Otvorena izložba Sretena Stojanovića

Dosledno nastavljajući zacrtanu misiju da u teškim vremenima donekle nadoknadi prazninu nastalu zatvaranjem Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, Galerija RTS-a veceras je otvorila spektakularnu retrospektivnu izložbu skulptura i slika Sretena Stojanovića (1898-1960)Ovo je prva izložba jednog od osnivača i prvih profesora beogradske Akademije likovnih umetnosti i akademika Stojanovića od one u SANU koju je 1973. organizovao prof . dr Lazar Trifunović, izjavio je pre otvaranja iozložbe jedan od dvoje njenin autora, ugledni istoričar umetnosti Dušan Milovanović. On je sa koleginicom Ljiljanom Porčić prikupio tridesetak skulptura i deset slika, crteža i akvarela, nastalih tokom četiri stvaralačke decenije, između 1919. i 1960. godine koje su, uglavnom, čuvane u umentikovom ateljeu, a nešto je i iz privatnih kolekcija. Milanović je skrenuo pažnju na to da mnogi eksponati nisu nikada izlagani, jer predstavljaju gipsane modele za eventualno buduće izlivanje u bronzi, ali posetioci će moći da vide do 6. septembra izuzetno pažljivo predastavljene sve faze u umetnikovom stvaralaštvu - od prve koja se označava kao &quot;skulptura stilizacije&quot; (1919-1828), druge - obeležene pojmom &quot;realizam&quot; (1929-1940) i treće određene kao &quot;romantika&quot; (1945-1960), koja se deli na herojski romantizam i epsku monumentalnost. Priređivač se požalio da ni jedno Stojanovićevo delo koje se čuva u muzejima (koji su zatvoreni) ili je u zbirci SANU nije pozajmljeno za ovu priliku, iako je prostor u foajeu i sali Galerije izuzetno reprezentativan i pogodan za izlaganje skulpture. On je skrenuo pažnju na Stojanovićeve manje poznate slikarske radove, jer je ostalo zabeleženo da je veliki Petar Lubarda, jednom prilikom odao prizanje Stojanoviću da je bolji slikar od njega. Među vajarskim radovima koji nikada nisu odliveni, niti javno predstavljeni, između ostalih su biste Maksima Gorkog, Filipa Višnjića i Laze Kostića. Stojanović je rođen u Prijedoru i posle Prvog svetskog rata odlazi u Beč, gde počinje njegovo umetničko obrazovanje, koje nastavlja tokom trogodišnjeg boravka u Parizu u radionici čuvenog Emila Antoana Burdela, koji ga usmerava na put moderne skulpture. U Beograd se vraća 1922 , gde je 1937. godine izabran za vanrednog profesora Umetničke akademije, a dve godine kasnije i za redovnog. Pored vajarstva, slikarstva i grafike, bavio se i umetničkom kritikom i esejistikom. Posle Drugog svetskog rata izabran je za rektora beogradske Akademije likovnih umetnosti, a redovni član SANU postao je godinu dana pre smrti.