"Pozorišnom Beogradu se giljotina približava"

Povodom srpske premijere predstave "Julije Cezar" na sceni Centra za kulturu Svilajnac, reditelj Kokan Mladenović je odgovarao na pitanja među kojima je bilo i da li igranje njegove predstave u Svilajncu - na sat i kusur od Beograda, predstavlja prećutni kraj njegovog pozorišnog ostrakizma iz prestonice.

Izvor: Danas.rs
Podeli

- Raduje me što je opština Svilajnac, koja ravnomerno vodi računa o zapošljavanju svojih građana, obrazovanju i kulturi, čime se vidno izdvaja iz opšteg sivila i bezidejnosti većinske Srbije, odlučila da prva profesionalna predstava u njihovoj produkciji bude upravo Šekspirov "Julije Cezar".

Mi smo, u saradnji sa Grad teatrom iz Budve, uz sjajnu glumačku ekipu koju čine: Saša Torlaković, Sergej i Branislav Trifunović, Marko Marković i Jelena Minić, kao i uz moje vrsne saradnike, pokušali da napravimo jednu predstavu koja nas se jako tiče, koja odgovara izazovu svoga vremena, a koja, s druge strane, poštuje sve ono što je Viljem Šekspir napisao, gradeći svet "Julija Cezara", kao svet propalih revolucija, uzurpirane demokratije, svet u kome se interesima naroda uvek manipuliše zarad vulgarnih interesa političke elite - kaže reditelj Kokan Mladenović za Danas povodom premijernog igranja ove predstave u Srbiji, a odgovarajući na pitanje da li igranje njegove predstave u Svilajncu - na sat i kusur od Beograda, predstavlja prećutni kraj njegovog pozorišnog ostrakizma iz prestonice.

- Stalo mi je da se moje predstave igraju tamo gde prostori slobode nisu ograničeni i gde moć javne reči kazane sa scene nije ućutkana autocenzurom, kukavičlukom ili pozorišnom malograđanštinom, što su, nažalost, termini koji određuju trenutno stanje beogradskog pozorišnog života. Sem retkih i časnih izuzetaka, taj pozorišni svet se vrti u krug, jureći sopstveni rep, poput dokonog psa, dok se oko njega gomilaju devijacije vremena i jednog društva u raspadu, o kojima bi teatar morao da progovori na sav glas.

* Da li je zapravo i dalje uopšte bitno stići do Beograda, da li je ovaj grad i dalje neki pozorišni ili građanski, demokratski reper...?
- S obzirom na broj pozorišta, njihovu potencijalnu moć, medije i kulturološki značaj Beograda kao jednog dinamičnog grada, značajnog centra evropske kulture u drugoj polovini dvadesetog veka, u vreme kada se bogatstvu raznolikosti jugoslovenskih naroda pridodaje i velika otvorenost prema svetu, te se osnivaju BITEF, FEST, BEMUS i mnoge druge manifestacije koje pokazuju visoku svest jedne vlasti o značaju kulturne politike, današnji Beograd je tek bleda senka nekadašnje veličine. Učmalost, bezidejnost, popunjavanje institucija kulture polusvetom koji vodi računa samo o sopstvenom interesu, brižljiva negativna selekcija kadrova i partijskih poslušnika, te pogubno jednoumlje koje uzima svoj danak u svakom segmentu života, doveli su Beograd na marginu kulturnih dešavanja, ne samo u Evropi, već i u regionu. Dok se u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani, Mariboru dešavaju izuzetno zanimljiva tematska i estetička pozorišna traganja, dotle čast našeg teatra čuvaju manji pozorišni centri, mesta posvećenog rada, kao što su teatar "Deže Kostolanji" reditelja Andraša Urbana, srpska drama Narodnog pozorišta iz Subotice, ili Novosadsko pozorište / Ujvideki szinhaz iz Novog Sada. Pozorišni Beograd se hrani kolačima dok mu se giljotina približava. Pogledate li evropske i regionalne festivale, videćete da na njima beogradskih pozorišta gotovo i nema, a uporedite li rezultate domaćih festivala, videćete da su, sem retkih izuzetaka, koji su, pre svega, vezani za određene mlađe reditelje (Igor Vuk Torbica, Snežana Trišić...), a ne za mudre repertoarske planove, laureati tih manifestacija po pravilu pozorišta van Beograda, koja sa mnogo manje sredstava i u mnogo težim uslovima obavljaju svoju pozorišnu delatnost.

