Anita Mančić: Šta je život?

Razgovaramo pre predstave Tako je moralo biti Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jedne od onih u kojima glumi Anita Mančić. U Ateljeu 212, čiji je član od 1992, igra u predstavama Pazarni dan i Gospoda Glembajevi, u Beogradskom dramskom – Život je pred tobom i Delirijum tremens, u "Vuku Karadžiću" – Zvezdarske zvezdice, u "Bošku Buhi" – Bogojavljenska noć, a u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i u predstavama Nije smrt biciklo da ti ga ukradu, Rođeni u YU, Tartif, Kokoška i Rasprava. Samo za uloge u aktuelnim predstavama dobila je nagrade: Ardalion na poslednjem Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu za lik Nadežde u Biciklu; Sterijinu nagradu za Rođeni u YU i Tako je moralo biti; za glavnu žensku ulogu i za najbolje glumačko ostvarenje na "Borinim danima" u Vranju; nagradu "Ljubinka Bobić" za Dorinu u Tartifu; "Zoranov Brk" za lik Darinke Šančinke u Pazarnom danu. Početkom decembra imala je premijeru filma Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem, igra u trenutno najgledanijem domaćem filmu Parada, zatim u Montevideu, a još dva filma koja je snimila ove godine, Top je bio vreo i Mamaroš, tek će biti prikazani.

Intervju je preuzet iz prazničnog dvobroja "Vremena" (Br 1095-1096, 28.12.2011)

"VREME": Da li se slažete da je deo budućeg zakona o pozorištu koji se zalaže za veću angažovanost glumaca izvodljiv, s obzirom na to da glumite u velikom broju pozorišnih kuća?

ANITA MANČIĆ: Ovo moje putovanje kroz beogradska pozorišta je mala stavka, i nije znak da je to izvodljivo u praksi. Mislim da tom zakonu treba još dorada, da su neke stvari urađene samo zato da bi se uradile i odradile, i da nije pametno promišljeno o tome. Imam utisak da ovde nijedan zakon ne postoji da bi nama olakšao život, već da zaštiti one koje ne treba štititi. Šta je cilj zakona kad smo mi, obični, normalni ljudi i dalje ugroženi? Onog trenutka kad budemo imali naše sindikate koji će štititi struku, tog trenutka ću poverovati da su zakoni tu zbog nas.

Zar vam se ne čini da je priča da država ne vodi računa o pozorištima, o kulturi uopšte, postala opšte mesto?

Država ne vodi računa o čoveku, a ne samo o kulturi! A o čemu drugom država treba da vodi računa ako ne o čoveku? Ne bi je ni bilo da nema ljudi! Ako ne vodimo računa o ljudima, o teritoriji, o čemu onda vodimo računa? Ako nije važan čovek, šta je važno? Ne razumem. A ako smo se složili da briga o čoveku jeste posao države, onda tu spadam i ja, i kultura. Znam da kultura nije najugroženija, ali znam da jeste ugrožena. Da je drugačije, ne bi nam muzeji bili zatvoreni, moj prijatelj slikar ne bi morao da živi u selu pored Kikinde iako je iz Beograda, već od svog rada, a mladi fantastični glumci bi dobili mesto koje im pripada. Ali, u ovoj zemlji mnogo toga zavisi od ljudi koji su na pozicijama na kojima im nije mesto, što nas navodi na pitanje o odgovornosti. Nedavno je bila aktuelna tema odgovornosti zbog ostavke Božidara Đelića, njegovog ličnog čina zbog neuspeha u Evropi, i to samo zato što se kod nas tako nešto ne dešava. Ljudi ne daju ostavke, pa smo mi to doživeli kao odgovoran čin. Odgovornost je, po meni, kad mi ponude neki posao, pa ja razmislim, i odredim da li mogu ili ne mogu da ga uradim kako treba. I tako budem odgovorna prema sebi i prema drugima. Dakle, ako država nije odgovorna prema kulturi, kako da u tome ne vidim znak da joj kultura ne treba? Slažem se da ja ne sejem seme iz koga će nići nešto što se jede. Međutim, kultura je pitanje duše. Nevolja je što ima ljudi kojima to nije bitno. A njima se veruje.

Veruje se i vama, glumcima. Vi ste u poziciji da sa scene, istina rečima koje je neko drugi napisao, poručite razne važne stvari. Krajem devedesetih vi ste, kao Karolina Nojber u istoimenoj drami Nebojše Romčevića, izgovorili rečenicu: "Pljujem na pozorište kome ste vi publika." Da li su te reči još aktuelne?

