Andrićev dan na B92

@braco
Bas sam se pitao ko ce prvi da zapocne (glupu) temu narodne pripadnosti Ive Andrica!
1. Ivo Andric nije "srbijanski" nego srpski pisac.
2. Srpski je jer se tako izjasnio.
3. Umesto negiranja Andricevog identiteta, bolje procitaj neku njegovu knjigu. Mozda saznas nesto zanimljivo i o sebi? Zato sluze knjige.

Koji srecnik, bez trunke treme prica o prici, kolibama, vatri, ispred Stajnbeka i Moravije i gomile aristokrata. Tek sada slazem neke kockice o moci naseg tadasnjeg duhovnog vodje...Mi danas, uz “ugodnu prigodu”, proslavljamo te trenutke i rado ih se secamo…FENOMEN!!!

Bravo B92!!! Jako ste me obradovali kada sam videla na prvoj strani ovu vest! To je izedju ostalih uloga medija: da podseca na velikane (i nase i svetske) i edukuje ovaj neprosveceni narod. To bi mogli svaki dan da radite, svaki dan da izdvojite drugog pisca, pesnika, muzicara.....
Za Andica HVALA!

Hoće li u emisiji o Andriću famozni tročlani žiri za dodelu nagrade, koja nosi ime našeg slavnog nobelovca, objasniti zašto nisu dodeli Andrićevu nagradu ove godine?!

po cemu je Ivo Andric srbijanski pisac?

Ivo Andrić je bio Hrvatski i Srpski pisac, on je rođen kao Hrvat iz Hrvatske je obitelji to ime i prezime govori, kada se je napravila juga otišao je živjeti u republiku Srbiju i tamo se izjašnjavao da je Srbin, a u biti je Hrvat bio..

Mora se koristi svaka prilika da se sjetimo i pomenemo svih onih koji iza sebe ostave kulturni, civilizacijski trag, koji su se imali "rasta i roditi". Moramo ih se sjetiti da bi se i naredni narastaji imali cime diviti i nesto nauciti, upkos vandalima, divljacima, primitivcima koji rusenjem bista, skulptura zele unistiti civilizacijsko dostignuce, kulturno naslijedje, kao sto to proljeca 1992. u Visegradu ucini Murat Sabanovic ruseci bistu naseg jedinog nobelovca.

Kao neko ko se stručno bavi književnošću zaista vam čestitam na ideji i njenoj realizaciji. Pametno je početi od najvećih pisaca, a onda polako vratiti značaj knjige i književne kritike u medije. Možda bi sljedeći projekat mogao biti vezan za Crnjanskog. A onda, onda bi već projekat mogao da se proširi i da se uspostavi kontak sa stručnjacima, itd. Bitno je da planski pristupite ovakvim projektima i zamislite ih "na veliko" da biste dobili sredstva i od državnih institucija, jer je unapređenje kulture od "nacionalnog značaja".

Pardon, ipak je imperativ, ali drugo lice....

Svejedno, "osvojte" prosto nije u upotrbi...
Pozdrav


P.S. Odlicna inicijativa - dan naseg knjizevnog velikana!

Kada bi Ivo Andrić bio sada živ i video ovu raspravu ovde u komentarima vesti, bojim se da bi samo ponovio ove svoje reči:

“Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda
dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu
narodnu brigu, da “strepe” za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti
koje samo oni vide.

To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti
prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa
njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih
ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. ― Takva
je bila većina Vukovih glavnih protivnika.” (Ivo Andrić, Znakovi pored puta,
94)

“Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju
potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo
napadaju. ... Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u
pravcu sopstvenog usavršavanja. Oni se više trude da umanje ugled protivnika
nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.” (Isto 62-63)

“Takav je “naš čovek” onaj pravi. Ne misli, ni mnogo ni istrajno. Ali čim
uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao
razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj
stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a
odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira,
mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku
revnost na reči i delu. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su
drukčiji i koji nisu pravi ‘naši ljudi‘.” (Isto 205)

“Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu
brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu
čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen
um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost.” (Isto
70)

“Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni
preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije
jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja
čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to
bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom
pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu školu nismo još prošli, ni taj
nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki
istočni greh našeg porekla, i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. O
tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. ...”

“U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija, a grubost isto što
i energija, da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce,
da je svaka uzdržljivost u govoru slabost, a svaki pokušaj predviđanja ―
danguba; ukratko: da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i
naizmeničnog laveža i režanja...

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao
da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema
vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih
pobuna prolazi im gorak i pust vek.

Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni.

Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i
da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili
da ga čini.” (Andrić, Cvijić, Psihološki tipovi Balkana, str. 152-154)

@pisci
Da si bar pročitao, a ne da su ti pročitali, Crvenkapu ili Ježevu kućicu, znao bi da se hrvatski, srpski isl. piše malim slovom tj. h, odnosno s. Iz tvog komentara ne mogu da odgonetnem da li je Andrić rođen kao Hrvat ili kao Hrvat iz Hrvatske ili je obitelj iz Hrvatske ili je ime i przime iz Hrvatske ili ?!?
"kada se je napravila juga otišao je živjet u republiku Srbiju..." Da si nešto pročitao, znao bi da tada nije bilo republika. Nego, ti bukvar u ruke pa polako, sledeći put kad se javiš da znamo, brate, šta si napisao.

Nema potrebe da se prebrojavaju krvna zrnca Ive Andrića. Pripadnost nekoj naciji ne zavisi od krvnog porekla već od nečije slobodne volje. Poštujmo opredeljenje Ive Andrića da bude srpski i jugoslovenski pisac i da pripada pre svega srpskoj kultura. On je kao takav baština planete. Jer, napokon, to je stvar elementarne kulture. Kao i čitanje njegovih dela.

Pozdravljam aktivnosti B92 u vezi obeležavanja datuma dobijanja nobelove nargade jednog od naših najboljih pisaca svih vremena. Andrićev život i delo prevazilaze okvire našeg skučenog uma, on je univerzalni pisac sa univerzalnim idejama i temama.

ne bih da bivsoj braci kvarim zadovoljstva, ali:
1. andric je rodjen kao hrvat, katolik, u bosni
2. veci deo zivota je proveo u beogradu
3, bio je ubedjeni jugosloven i komunista (23 godine partijskog staza, clan CK SK BiH)
4. izjasnjavao se ISKLJUCIVO kao jugoslovenski, NIKAD srpski, hrvatski ili bosanski pisac (procitati njegov govor u stokholmu)
5. koristio je ISKLJUCIVO srpskohrvatski jezik i bio PRVI POTPISNIK novosadskog sporazuma (ako znate sta je to)
jel ima jos pitanja?

u kakvoj ste vi zabludi covjek je bosanac a travnik je u srcu bosne

Genije!

Čovek! Ljudi!

po cemu je Ivo Andric srbijanski pisac?

Ivo Andrić je bio Hrvatski i Srpski pisac, on je rođen kao Hrvat iz Hrvatske je obitelji to ime i prezime govori, kada se je napravila juga otišao je živjeti u republiku Srbiju i tamo se izjašnjavao da je Srbin, a u biti je Hrvat bio..

@braco
Bas sam se pitao ko ce prvi da zapocne (glupu) temu narodne pripadnosti Ive Andrica!
1. Ivo Andric nije "srbijanski" nego srpski pisac.
2. Srpski je jer se tako izjasnio.
3. Umesto negiranja Andricevog identiteta, bolje procitaj neku njegovu knjigu. Mozda saznas nesto zanimljivo i o sebi? Zato sluze knjige.

Hoće li u emisiji o Andriću famozni tročlani žiri za dodelu nagrade, koja nosi ime našeg slavnog nobelovca, objasniti zašto nisu dodeli Andrićevu nagradu ove godine?!

Koji srecnik, bez trunke treme prica o prici, kolibama, vatri, ispred Stajnbeka i Moravije i gomile aristokrata. Tek sada slazem neke kockice o moci naseg tadasnjeg duhovnog vodje...Mi danas, uz “ugodnu prigodu”, proslavljamo te trenutke i rado ih se secamo…FENOMEN!!!

u kakvoj ste vi zabludi covjek je bosanac a travnik je u srcu bosne

Pardon, ipak je imperativ, ali drugo lice....

Svejedno, "osvojte" prosto nije u upotrbi...
Pozdrav


P.S. Odlicna inicijativa - dan naseg knjizevnog velikana!

Kada bi Ivo Andrić bio sada živ i video ovu raspravu ovde u komentarima vesti, bojim se da bi samo ponovio ove svoje reči:

“Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda
dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu
narodnu brigu, da “strepe” za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti
koje samo oni vide.

