Reanimacija muzeja za jednu noć

„Muzeji su srozani. Oni su danas zaista na dnu kulturne lestvice zahvaljujući dugogodišnjoj sistemskoj nebrizi“, tvrdi Ana Jovanović dok Mladen Petrović dodaje da je i dno relativan pojam, jer uprkos tome što mislimo da situacija ne može biti lošija, oboje tvrde da je bar u proteklih deset godina sve krenulo nizbrdo i da promene u vrednovanju muzejske baštine nakon kriznih devedesetih nisu sprovedene.

Za slučaj da vam nisu poznata njihova imena, dovoljno je pomenuti dve reči – Noć muzeja – pa da vam se upali lampica iznad glave. Da, to je ona noć, negde s proleća, kada u redovima čekamo da uđemo u muzeje, i kada sasvim slučajno primetimo koliko je galerija u našoj okolini. Ove godine ta „noć“ dešava se po jubilarni, deseti put. Pa ako je sve krenulo nizbrdo, kako onda Noć muzeja opstaje i širi se iz godine u godinu?

„Klinci ne znaju kako se muzeji zovu niti gde se nalaze, a prolaze svakodnevno pored njih. Sigurna sam da osamdeset posto mladih do dvadeset godina ne zna šta je u zgradi na trgu koja je zatrpana skelama“, kaže Jovanović u razgovoru za B92. Iako bi se iz navedenih izjava naslutio pesimizam, situacija je, naprotiv, sasvim suprotna. Sve je počelo sa optimizmom, i to u velikim količinama. Tako je, reklo bi se, i dan danas.

„Kada smo za prvu Noć muzeja napisali projekat, predali smo ga gradskom sekretarijatu i Ministarstvu kulture. Ispostavilo se da su nas iz sekretarijata pozvali odmah sutradan, tvrdeći kako nisu pročitali bolji projekat u skorije vreme i kako žele da odmah dođemo na sastanak“, objašnjava Petrović. Prema njegovim rečima, te godine sve je izvučeno na mišiće entuzijastične ekipe. Pet lokacija, neobične postavke i male intervnecije predvođene velikom paradom, označile su prvi pokušaj reanimacije muzeja. I to veoma uspešno. „Mislili smo da je zadatak Noći muzeja da pokaže kako mogu da se privuku posetioci, da bi onda same institucije počele bar malo da prilagođavaju svoje programe široj publici, što do tada nije bila praksa.“

Kao jedan od glavnih događaja te večeri, a ispostaviće se kasnije i jedna od najupečatljivijih izložbi, priređena je postavka „Iza sedam brava: Kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka“. Šok, iznenađenje i pet hiljada posetilaca.

„Rekla bih da je to najčuvenija izložba koju smo napravili. To smo priredili u Manakovoj kući i pamtim da je više od polovine posetilaca, pored izložbe o kurtizanama, videlo i stalnu postavku, i i da su bili izuzetno prijatno iznenađeni ambijentom u ovom muzeju . S druge strane, i ljudi iz Manakove kuće bili su zatečeni brojem posetilaca koji ih je obišao te večeri“, priseća se Jovanović. Ovo je pravi primer kako se jednom intervencijom publika može naterati da vidi i stalnu postavku, odnosno, tu kulturnu baštinu koju muzeji čuvaju.

Od tada je prošlo tačno devet godina i sa pet beogradskih lokacija Noć muzeja proširila se na brojne gradove u Srbiji. Kako tvrdi Petrović, sad je u pitanju gradski događaj koji, bar na jednu noć, muzeje stavlja na mapu gradskih dešavanja kao najvažnije aktere.

„Uloga muzeja je dvojaka, oni treba da sačuvaju kulturno nasleđe, ali i da ga prikažu nekome. Rekao bih da ovom manifestacijom već godinama gradimo publiku, koja ne samo kod nas već i u svetu, zaobliazi muzeje u širokom luku. Ako će neko da kupi kartu samo zbog koncerta koji je deo pratećeg programa, najverovatnije će i obići muzej u okviru kojeg je taj koncert, pa možda i još neku postavku, kada je već tu. Nismo sasvim sigurni jer podaci ne postoje, ali mislimo da ako se neko oseti prijatno te večeri, verovatno će doći ponovo“, razlaže Petrović odnos muzeja i Noći muzeja, naglašavajući da je Noć muzeja ipak samo manifestacija koja se bavi promocijom kulture. Ona s jedne strane može da posluži kao dobar primer za celokupnu kulturnu scenu, a sa druge da pruži šansu institucijama da skrenu pažnju na sebe.