Nekako mi sad te njene reči ne stoje. Blage su mi u odnosu na ovo što osećam, i to ne prema publici, barem ne onoj koja nije premijerna, već prema svetu uopšte. Sad su te reči samo afekat. Zato bih htela da sam Šekspirova Luda, da mogu da kažem istinu, da je upakujem kako ja hoću, pa da me onaj koji ume da čuje – čuje, a da onog koji to ne ume – nasmejem. I neka se smeje, barem sam ga zabavila. Volela bih da mi se desi molba iz Šekspirove rečenice: "Nek Bog da pameti onima koji su već pametni, a budalama neka ostavi talenat." E, ja sam ta budala, pa neka mi Bog ostavi talenat, da ono što kažem barem dospe do nekog. Ja se uvek trudim da kažem ono što mislim. Neću da se krijem. Ja sam nazvala sebe Šekspirovom Ludom zato što sam shvatila da imam problem. Budala ga nema. A ja ga imam, zato što vidim budalu. Luda može da u duhovitost upakuje sve što govori, pa će je neko možda i razumeti. Eto, to ja radim sa scene.

Vi glumite u predstavama veoma mladih reditelja, na primer Život je pred tobom, a prihvatate i uloge koje nisu glavne. Kako ih birate?

Po intuiciji. I ja se menjam. Nemam pravila, nešto me ili inspiriše ili ne. Nekad zadovoljstvo što ću raditi s nekim, nekad novi ljudi. Nije mi jedino uloga bitna. Nemam zazor od saradnje sa mladim ljudima, naprotiv, mislim da u njih treba ulagati. Poštujem ozbiljne mlade ljude, vredni su i ja želim da delim život sa njima. Kad me je reditelj Veljko Mićunović pozvao sa igram u predstavi Život je pred tobom, priznajem da sam imala sumnju: kako mogu da igram ženu od 60 godina, a Nikola Rakočević dečka od 14? Ko će poverovati u takav odnos? Međutim, Veljko nas je poveo u jednu drugu dimenziju: odnos između dvoje ljudi, bez obzira na godine, može da bude istinit i da, kad pričamo o ljubavi, godine uopšte nisu važne. I, publika nam je poverovala. Nije posumnjala da ljubav između Roze, bivše prostitutke, i malog Momoa nije moguća.

Iskustvo u predstavi Rođeni u YU, predstavi o zemlji koje nema, bilo je više nego novo – nikad pre toga niste sa scene govorili o sebi.

Ja u toj predstavi izlazim na scenu ne kao glumac, već kao čovek koji je u jednom trenutku živeo u zemlji od koje nije ostalo ništa, kao čovek koji se rodio u zemlji koja ne postoji, i na koju sad svi treba da gledamo s prezrenjem. E, pa ja to ne mogu. Moram da kažem da je hrabrost izaći na scenu i govoriti o sebi. Kako da prebacim svoju emociju drugome? I da li se nekoga uopšte tiče baš ta moja emocija i priča? Sigurna sam da postoje mnoge priče mnogih drugih ljudi koje su interesantnije i teže, ispovesti koje su bliskije publici od ovih koje im ja govorim. Ja pričam o Vukovaru, o sećanju na taj grad kakvog sam ga videla kad je bio srušen. Sigurno da je iskustvo nekog ko je bio u njemu dok je bio rušen mnogo jače od mog. Ali, to je to – reditelj je mene izabrao. Međutim, nešto drugo se postiglo ovom predstavom. Desilo se da naše priče isprovociraju u publici neka njihova sećanja o Jugoslaviji. I to je dovoljno. Gostovali smo u Zagrebu i u Mariboru, i posle razgovarali sa gledaocima. Niko nas nije pitao da li je tačno to što pričamo, već su nam pričali svoje uspomene, svoje priče. I meni se to sviđa, jer ova predstava svakog vrati u tu Jugoslaviju. Kad ja pomislim na tu zemlju, pomislim da to nije fer. Nije fer šta su ljudi koji su tada bili odgovorni, i šta su naši roditelji nama ostavili u nasledstvo. Ostavili su nam ruševinu, samo naše lične brojeve su nam ostavili. Danas su samo moje ime i prezime, i taj matični broj isti kao što su bili u zemlji u kojoj sam se rodila. Ulice su se promenile, ljudi su se promenili. U trenutku kad se zemlja rasturala ja sam tek krenula u svet, do tad sam bila derište. Otkad sam postala svesno biće, otkad sam postala Anita Mančić, ja pamtim rat. I borbu da se preživi. Najbolje moje godine su prošle u borbi za preživljavanje. I zato mogu jedino da kažem, u svoje ime i u ime svoje generacije: to nije fer! Nije fer šta su nam ostavili. Svojoj deci. E, sad, šta će reći o nama ljudi koji dolaze iza nas, da li smo mi nešto promenili, da li smo se izborili s nečim – nažalost nismo. I imaće pravo da nam pljunu u lice.

