Srpska proza pronašla put u svet

Svakako lepa vest. Podsetila me je na jednu priču koju mi je ispričala moja profesorka svetske književnosti. Tražila je u jednoj biblioteci jednog američkog univerziteta neku knjigu. Nakon što je bibliotekarki odgovorila na pitanje odakle dolazi, ova ju je pitala: "Da li želite da vidite prostoriju u kojoj držimo knjige iz vaše zemlje?" "Naravno", rekla je moja profesorka, na šta ju je bibliotekarka odvela u prostoriju veličine malo većeg lifta (ovaj događaj se odigrao tokom osamdesetih, u prostoriji su se dakle nalazile knjige sa prostora čitave tadašnje Jugoslavije). Do te prostorije nalazila se jedna višestruko veća, takođe sa knjigama. Kada je moja profesorka pitala bibliotekarku čije knjige su u toj prostoriji, ova je odgovorila: "Bugarske".

Ja iskreno verujem da su Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Borislav Pekić, Danilo Kiš, Milorad Pavić pisci "svetskog kalibra", koji su mogli biti među najvećim imenima svetske književnosti da nisu imali "nesreću" da se rode na ovim prostorima - prvo "nesreću" da pišu na jeziku jednog malog naroda, a potom nesreću da pišu na jeziku neobrazovanog naroda koji ne ume da ceni svoje (prave) velikane. Ja ne putujem puno, nemam para, ali ljudi koji putuju Evropom kažu da na pomen Srbije ljudi, ako već ne prevnu očima, kažu: "Serbia, Novak Djokovic, Goran Bregovic!" Ja bih strašno voleo da na nekom od putovanja koja ću, nadam se, jednom doživeti, kada budem rekao odakle sam, reakcija sagovornika bude: "Serbia, Ivo Andric, Branko Copic!"

Sa tačke gledišta ljudi sa Zapada (a rekao bih, i sa Istoka), naša kultura je minijaturna (ma šta mi mislili o njoj), i jedino je opravdano da mi sami pokrenemo inicijativu i pronađemo najbolje moguće prevodioce (najbolje od onih koje možemo da platimo!) da dela naših pisaca prevode na druge jezike.

go, Tasić, go!

Svakako lepa vest. Podsetila me je na jednu priču koju mi je ispričala moja profesorka svetske književnosti. Tražila je u jednoj biblioteci jednog američkog univerziteta neku knjigu. Nakon što je bibliotekarki odgovorila na pitanje odakle dolazi, ova ju je pitala: "Da li želite da vidite prostoriju u kojoj držimo knjige iz vaše zemlje?" "Naravno", rekla je moja profesorka, na šta ju je bibliotekarka odvela u prostoriju veličine malo većeg lifta (ovaj događaj se odigrao tokom osamdesetih, u prostoriji su se dakle nalazile knjige sa prostora čitave tadašnje Jugoslavije). Do te prostorije nalazila se jedna višestruko veća, takođe sa knjigama. Kada je moja profesorka pitala bibliotekarku čije knjige su u toj prostoriji, ova je odgovorila: "Bugarske".

Ja iskreno verujem da su Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Borislav Pekić, Danilo Kiš, Milorad Pavić pisci "svetskog kalibra", koji su mogli biti među najvećim imenima svetske književnosti da nisu imali "nesreću" da se rode na ovim prostorima - prvo "nesreću" da pišu na jeziku jednog malog naroda, a potom nesreću da pišu na jeziku neobrazovanog naroda koji ne ume da ceni svoje (prave) velikane. Ja ne putujem puno, nemam para, ali ljudi koji putuju Evropom kažu da na pomen Srbije ljudi, ako već ne prevnu očima, kažu: "Serbia, Novak Djokovic, Goran Bregovic!" Ja bih strašno voleo da na nekom od putovanja koja ću, nadam se, jednom doživeti, kada budem rekao odakle sam, reakcija sagovornika bude: "Serbia, Ivo Andric, Branko Copic!"

Sa tačke gledišta ljudi sa Zapada (a rekao bih, i sa Istoka), naša kultura je minijaturna (ma šta mi mislili o njoj), i jedino je opravdano da mi sami pokrenemo inicijativu i pronađemo najbolje moguće prevodioce (najbolje od onih koje možemo da platimo!) da dela naših pisaca prevode na druge jezike.

go, Tasić, go!