Oliver Frljić: Srbija i Hrvatska su sestre bliznakinje

Najuspešniji balkanski reditelj, dobitnik dve najznačajnije srpske - i regionalne - nagrade, Sterijinog pozorja i sada Gran-prija poslednjeg Bitefa za predstavu "Zoran Đinđić", ekskluzivno govori za "Nedeljnik".

Piše: Jelena Paligorić/Nedeljnik
Podeli

Frljić govori o "inkriminisanoj" predstavi, ali i o odnosima Srbije i Hrvatske, poređenju Aleksandra Vučića sa Đinđićem, o Demokratskoj stranci posle Borisa Tadića, Evropskoj uniji, te o predrasudi da umetnici s Balkana moraju da "pljuju svoje" kako bi bili priznati tamo preko.

Može Oliver Frljić iz Beograda, ali Beograd iz Olivera Frljića nikako: tek što su se malo smirile kontroverze oko predstave "Zoran Đinđić", koja je prošlog proleća, tik pred izbore, ustalasala javnost u Srbiji (jedni su tvrdili da se radi o običnom pamfletu, bez umetničke vrednosti, drugi su hvalili hrabrost reditelja i glumaca), najpoznatiji i najuspešniji balkanski reditelj osvojio je Gran-pri 47. Bitefa. Nagrada koja nosi ime po Miri Trailović bila je novi okidač za reakcije na "Đinđića", kao i na druge Frljićeve predstave - a svaka je bila kontroverzna i svaka je pozivala na preispitivanje nedavne istorije - od zločina nad Srbima u Hrvatskoj do rata u "njegovoj" Bosni (rođen je u Travniku), koji je opisan u "Pismima iz 1920.", rađenoj po Andrićevom tekstu.

"Đinđić" se još igra u Ateljeu 212, a Frljić je trenutno u Dizeldorfu, gde će mu u petak, 18. oktobra, biti igran autorski projekat "Black Box Schule: They Expect You to Pick a Career". Uz povremene poteškoće oko mejlova - prvi set pitanja nije stigao - reditelj je spremno odgovarao na pitanja o "inkriminisanoj" predstavi, ali i o odnosima Srbije i Hrvatske, poređenju Aleksandra Vučića sa Đinđićem, o Demokratskoj stranci posle Borisa Tadića, Evropskoj uniji, te o predrasudi da umetnici s Balkana moraju da "pljuju svoje" kako bi bili priznati tamo preko...

Nakon onih inicijalnih reakcija na predstavu "Zoran Đinđić", posle premijere u Ateljeu 212, sada, posle Gran-prija Bitefa, imamo nove. Tako će urednik jednog od najtiražnijih dnevnih listova u zemlji - pritom "ozbiljnog" - napisati, pre desetak dana, da je "Đinđić" odvratno scensko optuživanje, te da su Srbi "sami krivi što im se događaju frljići". Kako ste se to "dogodili Srbima"? Kako odgovarate na ovakve rečenice?

Na ovakve rečenice uglavnom ne odgovaram jer se njihovi autori sami, bez moje pomoći, diskvalifikuju iz bilo kakve ozbiljne polemike implicitnom i eksplicitnom glupošću i šovinizmom svojih iskaza. Oni ulaze u onu matricu "patriotsko-kazališnog mišljenja" koje je možda najbolje sažela izjava dojučerašnjeg naprednjačkog ministra kulture Brace Petkovića, koji je za predstavu "Zoran Đinđić" rekao da je "najgora vrsta pozorišnog otpada, diletantska u svakom pogledu". Takvi pokušaji da me se odstrani iz određenog kulturnog prostora, namerno ili zbog žalosne neinformisanosti njihovih autora, ne znaju da se ja kontinuirano i konsekventno događam i drugima i da moje tematizovanje tamnih strana novije istorije i različitih deformacija društvenih zajednica nastalih raspadom Jugoslavije traje već duže vreme. Od splitskih "Bakhi", u kojima sam se bavio hrvatskim ratnim zločinima nad srpskim stanovništvom, preko subotičkog "Kukavičluka", zatim zeničko-sarajevskog "Pisma iz 1920.", pa slovenačke predstave "25.671" o izbrisanima, do projekta koji radim u martu sledeće godine o dvanaestogodišnjoj devojčici srpske nacionalnosti Aleksandri Zec, koju su 1991. ubili pripadnici Hrvatske vojske, za šta niko nikad nije bio osuđen.