To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti
prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa
njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih
ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. ― Takva
je bila većina Vukovih glavnih protivnika.” (Ivo Andrić, Znakovi pored puta,
94)

“Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju
potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo
napadaju. ... Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u
pravcu sopstvenog usavršavanja. Oni se više trude da umanje ugled protivnika
nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.” (Isto 62-63)

“Takav je “naš čovek” onaj pravi. Ne misli, ni mnogo ni istrajno. Ali čim
uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao
razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj
stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a
odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira,
mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku
revnost na reči i delu. Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su
drukčiji i koji nisu pravi ‘naši ljudi‘.” (Isto 205)

“Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu
brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu
čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen
um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost.” (Isto
70)

“Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni
preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije
jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja
čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to
bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom
pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu školu nismo još prošli, ni taj
nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki
istočni greh našeg porekla, i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. O
tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. ...”

“U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija, a grubost isto što
i energija, da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce,
da je svaka uzdržljivost u govoru slabost, a svaki pokušaj predviđanja ―
danguba; ukratko: da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i
naizmeničnog laveža i režanja...

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao
da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema
vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih
pobuna prolazi im gorak i pust vek.

Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni.

Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i
da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili
da ga čini.” (Andrić, Cvijić, Psihološki tipovi Balkana, str. 152-154)

Bravo B92!!! Jako ste me obradovali kada sam videla na prvoj strani ovu vest! To je izedju ostalih uloga medija: da podseca na velikane (i nase i svetske) i edukuje ovaj neprosveceni narod. To bi mogli svaki dan da radite, svaki dan da izdvojite drugog pisca, pesnika, muzicara.....
Za Andica HVALA!

@pisci
Da si bar pročitao, a ne da su ti pročitali, Crvenkapu ili Ježevu kućicu, znao bi da se hrvatski, srpski isl. piše malim slovom tj. h, odnosno s. Iz tvog komentara ne mogu da odgonetnem da li je Andrić rođen kao Hrvat ili kao Hrvat iz Hrvatske ili je obitelj iz Hrvatske ili je ime i przime iz Hrvatske ili ?!?
"kada se je napravila juga otišao je živjet u republiku Srbiju..." Da si nešto pročitao, znao bi da tada nije bilo republika. Nego, ti bukvar u ruke pa polako, sledeći put kad se javiš da znamo, brate, šta si napisao.

Kao neko ko se stručno bavi književnošću zaista vam čestitam na ideji i njenoj realizaciji. Pametno je početi od najvećih pisaca, a onda polako vratiti značaj knjige i književne kritike u medije. Možda bi sljedeći projekat mogao biti vezan za Crnjanskog. A onda, onda bi već projekat mogao da se proširi i da se uspostavi kontak sa stručnjacima, itd. Bitno je da planski pristupite ovakvim projektima i zamislite ih "na veliko" da biste dobili sredstva i od državnih institucija, jer je unapređenje kulture od "nacionalnog značaja".

Mora se koristi svaka prilika da se sjetimo i pomenemo svih onih koji iza sebe ostave kulturni, civilizacijski trag, koji su se imali "rasta i roditi". Moramo ih se sjetiti da bi se i naredni narastaji imali cime diviti i nesto nauciti, upkos vandalima, divljacima, primitivcima koji rusenjem bista, skulptura zele unistiti civilizacijsko dostignuce, kulturno naslijedje, kao sto to proljeca 1992. u Visegradu ucini Murat Sabanovic ruseci bistu naseg jedinog nobelovca.

Nema potrebe da se prebrojavaju krvna zrnca Ive Andrića. Pripadnost nekoj naciji ne zavisi od krvnog porekla već od nečije slobodne volje. Poštujmo opredeljenje Ive Andrića da bude srpski i jugoslovenski pisac i da pripada pre svega srpskoj kultura. On je kao takav baština planete. Jer, napokon, to je stvar elementarne kulture. Kao i čitanje njegovih dela.

ne bih da bivsoj braci kvarim zadovoljstva, ali:
1. andric je rodjen kao hrvat, katolik, u bosni
2. veci deo zivota je proveo u beogradu
3, bio je ubedjeni jugosloven i komunista (23 godine partijskog staza, clan CK SK BiH)
4. izjasnjavao se ISKLJUCIVO kao jugoslovenski, NIKAD srpski, hrvatski ili bosanski pisac (procitati njegov govor u stokholmu)
5. koristio je ISKLJUCIVO srpskohrvatski jezik i bio PRVI POTPISNIK novosadskog sporazuma (ako znate sta je to)
jel ima jos pitanja?

Pozdravljam aktivnosti B92 u vezi obeležavanja datuma dobijanja nobelove nargade jednog od naših najboljih pisaca svih vremena. Andrićev život i delo prevazilaze okvire našeg skučenog uma, on je univerzalni pisac sa univerzalnim idejama i temama.

Genije!

Čovek! Ljudi!