Bekim Sejranović: Ide reka...

"Nadam se da će moje lutanje nekada da prestane, ali sve su prilike da neće," kaže pisac Bekim Sejranović koji živi na relaciji Hvar-Oslo.

Razgovarala: Mir­ja­na Sre­te­no­vićIzvor: Politika
Podeli

Na drugom po redu književnom festivalu „KROKODIL” svoj novi roman „Ljepši kraj”, u izdanju kuće Samizdat B92, predstavio je i pisac Bekim Sejranović (1972) koji je ovim povodom doputovao iz Norveške. Poreklom iz Brčkog, Sejranović je čitalačkoj publici poznat po prethodnoj knjizi „Nigdje, niotkuda”, za koju je dobio nagradu „Meša Selimović”. Autor je studije „Modernizam u romanu Isušena kaljuža Janka Polića Kamova”, prevodilac je i priređivač antologije kratke norveške priče, a jedno vreme je predavao južnoslovenske književnosti na fakultetu u Oslu.

Bavio se poslovima dovoljnim za bar tri života ali, kako kaže, i dalje luta. Slično svom tvorcu, i njegov junak, emigrant, raspolućen je između dve sredine, barem dve žene, i pregršt ideala. I zato dok nam priča o svom životu, on pominje svog junaka, i kad govori o svom junaku, govori o sebi. O tim večitim dvojnostima, suprotnostima, hiperaktivnosti koju smenjuje inercija, pisac kaže:

– Čovek u sebi nosi i jedno i drugo. Sam sam imao i periode hiperaktivnosti i periode prepuštenosti. Ponekad mi to smeta, jer me obuzima osećaj blage šizofrenije. I dok govorim na norveškom često sam druga osoba: na norveškom se drugačije šalim, drugačije sam tužan, drugačije se derem i drugačije psujem. Osećaj da imam dva-tri života nastao je od mladih dana. Roditelji su mi se razveli, pa sam malo bio kod oca, malo kod majke, pa kod bake i deke. I često kad stvari zapnu u Norveškoj, pobegnem ovde. Možda je to strah od suočavanja, možda kukavičluk, ali ponekad sve to čoveka sprečava da odraste. Sve ima svoju cenu – kaže Bekim Sejranović.

Pokušavao je, kaže, da se promeni, i da bude bolji. Ženio se tri puta, dobio ćerku u vezi između drugog i trećeg braka, trudio se da živi normalan život „kuća-žena-i tako to”, ali nije išlo. Štaviše, imao je utisak kao da mu je neko odsekao noge. Zanimljivo, ni svom literarnom junaku ne dopušta da pronađe utehu bar u muško-ženskom odnosima, niti u knjizi ikad pominje celovitu porodicu na okupu.

– Znam mnogo porodica u kojima na prvi pogled sve izgleda bajno, a kad se malo zagrebe ima šta da se vidi. U Norveškoj je procenat razvedenih brakova 60-70 odsto, možda baš zbog toga što im je uređena država. Kod nas ljudi ostaju skupa iz ekonomskih razloga. Taman su kupili stan, imaju troje dece, i gde će sad – ćute i trpe. A na severu više teže realizaciji samih sebe, i razmišljaju: zašto da trpim, naći ću drugog. Oboje imaju para, a i nije greh biti samohrani roditelj. Naši ljudi su trpeljivi, što je na neki način i bolje. Jer na kraju shvatiš da nije stvar u toj osobi sa kojom si, nego u tebi. Ako si nekoga zavoleo, imao si razlog da ga voliš, pa je možda bolje da to izguraš – kaže naš sagovornik i nastavlja:

– Čovek treba prvo da nađe idealnog sebe da bi sreo svoju idealnu polovinu. Ako si u miru sam sa sobom, sve se može. A ako kod drugog tražiš ono što tebi nedostaje, to ti niko ne može nadoknaditi. Često se robuje romantičnoj predstavi „i živeli su srećno do kraja života”. Ja se pitam a šta su radili u međuvremenu!? – kaže Sejranović i naglašava da se trudio da svoje likove usreći i da im smisli lepši kraj, ali nije išlo.

