V. Rudan: Dabogda te majka rodila

Ova žena je genijalka. Ruši mitove, stereotipe i licemerje. Majke koje su nas rodile nisu to učinile zbog nas već zbog sebe, u većini slučajeva neplanirano, a rođenjem nam osigurale samo tri stvari u životu - bolest, patnju i smrt. Za razliku od prethone tri pomenute stvari, zdravlje, sreća i prosperitet su nešto što nikom rođenjem nije garantovano.

Pre ravno 30 godina bila je popularna knjiga Primalni krik i uopste, problemi dece sa svojim roditeljima. Mladi ljudi su terapijom ispustali primalni krik, u trenutku oslobodjenja od patnji i straha koje su im pricinili njihovi roditelji. U pitanju je tabu tema, koje se svi bojimo, kao sto se bojimo da preispitamo prevazidjenost religije i neophodnost njene trensformacije, prilicne 21. veku. Knjigu vredi procitati.

@postovalac:
Vazi jedino u slucaju da te je posle rodjena majka ostavilia na otpadu.
U uobicajenoj situaciji roditeljima dugujemo mnogo, neki dobrog, neki loseg.

da, ima gospodja Rudan pravo... ali ovakav stav moze i sme da zastupa samo onaj ko je otisao sa 18 g. od mame i sam se brinuo o sebi. A ne vecina sinova/kceri iz bivse Juge koji su do 40-te zivjeli na racun te "majke-parazita", trosili njenu penziju po kaficima i kukali kako ovde nema perspektive...

cak i oni koji su sedeli po kaficima sa maminim parama mogu biti zrtve. bila je nekad pesma: Majke salju decu na groblje...

samo se osvrnite oko sebe.
a katkada samo zazmuritei pogledajte licne istorije.
bravo Vedrana.

Roditeljstvo je najveći greh, veći čak i od ubistva, jer roditelji su dete koje su stvorili istovremeno osudili i na smrt. Samo oni, niko drugi. Ubica čini zlo okončavajući nečiji život, ali tehnički ništa više od nečeg kad-tad neminovnog. Roditelji kao svesni celog procesa od začeća preko rođenja pa do smrti su gori. Licemerno ignorišu činjenicu o neizbežnoj smrti deteta koje stvaraju, u nadi da će im za njihovog života deca poslužiti svrsi.

Nije tesko rusiti stereotipe o bilo cemu, mnogo je teze graditi sliku koja nije beznadje. A ovde i u komentarima i u romanu--samo beznadje. Da li iko vidi zivot kao dar i tajnu priliku za ostvarenjem? A cela ta prica o roditeljima, pa ja tu delim mislenje cika Duska Radovica: kad pocnes da nosis broj cipele 39 preuzmi odgovornost za sebe. Nko od nas nije birao roditelje koje imamo, ali to ne znaci da moramo zauvek biti zarobljeni onim sto vidimo kao njihove slabosti. Valja prevazici sve to. A najlakse je pljuvati po svemu. Uprkos svim nedostacima ja prema svojim roditeljima osecam iskljucivo ljubav i zahvalnost. Steta je da Rudanova u tom smilsu ogranicena na ono sto je bolest danasnjice. To nije tesko videti, ali lek a to naci...za to vec valja biti drugaciji pisac.

Takvo ponasanje je, zapravo, posledica egoizma i individualizma od kojih boluje savremena civilizacija, a koji ispostavljaju svoj racun kada smrt zakuca na vrata.

http://www.youtube.com/watch?v=6bcKU-ekDtE

Cini mi se da vecina ljudi koji su ovde komentarisali tekst nije procitala knjigu. Pitam se da li ju je i autorka teksta shvatila na pravi nacin. Al dobro, nema veze, mora nesto da se prica

Knjiga Vedrane Rudan je neverovatno , bolno iskrena ispovest o odnosu majka-kcerka, roditelji-deca. Pre nego sto sam procitala knjigu, gledala sam njen intervju, pa me zaintrigirala kao pisac i kupila sam knjigu. Treba mnogo hrabrosti i licnog postenja, da se tako , bez malogradanskih kocnica napise takva ispovest. iako nemam tako teska licna iskustva,mnoge situacije i osecanja , se asolutno poklapaju sa autorkinim. Pa ipak, kada majke vise nema, ne ostaje gorcina, vec secanje na sve lepo i zahvalnost za dat zivot,

Sjajno! http://www.oceni.rs/umetnost_i_mediji/knjige/ja-nevjernica-vedrana-rudan/

Roditeljstvo je najveći greh, veći čak i od ubistva, jer roditelji su dete koje su stvorili istovremeno osudili i na smrt. Samo oni, niko drugi. Ubica čini zlo okončavajući nečiji život, ali tehnički ništa više od nečeg kad-tad neminovnog. Roditelji kao svesni celog procesa od začeća preko rođenja pa do smrti su gori. Licemerno ignorišu činjenicu o neizbežnoj smrti deteta koje stvaraju, u nadi da će im za njihovog života deca poslužiti svrsi.