I Nadeždu u predstavi Nije smrt biciklo da ti ga ukradu glumite kao da ne glumite. Da li vam je u tome pomoglo ranije iskustvo sa tekstovima Biljane Srbljanović, pošto ste igrali u Porodičnim pričama i u Americi?

Nas dve smo išle u istu školu i odrasle smo u istom kraju. U tom kraju si morao da budeš veoma spretan i duhovit i pametan – kakva ona i jeste. I, ja razumem tu pametnu divljakušu. U Biciklu sam osetila njenu hrabrost da kaže jednu istinitu priču o sebi. I zato sam se povukla. Pomislila sam, ne treba ja da pričam njenu priču. Nema potrebe da se namećem. Postavila sam se u poziciju čoveka koji kaže publici: izvolite, priđite vi meni, neću vas ja daviti svojim tumačenjem njene priče, nego, ako vas zanima, dođite pa ćemo zajedno ući u nju. Zato to možda deluje kao gluma bez glume. Zato što je toliko potresno da samo priziva.

Priča o Jeli u Nušićevoj drami Tako je moralo biti ima sve elemente španske serije, pa ipak...

Stalno mislim da je ovo vreme drugačije: sad imamo mobilne telefone, nauka napreduje, moda se promenila... A onda se vratim na vreme o kome je pisao Nušić, pa Molijer i vidim koliko se ljudska priroda nije promenila. Priča o moralu je apsolutno ista i u vreme Nušića i sad. Nušić je sve to video i opisao nam tu stvarnost kao što bi to uradila Šekspirova Luda. Isto tako i mi, zahvaljujući reditelju Egonu Savinu, pričamo o današnjem moralu, o novcu, o porodici, o reakcijama ljudi na činjenice koje ti život donosi. Zato to nije španska serija. Ja sam sad u fazi da se pitam šta je to ono što mi smatramo da je život: da li su to stan, muž, žena i deca? Da li mi zaista živimo živote kakve hoćemo ili kakve nam je sredina rekla da treba da živimo? Koliko imamo hrabrosti da se sretnemo sa životom koji nas čeka iza ćoška? I koliko imamo hrabrosti da prihvatimo život kakav jeste? Da li smo spremni da živimo život punim plućima, sa svim posledicama koje bi to donelo, ili ćemo živeti zatvorenih očiju i mučiti se do kraja života misleći da živimo pravi život? Eto, to su pitanja koja ja postavljam u ime Nušićeve Jele. Njoj je sudbina nametnula finansijsku krizu, a zatim i novi svet s kojim se ona sudarila hrabro, i, naravno, kobno završila. Posledice njene odluke da ne pristane na život koji živi su katastrofalne. I zato ja pitam kako treba živeti: kao Jela, upustiti se u nešto što je neprimereno za sredinu u kojoj živiš, ili živeti neispunjen i dočekati starost tako što živiš od prvog do prvog. Eto, to se ja pitam.

I Milevu Ajnštajn, i Karolinu Nojber, i druge likove koje ste tumačili odlikuje sloboda odlučivanja. Da li su reditelji u vama prepoznali tu osobinu pa su vas zato videli u tim ulogama?

Možda mi one odgovaraju baš zato što u životu nemam hrabrosti da živim kao one. Ne znam, moj život će to reći. Meni su se ti likovi dopali zato što se u njihovim životima ništa nije desilo po inerciji. Eto, u tome sam im slična. Kakav god da je njihov život bio, to je bila njihova odluka. Ništa se nije desilo po inerciji. Odreći se života kao Mileva, ili krenuti u život punim plućima kao Karolina – o svakoj toj odluci se razmišljalo i stalo se iza nje. Meni odgovara ta njihova probuđenost. U životu su mi se dešavale neke stvari zbog kojih sam morala da stanem i odlučim hoću li levo ili desno. Znala sam da gde god da krenem, da će to biti moja odluka i da ću morati da se nosim sa njenim posledicama. Možda nisam hrabra kao Karolina, na primer, ali život kakav ja živim je moja odluka.

Šta vi privatno radite sa svim tim tuđim životima i emocijama u sebi?

Ja nemam problem ako mi krče creva, imam utisak da bih se za hranu uvek snašla. Ali, čini mi se da ne bih postojala da nemam razmenu emocija, razmenu misli, i da mi duhovni život nije buran i plodan. Bez toga ne bih bila biće. I utoliko se bavim poslom koji mi to omogućava. To mi daje razlog da živim, razlog da nešto kažem, podelim sa ljudima, da i dobru i lošu emociju primim i prihvatim. To mi daje nadu da treba živeti, i prosto, to me čini čovekom.