Šta su nam poručivale naslovne strane?

„Nikada nije bilo svejedno šta će se naći na naslovnoj strani. Časopisi prate promene u društvu, politici i kulturi koje su veoma vidljive na naslovnim stranama. To je i argument zašto sam se ovim bavila“, kaže Andrijana Ristić, autorka izložbe u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Ova izložba pod nazivom „Pogled na naslovnu stranu 1945-1980“ otvorena je do 30. juna. Sadrži 130 digitalnih printova fotografija naslovnih strana časopisa koji su to vreme bili visokotiražni, namenjeni masovnoj publici. To su ženski listovi poput „Žene danas“, „Praktična žena“,“ Bazar“, „Ilustrovana politika“, „NIN“ i „Duga“ kao informativno-politički listovi, erotski „Čik“ i sportski „Tempo“ i „Sport i svet“.

Izložba ima tri segmenta: period između dva svetska rata, period obnove i izgradnje i period samoupravljanja. Gotovo svaka od odabranih naslovnih strana krije svoju priču. Kako je prikazivan drug Tito, kako su izgledali erotski časopisi, kako se tadašnji ženski časopisi razlikuju od današnjih – za B92 govori kustoskinja Andrijana Ristić.

Analizirali ste ženske listove u periodu između dva rata. Šta se tu može videti?
Period između dva svetska rata je zanimljiv jer promoviše ženstvenost, emancipaciju. Naravno, ne u smislu rodne ravnopravnosti u meri u kojoj se to desilo posle Drugog svetskog rata, nego u afirmaciji same žene, koja je na svim naslovnim stranama. Imamo tu jednu zanimljivu stranu na kojoj je ilustracija moderne gradske žene koja ipak ne može da se snađe u prostoru bez pomoći srpskog seljaka. Dakle, dok „Žena i svet“ afirmiše tu suptilnu ženstvenost, imamo i „Ženu danas“ koja je jedan od predratnih časopisa Komunističke partije Jugoslavije. To je drugi tip časopisa, afirmiše se revolucija, radnički pokret, pravo žene da učestvuje u ratu.

Kako se ta slika žene menja posle rata?
U tom periodu na naslovnim stranama žene i muškarci su prikazivani gotovo identično. To je ona ikonografija sa alatima, mašinama, naročito, na primer, žene na traktorima čime se aludiralo na to da žene umeju da upravljaju mašinama jednako kao i muškarci. Zanimljiva je još jedna pojedinost. Ni na jednoj naslovnoj strani nećete videti radnika ili radnicu koji nisu lepi. Čak u oficijelnom glasilu za fotografe u tadašnjoj Jugoslaviji ima članaka koji direktivno i pedagoški govore o tome kako i šta treba slikati i šta publikovati. Tu se, na primer, insistira na ideji da je socijalistički čovek lep i da zato treba slikati lepe ljude.

Mi se danas često podsmevamo konzervativnim tekstovima „Praktične žene“. Koliko se tadašnja ženska štampa razlikuje od današnje?
Štampa tog vremena je bila mnogo manje tabloidna. Moglo je možda biti provokativno nešto što je „razgolićeno“, ali privatnost nije bila tema naslovnih strana. Slažem se da je „Praktična žena“ tog vremena bila konzervativna i patrijarhalna. Međutim, u „Praktičnoj ženi“ ste uvek mogli nači feljtone posvećene slavnim ženama u radničkom pokretu, na primer, pa čak i socijalnoj situaciji u Azerbejdžanu. Ženska štampa je tada bila mnogo informativnija. Danas, ako izuzmemo neku ozbiljniju dnevnu štampu, nema mnogo informativnosti.

