili sretni. A i ja sa njima.

Sećam se starog Brankovog stana u Cvijićevoj i njegove ćelije sa običnim stolom, bez fijoka, i drvene stolice koja kao da je došla iz neke stare kafane, a na podu jogi madrac. Ništa slike, ništa police sa knjigama. Na stolu, pored pisaće mašine i pakovanja A4 papira, veliki rečnik. To je ćelija za rad. Tu je Branko preveo one divne knjige poput "Staklenog zvona" i "Ispod vulkana". Ima u romanu Malkolma Laurija, na samom početku, kad glavni junak izlazi iz kuće, jedna pesmica od koje su mi ostale samo dve reči: "ševrdice-teturice...". Sigurno je reč o kretanju.

Bilo nam je najlepše kad nam je, verovatno, bilo najteže. Govorim o devedesetim. Živeli smo bedno da bednije nije moglo. I bili puni vere i nade da ćemo, svi zajedno, uspeti da srušimo carstvo Miloševića i Šešelja. U početku smo bili usamljeni, ali smo, s vremenom, sve više postajali svesni da nismo toliko sami. I kad je u zimu 1996/97. ulicama Beograda krenuo protest redovno sam sretao Branka, često sa njegovom sestrom Gordanom, obično na Trgu republike. Bilo nam je zima pa smo neprekidno cupkali. Bili smo pušači, što je Branko ostao do samog kraja. Da li je on nekad davno pušio filter Moravu? Ili smo zajedno pušili 57? Sedam in pedeset! Kolikogod da smo živeli bedno uvek je bilo hrane za pse i mačke. Baš kao i prostora i vremena da se popriča sa svakim ko ti se obrati.

Bilo je to vreme procvata Devedeset i dvojke, ne samo radija, nego i izdavaštva i Kulturnog centra Reks. To je bila naša zajednička ljubav.

O gadovima, iz bližeg i daljeg okruženja, umeli smo da pričamo, ali bez onog ogorčenja od kojeg staje dah. Pričali smo jednostavno, ironično, analitički i fantazmagorično. Sve će jednom proći. Baš kao i mi. I prijatelji su ponekad bili na "tapetu". Bili smo se navikli na njih pa smo im opraštali mnogo toga. A i šta bismo imali ako im ne bismo oprostili?

Prićali smo o onome što radimo, kao i o onome što nas muči, bez mistifikacija i prenemaganja. Branko je mrzio prenemaganje koje je u jednom krugu naših prijatelja i poznanika bilo veoma prisutno.

Pre mnogo godina, mislim negde osamdesetih, Branku je perforirao čir na želuci. Ležao je u bolnici Dragiša Mišović. U to vreme sam bio dobrovoljni davalac krvi pa sam, na Gordanin poziv, odmah dao krv za druga. Ja sam to nekako zaboravio, ali me je Gordana, na to podsećala. Nije znala da krvi imam više nego dovoljno.

Ostao je njegov scenario o Valteru Benjaminu. Da li će se taj film ikada napraviti?

Bilo bi dobro da pronađemo sadržaj te tajanstvene Benjaminove putne torbe u kojoj su pored otrova stanovali i rukopisi. Možda je Brankov scenario najbolje rešenje ove tajne.

Sa Brankom se družim skoro četrdeset godina. Nastavljam.

Komentari 2
Čitajte
Pošalji komentar