* Pomenimo Šekspira u ovom slučaju, ali političkom satirom bavili su se pisci mnogo pre "Labuda iz Ejvona” kao i posle njega. Ipak, retki su i vrlo konkretni slučajevi kada se političko pozorište smatralo nelojalnom političkom konkurencijom. Kako ste Vi dospeli na tu listu "neprijatelja poretka”?
- Govoriti na sav glas u vreme kada pozorište zabija glavu u pesak, (ili je zabija tamo gde dostojanstvena umetnost nikada ne bi smela da to čini), baviti se temama o kojima jedno društvo kolektivno ne želi da govori, kritikujući vlast nemoralnih konvertita iz devedesetih koji danas upravljaju Srbijom, bez ikakve svesti o značaju obrazovanja i kulture za budućnost jednog naroda, znači biti izopšten iz takve sredine koja, na sramotu same sebe, ukida pluralizam mišljenja i argumentovanu polemiku.

* Interesantno je kako je Cezar iz čuvene patricijske porodice u narodu postao popularan boreći se protiv korumpiranih političara, a nešto kasnije i organizovanjem raskalašnih igara za mase čiji se budžet do tog trenutka strogo kontrolisao... Slede brakovi, razvodi, osvajanja, prvi Trijumvirat i postepeno slabljenje Senata do konačne svemoći Cezarove. Gde su u svemu tome plebejci?
- Kako kaže Branko Miljković: "Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik, trgovi će ostati bez spomenika." Narod, pogotovu ovaj naš narod, nevičan demokratiji u svakom segmentu društva, počev od autokratskih porodica, preko obrazovnog sistema koji ukida dijalog sa onima koji stiču znanje, sa javnim i političkim životom kojim stoluju lideri, veličine, sa državom suspendovane demokratije u kojoj vlast ima jedan jedini čovek; takav narod iznova traži vođu kome će svesno dozvoliti da uzurpira sistem parlamentarne demokratije, koji će ga poput plemenskog starešine opominjati šta je dobro a šta ne i koji će ga, naposletku, abolirati od svake društvene odgovornosti, razmišljanja i odlučivanja o sopstvenim životima, čineći to umesto njega. Dodate li tom narodu opšte estradno okruženje i život sveden na rijaliti program, u kome normalne ljudske i civilizacijske vrednosti, kao i nauka i kultura, ne igraju nikakve uloge, dobili ste idealnu masu za manipulaciju, krdo koje će na zvuk zvona ići za pastirom. Valjda iz potrebe da ta zvona budu jača, naša se vlast, po ko zna koji put, uortačuje u svom nečasnom poslu sa retrogradnim elementima naše pravoslavne crkve. Ne propuštam da i na ovom mestu citiram sjajnu rečenicu Ilariona Ruvarca iz drame Vide Ognjenović "Je li bilo kneževe večere?", koji, obraćajući se Jaši Tomiću i ostalim nacionalnim predvodnicima, kaže: "Vi namerno držite ovaj narod na stadijumu krda. Logično. Pametniji će narod tražiti pametnije vladare."

* Da li se Šekspir kroz ovaj komad bavio baš Cezarom ili je nekakav upitnik stavljen i na odgovornost građana, makar za sopstvene izbore?
- Tragedija "Julije Cezar” jedan je od najznačajnijih komada u istoriji dramske literature, a njen osnovni motiv - revolucija i politički prevrat, koji se, na kraju, kompromituju u sopstvenoj nemoći, obesmišljavajući tako fenomen istinske demokratije, nisu, nažalost, izgubili na svojoj aktuelnosti od vremena nastanka ovog komada, pa do danas. Pišući o ubistvu Julija Cezara u rimskom senatu, 44. godine p.n.e., Šekspir, u stvari, ispisuje tužnu priču o krahu plemenitih revolucionarnih htenja, koja se, u sudaru sa ličnim interesima, vlastoljubivošću i pohlepom samih revolucionara, pretvaraju u svoju nakaradnu suprotnost. Junaci antičkog Rima postaju, petnaest vekova kasnije, Šekspirovi savremenici, uronjeni u spletke i zavere elizabetanskog dvora, ali i savremenici našeg istorijskog trenutka u kome je moguće poslednje decenije naše aktuelne istorije posmatrati kroz prizmu likova i odnosa "Julija Cezara”...

