Posmrtna viktorijanska fotografija

Joj... jezivo...

Mozda i najbolji film Nikol Kidman (The Others-Duhovi u nama) je delom vezan za ovu temu.

Prvi put čujem za ovo. A pošto malčice sporije kapiram, efekat čitanja ovog teksta je jači od većine horor filmova!

Ima na youtube gomila videa sacinjenih od post mortem fotografija... stvarno jezivo

Mislim da nikada i ništa nije ostavilo na mene ovako snažan utisak. Iako sam i ranije viđao ovakve fotografije, danima potom nisam mogao da ih izbacim iz glave, kao i ove sada, naročito zadnju.

MOLIM VAS POD HITNO CENZURISITE OVE FOTOGRAFIJE
OVO JE MONSTRUOZNO

Za ime boga, pa ovi ljudi drze mrtvu decu?!!

Bol oca za detetom, sa druge fotografije, gotovo se može napipati. Treba razumeti njegovu potrebu da zabeleži mališanov lik.
Današnje prosečno dete je "zapisano" na hiljadama fotografija i satima video-materijala, tada toga nije bilo.
A eto, desilo se da, posle mnogo vremena, imamo priliku da s njim podelimo tugu... baš me steglo u grlu.

Fotke su zanimljive, kao i vreme u kom su nastale. Ali, da priupitm, sta to naprica ovaj tekst? Sve nesto smuti pa prospi, nekakva ispreturana gomila reci gde samo znacenje reci nije bitno vec njina postburzoaska perceptivna kolokacija... eto, kahm, jel' sad zvucim pametno koliko i autor?

Ove slike i mogu da razumem, jer tada ljudi nisu imali mogucnost da sacuvaju uspomenu na najmilije dok su isti bili zivi. Medjutim bila sam u soku kad sam pre desetak godina videla slike sahrane kod nasih ljudi koji su izbegli iz Hrvatske! Pokojnik u otvorenom sanduku, a oko njega porodica! Onda sahrana i ostalo a u krupnom planu lica iskrivljena od placa. Uzas!

Ništa novo,već viđeno na "Youtube"-u,postoji čitav "slide show"sa ovakvim fotografijama.Jeste morbidno,ali fotografi su se u to vreme takmičili ko će napraviti verodostojniju fotografiju preminulog i naravno to adekvatno naplatiti.Sudeći po video snimcima sa pomenutog sajta,nekima od njih je to i uspelo.Čak su postojali fotografi koji su isključivo fotografisali preminule i u tome su bili ne samo dobri već i nadasve poznati i skupi pretpostavljam.O moralu niko nije razmišljao!

Post mortem fotografija kao zanr je postojala i postoji i danas, i svakako je upecatljiva, ali svojevremeno sam procitala jedan dobar komentar na ove slike i jos niz slicnih koje se pojavljuju na sajtovima, a koji je izneo tvrdnju da se danas cesto pogresno za neke fotografije misli da su post mortem, a da one to uopste nisu, vec ljudi na njima deluju ukoceno, jer je dispozicija trajala jako dugo, i ljudi su dugo morali u tom polozaju da sede. Verovatno samo strucnjaci za staru fotografiju mogu to da ocene na prvi pogled, a da je ovako tesko reci da li su na svakoj fotografiji mrtva deca. Kod nas je vrlo rasiren obicaj slikanja sa pokojnikom, slikanje kovcega na sahrani, drzanje pokojnika u blizini, tako da mi bas i nismo kultura koja treba toliko da se iscudjava.

Fotografija oca sa detetom je toliko upecatljiva da cu je pamtiti dok sam ziv. Ona mesavina bola i ljubavi u ocevim ocima, i izraz lica koje se bori da sakrije tugu i patnju bar za ovu poslednju uspomenu sa voljenim detetom mi probija srce.

Koliko dece je poumiralo u ono vreme. Koliko bola i placa je bilo za njima. Budimo zahvalni sto zivimo u najboljem dobu za ocuvanje zdravlja - koliko nam to nasa tela dozvoljavaju.