Ova žena je genijalka. Ruši mitove, stereotipe i licemerje. Majke koje su nas rodile nisu to učinile zbog nas već zbog sebe, u većini slučajeva neplanirano, a rođenjem nam osigurale samo tri stvari u životu - bolest, patnju i smrt. Za razliku od prethone tri pomenute stvari, zdravlje, sreća i prosperitet su nešto što nikom rođenjem nije garantovano.

da, ima gospodja Rudan pravo... ali ovakav stav moze i sme da zastupa samo onaj ko je otisao sa 18 g. od mame i sam se brinuo o sebi. A ne vecina sinova/kceri iz bivse Juge koji su do 40-te zivjeli na racun te "majke-parazita", trosili njenu penziju po kaficima i kukali kako ovde nema perspektive...

Nije tesko rusiti stereotipe o bilo cemu, mnogo je teze graditi sliku koja nije beznadje. A ovde i u komentarima i u romanu--samo beznadje. Da li iko vidi zivot kao dar i tajnu priliku za ostvarenjem? A cela ta prica o roditeljima, pa ja tu delim mislenje cika Duska Radovica: kad pocnes da nosis broj cipele 39 preuzmi odgovornost za sebe. Nko od nas nije birao roditelje koje imamo, ali to ne znaci da moramo zauvek biti zarobljeni onim sto vidimo kao njihove slabosti. Valja prevazici sve to. A najlakse je pljuvati po svemu. Uprkos svim nedostacima ja prema svojim roditeljima osecam iskljucivo ljubav i zahvalnost. Steta je da Rudanova u tom smilsu ogranicena na ono sto je bolest danasnjice. To nije tesko videti, ali lek a to naci...za to vec valja biti drugaciji pisac.

Takvo ponasanje je, zapravo, posledica egoizma i individualizma od kojih boluje savremena civilizacija, a koji ispostavljaju svoj racun kada smrt zakuca na vrata.

@postovalac:
Vazi jedino u slucaju da te je posle rodjena majka ostavilia na otpadu.
U uobicajenoj situaciji roditeljima dugujemo mnogo, neki dobrog, neki loseg.

cak i oni koji su sedeli po kaficima sa maminim parama mogu biti zrtve. bila je nekad pesma: Majke salju decu na groblje...

samo se osvrnite oko sebe.
a katkada samo zazmuritei pogledajte licne istorije.
bravo Vedrana.

Pre ravno 30 godina bila je popularna knjiga Primalni krik i uopste, problemi dece sa svojim roditeljima. Mladi ljudi su terapijom ispustali primalni krik, u trenutku oslobodjenja od patnji i straha koje su im pricinili njihovi roditelji. U pitanju je tabu tema, koje se svi bojimo, kao sto se bojimo da preispitamo prevazidjenost religije i neophodnost njene trensformacije, prilicne 21. veku. Knjigu vredi procitati.

http://www.youtube.com/watch?v=6bcKU-ekDtE

Sjajno! http://www.oceni.rs/umetnost_i_mediji/knjige/ja-nevjernica-vedrana-rudan/

Cini mi se da vecina ljudi koji su ovde komentarisali tekst nije procitala knjigu. Pitam se da li ju je i autorka teksta shvatila na pravi nacin. Al dobro, nema veze, mora nesto da se prica

Knjiga Vedrane Rudan je neverovatno , bolno iskrena ispovest o odnosu majka-kcerka, roditelji-deca. Pre nego sto sam procitala knjigu, gledala sam njen intervju, pa me zaintrigirala kao pisac i kupila sam knjigu. Treba mnogo hrabrosti i licnog postenja, da se tako , bez malogradanskih kocnica napise takva ispovest. iako nemam tako teska licna iskustva,mnoge situacije i osecanja , se asolutno poklapaju sa autorkinim. Pa ipak, kada majke vise nema, ne ostaje gorcina, vec secanje na sve lepo i zahvalnost za dat zivot,