Kako je Josip Broz Tito prikazivan na naslovnim stranicama?
Prikaz Tita kreće od njegovih fotografija za govornicom, što je bilo vrlo važno jer je njegova reč bila ono od čega se polazilo u čitavoj političkoj ideologiji, da bi se kasnije malo popustilo sa tim oficijelnim prikazivanjem predsednika Tita. On sve više postaje običan čovek, vide se njegove vrline i mane. Tako imamo druga Tita posle operacije, pa onda slika Broza koji se odmara na Brionima. Sredinom 50-ih i početkom 60-ih stasavaju generacije koje nisu neposredno učestvovale u ratu, nisu imale taj odnos prema revoluciji, tako je bilo neophodno stalno održavati taj kontinuitet. Tito se tada prikazuje sa veoma mladom populacijom jer je bilo neophodno uspostaviti tu vezu predsednika koji je već star i mladih koji tek treba da izgrade svoj odnos prema socijalizmu.

Koliko je sport bio prisutan na naslovnim stranama?
Sport se dosta kasno afirmiše, tek krajem 50-ih. Do 1966. godine nije bilo nijednog časopisa posvećenog sportu, samo rubrike u dnevnim novinama. Sport je u početku bio prateći segment okupljanja i javnih svečanosti. Takođe, sportisti nisu bili prepoznati kao javne, poznate ličnosti sve do komercijalizacije štampe. Tako je bilo i sa umetnicima, oni su do tada bili samo deo tog državnog plana javnog dobra.

Kakav je kasnije bio „tretman“ sportista/kinja u štampi?
Prva zanimljivost je da su kolektivni sportovi imali primat nad individualnim. Tako se dešavalo da uoči Olimpijade na naslovnoj strani budu američki atletičari, osvajači zlata, a naši rvači koji su takođe osvojili zlatnu medalju tek posle tri broja budu na poslednjoj korici. Fudbal je, recimo,bio favorizovan kao kolektivni sport.

Kada se pojavio list „Tempo“, počele su da se problematizuju neke nove teme. Na primer, profesionalizam u sportu koji je doveo do toga da su fudbaleri živeli bolje od 95 posto građana. Na izložbi se mogu videti naslovne stranice na kojima piše „Fudbaleri – tvdice ili rasipnici“, „Avion na četiri točka“ i slično. Ta vrsta odskakanja u bogatstvu je bila veoma kritikovana.

Kakav je bio NIN tog vremena?
NIN se tih godina bavio temama koje su potresale jugoslovensko društvo. NIN je čak na naslovnim stranama najavljivao priče o siromašnima koji napuštaju zemlju, o socijalnim razlikama koje su sve veće itd. Moram da priznam da sam čitajući NIN iz tog vremena bila zapanjena da se taj list posle donošenja Ustava 1974. otvoreno i gotovo proročki bavio dezintegracijom države. Nisam sigurna kako su novinari tada smeli o tome da pišu s obzirom da je NIN sigurno bio pod nekom vrstom kontrole. Pretpostavljam da je tu reč o onoj slobodi koja je tada bila naglašavana (da se kreće i putuje slobodno itd.) i to je nadomestilo sve probleme sa kojima su se ljudi suočavali.

Da li su umetnici(e) mogli stići do naslovnih strana?
Početkom 50-ih glumica Vera Karapavlović i slikar Petar Lubarda su prve javne ličnosti koje počinju da se pojavljuju . Naravno, oni se nikada nisu pojavljivali u smislu nekog ličnog talenta, razlikovanja od većine. Uvek se naglašavala ta uloga države u afirmaciji umetnosti. Na primer, Lubarda je imao veliku izložbu u Parizu koja je bila veoma hvaljena. U novinama je ,pak, naglašavano da je to značajan umetnik koga je podržala država. Takođe, uvek se naglašavao neki kolektivni uspeh, uspeh ansambla, na primer. Tu pojedinci nisu imali neko zapaženo mesto.

Kako je izgledao erotski magazin „Čik“?
„Čik“ nastaje početkom sedamdesetih. Tada se, inače, štampao i „Smokvin cvet“. U to vreme, „Čik“ je ,na primer, organizovao izbor za najlepšu učenicu, što bi danas bilo potpuno nezamislivo. Ali, sa druge strane, to je bio veoma koristan list u smislu da se bavio mnogim temama poput obrazovanja, kontracepcije, polno prenosivih bolesti. Ako poredimo po vulgarnosti, tadašnji listovi nisu ni blizu onome što se danas u Srbiji može naći.