MOLIM VAS POD HITNO CENZURISITE OVE FOTOGRAFIJE
OVO JE MONSTRUOZNO

Za ime boga, pa ovi ljudi drze mrtvu decu?!!

Ništa novo,već viđeno na "Youtube"-u,postoji čitav "slide show"sa ovakvim fotografijama.Jeste morbidno,ali fotografi su se u to vreme takmičili ko će napraviti verodostojniju fotografiju preminulog i naravno to adekvatno naplatiti.Sudeći po video snimcima sa pomenutog sajta,nekima od njih je to i uspelo.Čak su postojali fotografi koji su isključivo fotografisali preminule i u tome su bili ne samo dobri već i nadasve poznati i skupi pretpostavljam.O moralu niko nije razmišljao!

Joj... jezivo...

Prvi put čujem za ovo. A pošto malčice sporije kapiram, efekat čitanja ovog teksta je jači od većine horor filmova!

Ima na youtube gomila videa sacinjenih od post mortem fotografija... stvarno jezivo

Mozda i najbolji film Nikol Kidman (The Others-Duhovi u nama) je delom vezan za ovu temu.

Fotke su zanimljive, kao i vreme u kom su nastale. Ali, da priupitm, sta to naprica ovaj tekst? Sve nesto smuti pa prospi, nekakva ispreturana gomila reci gde samo znacenje reci nije bitno vec njina postburzoaska perceptivna kolokacija... eto, kahm, jel' sad zvucim pametno koliko i autor?

Mislim da nikada i ništa nije ostavilo na mene ovako snažan utisak. Iako sam i ranije viđao ovakve fotografije, danima potom nisam mogao da ih izbacim iz glave, kao i ove sada, naročito zadnju.

Ove slike i mogu da razumem, jer tada ljudi nisu imali mogucnost da sacuvaju uspomenu na najmilije dok su isti bili zivi. Medjutim bila sam u soku kad sam pre desetak godina videla slike sahrane kod nasih ljudi koji su izbegli iz Hrvatske! Pokojnik u otvorenom sanduku, a oko njega porodica! Onda sahrana i ostalo a u krupnom planu lica iskrivljena od placa. Uzas!

Bol oca za detetom, sa druge fotografije, gotovo se može napipati. Treba razumeti njegovu potrebu da zabeleži mališanov lik.
Današnje prosečno dete je "zapisano" na hiljadama fotografija i satima video-materijala, tada toga nije bilo.
A eto, desilo se da, posle mnogo vremena, imamo priliku da s njim podelimo tugu... baš me steglo u grlu.

Post mortem fotografija kao zanr je postojala i postoji i danas, i svakako je upecatljiva, ali svojevremeno sam procitala jedan dobar komentar na ove slike i jos niz slicnih koje se pojavljuju na sajtovima, a koji je izneo tvrdnju da se danas cesto pogresno za neke fotografije misli da su post mortem, a da one to uopste nisu, vec ljudi na njima deluju ukoceno, jer je dispozicija trajala jako dugo, i ljudi su dugo morali u tom polozaju da sede. Verovatno samo strucnjaci za staru fotografiju mogu to da ocene na prvi pogled, a da je ovako tesko reci da li su na svakoj fotografiji mrtva deca. Kod nas je vrlo rasiren obicaj slikanja sa pokojnikom, slikanje kovcega na sahrani, drzanje pokojnika u blizini, tako da mi bas i nismo kultura koja treba toliko da se iscudjava.

Koliko dece je poumiralo u ono vreme. Koliko bola i placa je bilo za njima. Budimo zahvalni sto zivimo u najboljem dobu za ocuvanje zdravlja - koliko nam to nasa tela dozvoljavaju.

Fotografija oca sa detetom je toliko upecatljiva da cu je pamtiti dok sam ziv. Ona mesavina bola i ljubavi u ocevim ocima, i izraz lica koje se bori da sakrije tugu i patnju bar za ovu poslednju uspomenu sa voljenim detetom mi probija srce.