Mnogi, i mimo dotičnog urednika, zaziru od činjenice da nam o "našem" premijeru pamet soli i lekcije deli "tamo neki Hrvat, Bosanac, šta li je", sve sa povraćanjem po srpskoj zastavi. Možete li da zamislite da Egon Savin ili Dejan Mijač u Zagrebu postave predstavu koja govori o Franji Tuđmanu ili o hrvatskim zločinima u ratu, "Oluji"...? Kakve bi bile reakcije u Hrvatskoj?

Reakcije bi bile identične. Vidite koliki je u Hrvatskoj problem samo postavljanje tabli s ćiriličnim natpisima u Vukovaru, a možete zamisliti što bi se dogodilo kad bi se neki autor "odnekud tamo" drznuo propitivati nešto što se drži neupitnom nacionalnom vrednošću, kao što je na primer vojna akcija Oluja. U Hrvatskoj postoji ta sramotna Deklaracija o Domovinskom ratu koja, između ostalog, kaže da je "Republika Hrvatska vodila pravedan i legitiman, odbrambeni i osloboditeljski, a ne agresivni i osvajački rat".

Ne znam kako u tu formulaciju uklopiti pokušaj Hrvatske da izvrši agresiju na deo teritorije Bosne i Hercegovine ili sve one zločine za koje se u Hagu sudilo generalu Gotovini, a sada ispada da za njih nije niko kriv. Kad bilo ko u Hrvatskoj propituje dominantnu autoviktimizacijsku matricu i latentni društveni fažizam, bez obzira odakle dolazi, to postaje problem. Srbija i Hrvatska su sestre bliznakinje u poricanju odgovornosti za ono što se događalo u ratovima devedesetih.

Je li se reakcija u Beogradu razlikovala - i ako jeste, po čemu - od onih za "Pisma iz 1920." u Bosni i Hercegovini, ili za dramu o porodici Zec u Zagrebu?

Sve te reakcije su, kad se sagleda njihov način "argumentiranja", jednake. One polaze, uz manje ili veće varijacije, od sankrosantnosti sopstvenog nacionalnog identiteta i neupitnosti svega što je u njegovo ime učinjeno. Svaki pokušaj kritičke analize onoga što je u takvom tipu mišljenja neupitno, doživljava se kao napad i uvreda. Onoga ko takvu analizu pokušava da napravi, pokušavaju da diskvalifikuju na svaki mogući način. Jedan je, kao što ste u prethodnom pitanju primetili, konstrukcija njegovog identiteta kao neprijateljskog. Zato sam ja u Beogradu Hrvat, u Zagrebu četnik i Srbin, a u Bosni, po rečima glumca Emira Hadžihafizbegovića, neko ko mu psuje majku balijsku i mrzi sve tri konfesije.

Da li vam se neko od onih koji su "optuženi" u predstavi javio ili razgovarao s vama u poslednjih godinu i po dana? Vojislav Koštunica, mitropolit Amfilohije, Dobrica Ćosić, Miroslav Mišković (koji je tada još bio na slobodi, i činilo se, nedodirljiv), čelnici DOS-a...

Ne.

A jeste li, možda, u poslednje vreme razgovarali s Ružicom Đinđić ili Borisom Tadićem?

Ne. Borisa Tadića ni ne poznajem lično.

Kako vam onda danas izgleda Đinđićeva Demokratska stranka, koju nakon Tadića predvodi Dragan Đilas? Koliko ona ima zajedničkog s onom Zoranovom?

Jedino što još današnja Demokratska stranka ima zajedničko s onom Đinđićevom jesu ime i pojedini članovi. Mislim da su ostaci poslednjih veza, one ideološke razlike, koje su u realnoj politici kao proklamovanom političkom idealu današnje Srbije postale apsolutno nevažne, konačno presečeni 2008. Tadićevom izjavom o "dva bola" i neprincipijelnom koalicijom sa SPS-om. Podsetiću, Tadić je tada rekao: "Jedini izlaz je vlada sa SPS, stegnite ruku onima s kojima ste se sukobljavali devedesetih. DS i SPS su suočene sa činjenicom da lideri stranaka nisu među njima i da obe imaju svoju bol, ali moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanina." Tom izjavom otvorena je mogućnost procesa revizije novije istorije koja svoj konkretan izraz ima u aktuelnoj Vladi Srbije i neviđeno visokoj podršci koju njen prvi potpredsednik trenutno uživa.