Ovo je njegov drugi roman a drugi roman kritika uvek željno iščekuje jer se njime, u neku ruku, potvrđuje da li je uspeh prvog bio opravdan. Bilo je zbog toga i određene treme ali sada se ovaj autor slaže da pisac, u stvari, tokom svog života piše uvek istu knjigu. Bila prva, druga, treća, ili sedma.

– Neko je rekao da je ovaj roman nastavak moje prve knjige. Nije tako, moj pripovedač ima samo sličan glas, i isto luta okolo po svetu kao onaj iz prethodne. Reč je o sličnom stilu koji ne mogu da promenim, čak i da hoću. To je kao kada bismo rekli da je „Tvrđava” nastavak „Derviša i smrti”, ili „Travnička hronika” produžetak „Na Drini ćurije”. Ponekad su kritičari okrutni jer uvek traže nešto novo, ali teško je svaki put izmisliti kotao. Nekad mi čak moje ranije teme deluju banalno, nekad sam ponosan, ali još uvek nisam siguran, ne bih rekao u kvalitet, već u smisao svega toga. U trenucima kad sam siguran, ja pišem, i ako za života napišem pet-šest knjiga biću zadovoljan.

Da li su se norveške teme koje je prevodio provukle i u njegov rukopis i uopšte, kako je kulturološki doživeo ovu zemlju, njene ljude, sudar severa i juga?

– Po dolasku u Oslo, učio sam jezik i nije bilo mnogo vremena za razmišljanje. Tek kad naučiš jezik, shvatiš kolika je razlika između vas, bez obzira koji posao radiš. Ponekad se osećam kao zarobljen, pripadam i tamo i ovde, a zapravo ni tamo ni ovde, ali u poslednje vreme pokušavam da izvučem najbolje od toga. Kada sam u Norveškoj, često pričam kako je Balkan super, a kad sam ovde, samo okrenem ploču. Nadam se da će lutanje nekada da prestane, ali sve su prilike da neće, kaže kroz smeh. Sa norveškog je, između ostalog, preveo knjige Frudea Gritena, Inguara Ambjornsena, i kaže da ih odlikuje minimalistički stil, kratke rečenice, melanholija, i nepokazivanje osećanja.

– Tamo je ispoljavanje emocija stvar lošeg vaspitanja. Ali kad se osećaji dugo drže pod kontrolom, i ljudi naprasno „puknu”, pisci o tome pišu. Imam norveške prijatelje koji su mi rekli da ih mama i tata nikad u životu nisu rekli „volim te”. Nisu ih ni udarali, doduše, ali ni pomilovali. A mene je baka tukla svaki dan, ali onda rekla „ajde, dođi baki”...


U Oslu Bekim Sejdanović sada strancima predaje norveški, radi kao sudski tumač a vikendom i kao izbacivač u jednom klub. Bio je poštar, pekar, i „svašta nešto”, i priznaje da mu je akademska karijera pojela pet godina života. Voli slobodu, i misli da bi to moglo i da se psihološki proanalizira. Život zamišlja kao reku, i njegov čamac koji krivuda ulevo i udesno. Ako naiđe oluja, dobar je plivač – trenirao je vaterpolo. „Imam brodić, i jednom smo njime krenuli do Crnog mora ali stigli smo samo do Morave. Ali dobro je, ne brineš o navigaciji, reka ide i ti ideš sa njom”.

Knjige/Stripovi

"Ljudska patnja sve manje privlači pažnju"

„U najboljem slučaju vidim sebe kao glumca Stivena Sigala koji se suočava sa gomilom plaćenih ubica govoreći im da je on samo jedan mali običan kuvar. Budući da ga oni ne slušaju, priča se nepovoljno završava po njih. Ali Sigal i dalje ostaje samo mali kuvar.“

Knjige/Stripovi ponedeljak 9.02. 17:40 Komentara: 4

Važno je zvati se Marko Kraljević

Očigledno je da se para toliko namnožila, a neverovatno je da te pare drži šačica ljudi. To je dokaz da su pare najgluplji izum čovečanstva. Činjenica je i da što više love imaš, to si veći kreten, što se može videti i u ovoj mojoj knjizi.

Knjige/Stripovi utorak 11.02. 12:45 Komentara: 15
strana 1 od 6 idi na stranu