Njegov život obeležili su rat, nestanak oca i smrt majke: Najlepše misli Danila Kiša

Jedan od najbolji pisaca posle rata. Vrlo kreativan i jako kritican prema sistemu u koje je živeo. On je neka vrsta srpskog Kafke odavno je provalio u svojim delima da samoupravljanje nije ništa drugo do režim straha i represije baziran na sili i strahu.

Majstor

Jedan od najvećih.

Pitanje jedne studentkinje (mlade i naivne) Filoloskog fakulteta, katedre za opstu knjizevnost: "Izvinite, a gde su bile kolege sa Katedre za opstu knjizevnost kada su Danila Kisa razapinjali na krst, kao plagijatora, izdajicu, neznalicu, na celu sa tadasnjim vodecim estetom, profesorom i knjizevnim kriticarem Draganom Jeremicem? Da li su digli svoj glas u odbranu Danila Kisa? Za koga je prof. Dragan Jeremic tvrdio da ga odlikuje zapanjujuce nepoznavanje nauke o knjizevnosti?"

Moj omiljeni pisac, kojem se uvek vraćam. Uz Crnjanskog, Krležu, Pekića, Selimovića, ima posebno mesto u mojoj biblioteci. Svako reč koju je zapisao, pre toga je duboko i bolno proživeo. Njegova proza je satkana od tih ožiljaka iz kojih se može pročitati tragična povest, kako samog Danila Kiša, tako i ovih prostora. Proganjan za života, ni nakon svoje smrti u izgnanstvu nije pronašao mir za kojim je tako čeznuo, već ga i danas ono što je on nazvao književna vlast, poništava i nastoji da njegovo veličanstveno delo svede na meru svoje pameti. No ipak, njegova književnost i dalje traje i samo dobija na vrednosti i značaju. Uz gore pomenute pisce, Danilo Kiš je ono najbolje što su ovi prostori u književnosti iznedrili.

Mislim da mnogi ne znaju jednu zanimljivu cinjenicu,da je Danilo Kis trebao da dobije Nobelovu nagradu. Nazalost 3 meseca pre nego sto je bila dodela,on je preminuo. Posto se nagrada ne dodeljuje mrtvim piscima,ostao je bez nje. Tako da Srbija nezvacnio ima dva nobelovca, a zvanicno jednog.

Svestan toga da cu izazvati nezadovoljstvo mnogih moram da kazem: smor neopevani!

Da je ziv danas, neki maskirani bi mu upali na knjizevno vece i pocepali mu knjige..
Jer kako to knjiga da se zove enciklopedija mrtvih, sta je on, satanista?

Cuperak plavi - moze..

Jedan od precenjenijih pisaca kod nas.

@radisa, priznajem da (i) ja slabo kontam napisano.

Ivo Andric,
Milos Crnjanski,
Danilo Kis,
Mirko Kovac i
Dragoslav Mihailovic
pet najvecih pisaca XX veka sa ovih nasih ex Yu prostora.
p.s.
Naravno,
za moj skromni knjizevni ukus.

Jako talentovan čovek, u književnosti mu je najviše smetalo to što, slično još jednom jako talentovanom. piscu, čak i ako problematičnom čoveku, Miroslavu Krleži, nije bio previše originalan. Ne, razume se, u primitivnom smislu jeremićevskih komunjarskih harangi i lupetanja o "plagijatima", već u smislu u to vreme veoma aktuelnog (Solženjicin, Miloš, Šalamov, Kundera, Singer i mnogi drugi) srednjeevropsko-istočnoevropskog lokusa za koji je bio čvrsto vezan i mnogih opsesivnih motiva, uključujući i neke krajnje intimne, poput upečatljive figure oca, koje je imao tu sreću ili nesreću da deli sa ljudima poput Šulca, Gombroviča, Hrabala, Bulgakova i još nekih pisaca ovog nesrećnog prostora, sa kojima je bio jednak po umetničkoj snazi oblikovanja i verbalnoj veštini, ali je nažalost došao posle njih, pa, bez obzira što je svemu tome dao originalni pečat svoje specifične vizure, nije svrstavan u one koji krče potpuno nove puteve i perspektive. Šteta.

