Kako žive i rade privatne galerije u Beogradu

U prestonici Srbije postoji veliki broj izlagačkih prostora, međutim stiče se utisak da privatne galerije "ne plaše" ljude kao državne institucije. Na sam pomen Galerije SANU, ULUS-a, Narodnog muzeja... ljudi kao da počnu tiše da govore i da idu na prstima.

Izvor: Tanjug
Pošaljite komentar
  1. 20.000 ljudi za Pabla Pikasa, Salvadora Dalija, Huana Miroa i Antoni Tapiesa, je vrlo, vrlo mali broj. To ne bi trebalo da se istice kao uspeh, vec kao veliki neuspeh, ako se npr. uzme cinjenica da je izlozba Pikasa u Zagrebu 2013. imala 100.000 ljudi. Mislite o tome.
    (Jovanka Orleanka, 1. novembar 2014 10:21)

    # Link komentara

  2. Privatni kulturni sektori se vise vode marketinskim i finansijskim interesima, jer do sredstava moraju da dodju sami, zato su delotvorniji u oglasavanju i kretivniji u osmisljavanju programa, kao i u odabiru umetnika. Ja sam za to da se ukinu drzavne galerije, samo da drzava ocuva muzeje koji imaju istorijski znacaj. Bar u ovoj drzavi gde najmanje novca ide na kulturu, pa neke drzavne galerije imaju stalne kustose, koji nikad ne prolaze kroz proces evaluacije njihovog rada. Pa novac opstina ide na neke programe, koji se selektuju po principu "sve je stvar ukusa" i "nemamo dovoljno novca za bolje".
     (lightinthesoup, 27. oktobar 2014 12:11)

    # Link komentara