Ipak, deo javnosti kao da nije srećan zbog gužve u galerijama, koncerata u muzejskim dvorištima, akrobata u svečanim salama... Nisu retke kritike na račun Noći muzeja, koje se uglavnom zasnivaju na tome da se tokom jedne noći kultura pretvara u zabavu. Kritike idu toliko daleko da se čak postavlja i pitanje da li su oni koji se te večeri utrkuju da obiđu što više muzeja zapravo „prava muzejska publika“. Jovanović sa tim nema nikakvih problema, jer kritike te vrste odbacuje kao neosnovane.

„Mi jesmo popularna manifestacija, ali svakako nismo populistička“, objašnjava ona. „Osnovni sadržaj i njegov kvalitet nikada ne smeju da se dovedu u pitanje. Ono što se događa kao prateći program u tim muzejima može da bude i zabavnijeg karaktera. Dolazili smo u situaciju da nam čak iz muzeja prigovaraju kako te večeri dolazi 'nemuzejska publika'. Šta to znači? Ako ti je neko došao u muzej, on je valjda tvoja publika. Hajde onda da vidimo kako će on ponovo da dođe. Kod nas postoji uvrežena slika, verovatno iz šezdesetih i sedamdesetih godina kad je sve to bilo drugačije, da se porodica zajedno pokupi i ode na lepu izložbu, da ti posle posla odeš u muzej... Ali, ja ne znam porodicu koja ide tako na izložbe. To više ne postoji ni u svetu, a kamoli kod nas.“

Oboje tvrde kako su im omiljene one ustanove u kojima prepoznaju borbu za svakog posetioca, bilo da on ima šesnaest ili šezdeset godina, bez obzira na to odakle i sa kakvim obrazovanjem dolazi na Noć muzeja.

„Imali smo slučaj sa mestom koje se prijavilo za učešće u Noći muzeja, iako nema muzej, pa koristi priliku da skrene pažnju na tu situaciju. Postoji mnogo onih koji imaju kolekciju, imaju plan, imaju sve, ali nemaju muzej. I onda nas iskoriste kao alatku da skrenu pažnju na sebe i problem, što je sjajno!“, priča Petrović. On uočava da je danas trendu u svetu „pričanje priče“, tako da nije važan samo eksponat već i cela priča ispletena oko njega. „Ako jedan predmet može da ispriča priču, onda je on značajniji nego bilo kakva druga vredna stvar. Nije reč o tome koliko je nešto novčano, pa nekad čak ni istorijski gledano važno, već kakvu priču može da ti ispriča, zato što je poruka ta koja se pamti, ostaje u sećanju.“

Jovanović je naročito kritički nastrojena kada su država i njena uloga u pitanju, i negoduje na kritike da deo odgovornosti zbog lošeg stanja snose i same institucije kulture.

„Recimo da imate dobar koncept za izložbu, imate tri odlična predmeta koja hoćete da izvučete iz fundusa posle više godina. Ali, ako radite u muzeju kao kustos, nemate čoveka kod kojeg ćete da odete i tražite pomoć oko pisanja projekta, nemate dizajnera, nemate menaždera za odnose s javnošću, nemate tektopisca koji će dati naziv izložbi i urediti propratni program i materijal, nemate ništa. Kada se obratite ministarstvu i sekretarijatu, oni će reći – Ne zanima nas, ti si kultura, ti si ništa, ti si 0,62 posto budžeta, idi tamo i stani u ćošak“, smatra ona. „Dakle, možete da imate ideju, ali teško ćete da je sprovedete bez ičije podrške. Možemo da kažemo i da muzeji treba da traže sponzore, ali to je druga krajnost koja funkcioniše samo ako su sve ostale stvari postavljene na stabilne noge. Ne možete, recimo, da iznajmljujete prostor koji ne možete ni da okrečite jer jednostano za to nemate para.“

Uprkos svemu, ovaj dvojac ne odustaje od oživljavanja muzeja u Srbiji. Višegodišnja reanimacija prašnjavih fundusa i neostvarenih ideja ranije bi možda mogla biti smatrana medicinskim fenomenom, ali se u Srbiji sve to stavlja u isti koš zvani „Svakodnevnica“. Jovanović i Petrović ne gaje više velike nade, dovoljno im je samo da se neko oseti lepo tokom Noći muzeja i da nakon toga ponovo poželi da zakorači na neko sveto mesto kulture. Da li ste spremni da im pomognete u reanimaciji? Jedan, dva, tri – diši. Jedan, dva, tri – diši...