Svestan toga da cu izazvati nezadovoljstvo mnogih moram da kazem: smor neopevani!

Jedan od precenjenijih pisaca kod nas.

Jedan od najbolji pisaca posle rata. Vrlo kreativan i jako kritican prema sistemu u koje je živeo. On je neka vrsta srpskog Kafke odavno je provalio u svojim delima da samoupravljanje nije ništa drugo do režim straha i represije baziran na sili i strahu.

Mislim da mnogi ne znaju jednu zanimljivu cinjenicu,da je Danilo Kis trebao da dobije Nobelovu nagradu. Nazalost 3 meseca pre nego sto je bila dodela,on je preminuo. Posto se nagrada ne dodeljuje mrtvim piscima,ostao je bez nje. Tako da Srbija nezvacnio ima dva nobelovca, a zvanicno jednog.

Majstor

Jedan od najvećih.

Moj omiljeni pisac, kojem se uvek vraćam. Uz Crnjanskog, Krležu, Pekića, Selimovića, ima posebno mesto u mojoj biblioteci. Svako reč koju je zapisao, pre toga je duboko i bolno proživeo. Njegova proza je satkana od tih ožiljaka iz kojih se može pročitati tragična povest, kako samog Danila Kiša, tako i ovih prostora. Proganjan za života, ni nakon svoje smrti u izgnanstvu nije pronašao mir za kojim je tako čeznuo, već ga i danas ono što je on nazvao književna vlast, poništava i nastoji da njegovo veličanstveno delo svede na meru svoje pameti. No ipak, njegova književnost i dalje traje i samo dobija na vrednosti i značaju. Uz gore pomenute pisce, Danilo Kiš je ono najbolje što su ovi prostori u književnosti iznedrili.

@radisa, priznajem da (i) ja slabo kontam napisano.

Pitanje jedne studentkinje (mlade i naivne) Filoloskog fakulteta, katedre za opstu knjizevnost: "Izvinite, a gde su bile kolege sa Katedre za opstu knjizevnost kada su Danila Kisa razapinjali na krst, kao plagijatora, izdajicu, neznalicu, na celu sa tadasnjim vodecim estetom, profesorom i knjizevnim kriticarem Draganom Jeremicem? Da li su digli svoj glas u odbranu Danila Kisa? Za koga je prof. Dragan Jeremic tvrdio da ga odlikuje zapanjujuce nepoznavanje nauke o knjizevnosti?"

Da je ziv danas, neki maskirani bi mu upali na knjizevno vece i pocepali mu knjige..
Jer kako to knjiga da se zove enciklopedija mrtvih, sta je on, satanista?

Cuperak plavi - moze..

Ivo Andric,
Milos Crnjanski,
Danilo Kis,
Mirko Kovac i
Dragoslav Mihailovic
pet najvecih pisaca XX veka sa ovih nasih ex Yu prostora.
p.s.
Naravno,
za moj skromni knjizevni ukus.

Jako talentovan čovek, u književnosti mu je najviše smetalo to što, slično još jednom jako talentovanom. piscu, čak i ako problematičnom čoveku, Miroslavu Krleži, nije bio previše originalan. Ne, razume se, u primitivnom smislu jeremićevskih komunjarskih harangi i lupetanja o "plagijatima", već u smislu u to vreme veoma aktuelnog (Solženjicin, Miloš, Šalamov, Kundera, Singer i mnogi drugi) srednjeevropsko-istočnoevropskog lokusa za koji je bio čvrsto vezan i mnogih opsesivnih motiva, uključujući i neke krajnje intimne, poput upečatljive figure oca, koje je imao tu sreću ili nesreću da deli sa ljudima poput Šulca, Gombroviča, Hrabala, Bulgakova i još nekih pisaca ovog nesrećnog prostora, sa kojima je bio jednak po umetničkoj snazi oblikovanja i verbalnoj veštini, ali je nažalost došao posle njih, pa, bez obzira što je svemu tome dao originalni pečat svoje specifične vizure, nije svrstavan u one koji krče potpuno nove puteve i perspektive. Šteta.