Kad smo već kod Aleksandra Vučića, čak i nekadašnji bliski prijatelji (mada je to postala previše rabljena sintagma) i politički saradnici Zorana Đinđića sada govore kako ih Vučić podseća na pokojnog premijera? Vidite li neke sličnosti između njih dvojice? A šta kažete kad Ivica Dačić govori u superlativima, i navede da i Đinđić i on govore o svetlijoj budućnosti za Srbiju...

Mislim da se radi o dobrom PR-u. U svesti većine građana, Đinđić još uvek figuriše kao reformatorska snaga koja je nakon miloševićevske ere uspostavila jednu novu političku paradigmu. Insistiranje na sličnosti aktuelnog vicepremijera sa Đinđićem predstavlja pokušaj da se prisvoji deo njegovog simboličnog kapitala i da se aktuelna politika predstavi kao nastavak onoga što je on započeo.

U Beogradu je tiše nego ikad obeležena 13. godišnjica Petog oktobra. Danas su na vlasti upravo one partije - ili njihovi derivati - protiv kojih su tog dana građani izašli na ulice. Promišljanje o 5. oktobru uglavnom se svelo na priče o "propuštenoj šansi". Je li ta šansa zaista bila tu i jeste li mogli da zamislite da će bivši radikali i socijalisti ponovo zavladati Srbijom? I je li na to, i pojavu onolikih "belih listića", uticala i predstava koja je premijeru imala pred izbore koje će dobiti Tomislav Nikolić?

Bivši radikali i gotovo večni socijalisti demokratski su izabrani. Dakle, oni su dobili demokratsku legitimaciju, a tom demokratskom legitimacijom građani Srbije su pokazali da ih ne zanima njihova prošlost, koja je bila gotovo kontinuirani napad na temeljne demokratske principe, i na taj način ih amnestirali od odgovornosti za ono što su činili u tom proteklom periodu. U tom kontekstu, bez obzira na ideološka preobraćenja i kratkoću pamćenja, čini se da je sve OK.

Međutim, problem se s ovom vlašću pojavljuje kad se stvar iz sfere demokratskog legitimiteta preseli u sferu kolektivne odgovornosti na način na koji je definiše Hana Arent. Ukratko, ona kaže da pripadnost bilo kojoj političkoj zajednici pretpostavlja odgovornost za sve ono što je rađeno u ime te zajednice. U tom kontekstu, predstavnici političkih partija, koje su trenutno na vlasti u Srbiji, uključeni su u odgovornost za ono što su te partije - bilo kroz svoje institucionalno ili neinstitucionalno delovanje - radile u proteklom vremenu. I tu negde nastaje nesporazum u polemikama koje se trenutno vode oko aktuelne vlasti. Njen demokratski legitimitet pokušava se osporiti njenom kolektivnom odgovornošću i vice versa.

Poslednji incidenti u Vukovaru, oko ćirilice, pokazali su da o nekom "pomirenju" još nema ni govora. Jesu li i presude iz Haga - ili, bolje, nedostatak istih - i nova nacionalistička divljanja samo predigra za neki novi rat?

I Hrvatska i Srbija su u glavama još uvek relativno velikog broja svojih građana u nekoj vrsti rata. Takvo mentalno stanje posledica je onog ideološkog rada koji je napravljen u devedesetim, a kroz različite institucije nastavlja se i danas. U hrvatskoj varijanti to izgleda tako da rat sada već skoro dvadeset godina ostaje najkurentnija politička roba. Koliko je to politički neodgovorno i opasno najbolje se vidi u primeru najnovijih događaja u Vukovaru gde se postavljaju politički zahtevi za suspenzijom određenih ustavnih odredbi. Možete li zamisliti zemlju u kojoj oni koji su zaduženi za sprovođenje ustavnog zakona, kao što je to na primer predsednik Ivo Josipović, kažu da se taj isti ustavni zakon, ukoliko ne postoji želja da se poštuje, treba menjati. Dakle, bez obzira što bi takva promena uvela diskriminaciju jedne nacionalne zajednice, hrvatski predsednik smatra da je to, ukoliko većina tako želi, legitimno.

