Saša Obradović: Sestre Karamazić

Ova kritika povodom Obradoviceve, stvarno dobre knjige, je glupost i vrlo tendenciozno negativna. Kriticar, i pored toga sto je na pocetku romana objasnjena slucajna slicnost sa cuvenim delom poznatog ruskog pisca, uporno poredi ovaj roman sa romanom Dostojevskog, iako ni tematski nemaju mnogo dodira. Obradovic je vrlo pitkim jezikom ispricao realnu zivotnu pricu sa prostora bivse Jugoslavije, u vreme njenog socijalistickog nastanka, pa sve do njenog raspada i stvaranja ovog novog drustva, za koje ja ne znam kako da ga nazovem (ponajmanje je demokratija, kako kaze kriticar). Naravno da se Obradovic podsmeva sistemu (i ja bih se podsmevao ovom sistemu da umem), posebno sistemu sudstva i diplomatiji, koje Obradovic veoma dobro poznaje (koliko znam bio je sudija, a trenutno radi u diplomatiji). Sami likovi sestara su tipicni predstavnici zena rodjenih i odraslih u BGD-u u vreme jugoslovenskog kominuzma (u dobrostojecoj porodici), koje su se samo dobro prilagodile novonastalim okolnostima, pri raspadu komunizma. Takodje roman ima i notu kriminalistickog zanra u sebi, pa je, meni licno, bilo pravo uzivanje citanje ovog romana. Jos jednom podvlacim da sam prosecan citalac sa ovih prostora, kome je, u najezdi svakakvog kulturnog sunda ( u pisanom obliku, na TV-a, radiju ili javnom mestu) citanje ovog romana predstavljalo pravo zadovoljstvo. Mislim da je Obradovic upravo ovo imao za cilj, a ne nekakve traktate o postojanju boga. Toplo preporucujem ovaj roman siroj citalackoj publici.

Knjigu sam procitala u jednom dahu!!! Odlicna i svaka cast piscu!!!

Odgovor na pitanje ima li boga uopste nije los, to bi samo rekao neko ko to nije razumeo.

Upravo sam na odmoru pročitala Sestre Karamazić, i moram da kažem da uopšte ne razumem vašu kritiku. Mi kao da nismo čitale istu knjigu.
Meni se roman jako dopao, mislim da je vrlo crnohumorno duhovit i da je Obradović na vrlo nedvosmislen način iskazao kritiku našeg savremenog društva.
Čini mi se da vas je naslov romana zaveo na pogrešan put u tumačenju. Nažalost.

Procitao sam kritiku Vesne Radman kao i tri komentara koji slijede tu kritiku.Nijesam
citao knjigu niti, uopste, znam nista o autoru. Iz kritike Ms.Radman mogao sam vrlo
dobro razumjeti knjigu a u tome su me i komentatori uvjerili.Knjiga je pisana za povrsnu
zabavu i brzo se cita.Prosjecni je dobro vole jer nemaju vremena za shvatanje dubine.
Naslov knjige ima povod da se ona nezaboravno upamti a slicnost sa originalnim djelom
uopste je nevazna. Drustveni standardi dva vremena kao da nemaju nista zajednickog
pa je poredjenje izlisno.Neobicno sam impresioniran visokim standardom kritike koja
nekima ne odgovara jer je previse profesionalna.Neki drugorazredni poljski dramski pisac
napisao je verziju Cehove "Tri sestre"kao "Cetiri sestre"i to je donio u New York da se
"proslavi".Na predstavi je bilo dosta emigranata koji su aplauzom odobravali fasisticke
poteze u drami koja uopste nije imala umjetnicku vrijednost. To je bilo po zavrsetku
hladnog rata pa je za americku publiku prestalo biti interesantno.
vasilije knezevic 22 jula 2013

pročitala sam i knjigu i posle toga recenziju. da sam uradila obrnuto - nikada knjigu ne bih pročitala. žao mi je što sam izgubila vreme i žao mi je što knjiga nije bar "dobra", ako već nije mogla da bude odlična.

"Kritičarevo je da veli o onom što je dobio, ne o onom što je mogao dobiti, jer manje može da veli o onom što nije dobio - pošto onaj koji daje dao je što je mogao, u osećanju da je mogao još više, a u želji da da, što nije mogao. Otud je pravo zadovoljstvo ili ne, pisca sobom, a kritičara delom, ako na ovaj način rešavaju se sebe." Mene je ova polemika podsetila na upravo citirane reči Radomira Prodanovića (R. Prodanović, "Glas", Srpska književna zadruga, Beograd, 1962, str. 123)!