* Kako smo došli do toga da, razgovarajući o jednom pozorišnom klasiku, novinari i reditelji, novinari i pisci, glumci…, razgovaramo isključivo o dnevnoj politici? Ostaje li još neka vrednost celokupnog stvaralaštva koja transcendira našu trenutnu opterećenost i frustraciju?
- Za mene, moje glumce i saradnike, nametnula su se tokom rada na ovoj predstavi i mnoga druga pitanja koja želimo da postavimo sebi i publici:
Hoćemo li i nakon ove predstave verovati u revoluciju, ili ćemo shvatiti da je reč tek o pukoj zameni društvenih elita? Hoće li nam postati jasno da jedni te isti ljudi, bili oni u izobilnoj poziciji vlasti, ili u lagodnoj poziciji opozicije, upravljaju našim životima poslednjih dvadesetak godina, smenjujući se na lestvici vlasti, i idući gore-dole, kao na kakvom palanačkom karuselu. Hoće li nam iznova prodati velike reči, držati zapaljive govore i nahuškati nas na još jednu pobunu na čijem će kraju "borba za opšte dobro" prerasti u njihovu ličnu korist? Možemo li da prestanemo da verujemo u demokratiju ako nam se ona ruga u lice? Možemo li da trpimo autokratsku vlast samo zato što znamo da će jednog uzurpatora zameniti drugi? Možemo li da pristanemo na društva u kojima živimo, ako znamo da su zasnovana na laži? Možemo li da se borimo protiv laži, ako više ni sami ne znamo šta je istina?

* Rekli ste na jednom mestu da je metafora prevaziđena u uslovima u kojim živimo te da se istina mora saopštavati "direktno u oči”. Čemu pozorište?
- Pozorište je, u ovom sunovratu sistema vrednosti koji živimo, umetnost koja može da sebi vrati pokretačku, važnu i moćnu tribunsku funkciju, funkciju javne reči kazane sa scene. U vremenima koja su saopštavala istinu, pozorište je, često, bilo proglašavano za laž. Sada, kada je laž postala društveni okvir i imenitelj naše političke i javne scene, pozorište ima priliku da se deklariše kao mesto istine. Da li će tu priliku iskoristiti, to zavisi isključivo od nas samih, od naše hrabrosti, ili našeg kukavičluka. Mislim da olako pristajemo na ograničenja slobode. Sloboda nije nešto što bilo ko može da vam da ili oduzme. Svi smo slobodni i slobodni smo da se za tu slobodu borimo, samo je pitanje svih pitanja - jesmo li spremni da platimo cenu koju sloboda zahteva od nas?

Ostalo

Kristina Jovanović: Umetnica u svetu novih komunikacija

Kristina Jovanović je multidisciplinarna umetnica sa širokim spektrom znanja i interesovanja, koja uključuju advertising, grafički dizajn, fotografiju, video, skulpture i dizajn nakita, asesoara i igračaka. Pored izuzetnog kreativnog talenta, u poslu je odlikuju upornost, odgovornost, posvećenost detaljima, snalažljivost, komunikativnost, kao i konceptualno, medijski neutralno razmišljanje.

Ostalo petak 6.11. 14:19 Komentara: 4

Umetnici predstavljaju glas običnih ljudi

Filmom Ise Ćosje "Tri prozora i vešanje", inače prošlogodišnjim (i prvi put u istoriji) kosovskim kandidatom za Oskara, u četvratk uveče počinje drugi festival "Miredita, dobar dan!" posvećen uspomeni na velikog glumca Bekima Fahmijua. Fehmiju se, naime, i rodio i umro u junu i to je bio povod organizatorima festivala da ovu manifestaciju vežu za prvi letnji mesec.

Ostalo četvrtak 4.06. 15:44 Komentara: 0

Goran Dimitrijević: Čovek „kojem se veruje“

Mnoge radijske i TV emisije pamte se po najavnim špicama, ali retko koja po glasu voditelja. Ipak, njegov specifičan i autoritativan glas nije jedini razlog zbog kojeg je Goran Dimitrijević jedan od najpopularnijih domaćih TV i radijskih voditelja.

Ostalo utorak 12.05. 18:06 Komentara: 1

Nina Janković: Pozorišni izazovi me uvek inspirišu

Uloga u filmskom hitu Montevideo bog te video donela je glumici Nini Janković priličnu popularnost. Što je još važnije, otvorila joj je put ka nekoliko ozbiljnih drama, uključujući i uloge u predstavi Ana Karenjina pozorišta Madlenianum, te u Mizantropu Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ostalo utorak 12.05. 17:03 Komentara: 1
strana 1 od 22 idi na stranu