Koliko je bavljenje vrućim balkanskim političkim temama pomoglo da se etablirate u Evropi? Ima li istine u zapažanju da Evropljani vole one koji ne zaziru od toga da o svom narodu (ili, u ovom slučaju, narodima) govore bez ulepšavanja, pa ponekad i oštrije nego što treba?

Ne bih se složio s takvim generalizacijama. Uostalom, predstava s kojom sam ostvario gotovo najveći broj međunarodnih gostovanja je predstava "Mrzim istinu" koja je jedna vrsta intimne introspekcije. Naravno da u odnosu na kulturne proizvode s Balkana postoji jedan nivo očekivanja u smislu potvrđivanja prevladavajućih stereotipa o ovom prostoru. Ali, postoje i oni umetnici koji su se afirmisali u Evropi (kao da i mi nismo nekakva Evropa), a da su se uspešno emancipovali od kulturološko-kolonijalnog recepcijskog diktata.

Dobili ste dve najveće srpske i regionalne nagrade, nagradu Sterijinog pozorja i Gran-pri Bitefa. Iznenađujuće za čoveka za kojeg nacionalisti kažu da ne voli Srbiju... I jeste li se, pomalo, u Ateljeu povodom predstave o Đinđiću osećali kao disident - kao, recimo, Mihiz?

Disidentstvo pretpostavlja prethodno slaganje s određenom zajednicom - bila ona politička, nacionalna ili neka treća. Kod mene takvo inicijalno slaganje i osećaj pripadnosti nisu nikada postojali, pa nisam imao ni od čega otpasti. Rad u Ateljeu je bio obeležen stalnim pritiscima. Njihov veliki deo dolazio je od onog dela ansambla koji nije učestvovao u projektu. Zato mi je ta predstava važna jer je pokazala glumce koji su, umesto skrivanja iza apolitičnosti, čime su svoj odlazak iz predstave pravdali pojedinci, bili spremni preuzeti društvenu odgovornost i odgovornost za javnost svoje profesije. Mislim da je ljubav prema državi, bilo kojoj, glupost, jer bi država, ukoliko je dobra, trebalo da bude servis građana. Ne znam baš da li bi trebalo da volim poštu zato što servisira moju potrebu za slanjem pisama.

Smatrate li da je bitno gde radite predstave (Subotica, Zenica, Beograd...) da bi se uzburkala lokalna sredina? Da li vam je, kad se osvrnete, pomoglo u karijeri što vam je predstava "Bakhe" bila cenzurisana, pa ste već tada stekli taj oreol enfant terrible-a?

Da, mnogo mi je pomoglo. Nakon "Bakhi" sam izgubio četiri ranije dogovorene režije i došao do egzistencijalnog ruba.

U novom broju magazina "Nedeljnik" pročitajte:

- Dragan Đilas, poslednji intervjuu kao gradonačelnik
- Svetislav Basara oštriji nego ikad
- kontroverzni Oliver Frljić o Zoranu Đinđiću
- urnebesni Draža Petrović o ekonomskim merama Vlade...
kao i:
- jedan Deki nije bio dovoljan
- zreli smo za Lazu...

Pozoriste

"Igra je umetnost koja ne poznaje granice"

"Koreografija je trenutak. U nekom momentu se morate oprostiti od nje i predati pokret igračima na dalje usavršavanje i život. To je kao sa skulpturom ili filmom. Uvek biste nešto promenili jer ste se zapravo vi u međuvremenu promenili, kao i trenutak u kome se nalazite."

Pozoriste sreda 4.03. 08:00 Komentara: 0

Milošević: Teatar nije pijaca

„Da li će biti pevanja u mračnim vremena? Da, biće pevanja o mračnim vremenima'. Mi smo tako odabrali, moglo je i drugačije. Meni nije bilo normalno da se bavim lakom komedijom i vodviljem u trenutku kada sto kilometara odavde neko gine u naše ime.“

Pozoriste utorak 24.07. 11:03 Komentara: 1

Edouard Lock: U početku beše „La“

Sažeti detalje u kratak vremenski period tako da gledalac više ne može da rasuđuje i definiše, već se prepušta neprolaznoj misteriji tela, koje je prema mom mišljenju, složeno koliko i misli. To je princip koji ugrađujem u koreografije.

Pozoriste nedelja 8.04. 09:06 Komentara: 0
strana 1 od 4 idi na stranu