Odlicna knjiga, bas kao i Obradoviceve prethodne knjige

pročitala sam i knjigu i posle toga recenziju. da sam uradila obrnuto - nikada knjigu ne bih pročitala. žao mi je što sam izgubila vreme i žao mi je što knjiga nije bar "dobra", ako već nije mogla da bude odlična.

Procitao sam kritiku Vesne Radman kao i tri komentara koji slijede tu kritiku.Nijesam
citao knjigu niti, uopste, znam nista o autoru. Iz kritike Ms.Radman mogao sam vrlo
dobro razumjeti knjigu a u tome su me i komentatori uvjerili.Knjiga je pisana za povrsnu
zabavu i brzo se cita.Prosjecni je dobro vole jer nemaju vremena za shvatanje dubine.
Naslov knjige ima povod da se ona nezaboravno upamti a slicnost sa originalnim djelom
uopste je nevazna. Drustveni standardi dva vremena kao da nemaju nista zajednickog
pa je poredjenje izlisno.Neobicno sam impresioniran visokim standardom kritike koja
nekima ne odgovara jer je previse profesionalna.Neki drugorazredni poljski dramski pisac
napisao je verziju Cehove "Tri sestre"kao "Cetiri sestre"i to je donio u New York da se
"proslavi".Na predstavi je bilo dosta emigranata koji su aplauzom odobravali fasisticke
poteze u drami koja uopste nije imala umjetnicku vrijednost. To je bilo po zavrsetku
hladnog rata pa je za americku publiku prestalo biti interesantno.
vasilije knezevic 22 jula 2013

Ova kritika povodom Obradoviceve, stvarno dobre knjige, je glupost i vrlo tendenciozno negativna. Kriticar, i pored toga sto je na pocetku romana objasnjena slucajna slicnost sa cuvenim delom poznatog ruskog pisca, uporno poredi ovaj roman sa romanom Dostojevskog, iako ni tematski nemaju mnogo dodira. Obradovic je vrlo pitkim jezikom ispricao realnu zivotnu pricu sa prostora bivse Jugoslavije, u vreme njenog socijalistickog nastanka, pa sve do njenog raspada i stvaranja ovog novog drustva, za koje ja ne znam kako da ga nazovem (ponajmanje je demokratija, kako kaze kriticar). Naravno da se Obradovic podsmeva sistemu (i ja bih se podsmevao ovom sistemu da umem), posebno sistemu sudstva i diplomatiji, koje Obradovic veoma dobro poznaje (koliko znam bio je sudija, a trenutno radi u diplomatiji). Sami likovi sestara su tipicni predstavnici zena rodjenih i odraslih u BGD-u u vreme jugoslovenskog kominuzma (u dobrostojecoj porodici), koje su se samo dobro prilagodile novonastalim okolnostima, pri raspadu komunizma. Takodje roman ima i notu kriminalistickog zanra u sebi, pa je, meni licno, bilo pravo uzivanje citanje ovog romana. Jos jednom podvlacim da sam prosecan citalac sa ovih prostora, kome je, u najezdi svakakvog kulturnog sunda ( u pisanom obliku, na TV-a, radiju ili javnom mestu) citanje ovog romana predstavljalo pravo zadovoljstvo. Mislim da je Obradovic upravo ovo imao za cilj, a ne nekakve traktate o postojanju boga. Toplo preporucujem ovaj roman siroj citalackoj publici.

Upravo sam na odmoru pročitala Sestre Karamazić, i moram da kažem da uopšte ne razumem vašu kritiku. Mi kao da nismo čitale istu knjigu.
Meni se roman jako dopao, mislim da je vrlo crnohumorno duhovit i da je Obradović na vrlo nedvosmislen način iskazao kritiku našeg savremenog društva.
Čini mi se da vas je naslov romana zaveo na pogrešan put u tumačenju. Nažalost.

Knjigu sam procitala u jednom dahu!!! Odlicna i svaka cast piscu!!!

Odlicna knjiga, bas kao i Obradoviceve prethodne knjige

Odgovor na pitanje ima li boga uopste nije los, to bi samo rekao neko ko to nije razumeo.

"Kritičarevo je da veli o onom što je dobio, ne o onom što je mogao dobiti, jer manje može da veli o onom što nije dobio - pošto onaj koji daje dao je što je mogao, u osećanju da je mogao još više, a u želji da da, što nije mogao. Otud je pravo zadovoljstvo ili ne, pisca sobom, a kritičara delom, ako na ovaj način rešavaju se sebe." Mene je ova polemika podsetila na upravo citirane reči Radomira Prodanovića (R. Prodanović, "Glas", Srpska književna zadruga, Beograd, 1962, str. 123)!