Ivan Grlić: Serbian Jazz, Bre!

Kako je jedan „običan“ fotograf ustalasao domaću džez scenu i koje naravoučenije možemo da izvučemo iz svega toga.

Piše: Nikola Marković
Podeli

Prijatno veče u beogradskom Domu omladine. Ispred sale „Amerikana“ gomile radoznalaca tiskaju se oko atraktivnih fotografija domaćih džezera, od kojih se mnogi nalaze i tu uživo, među nama. Zacelo ponosni i zadovoljni što se – makar te večeri – mogu šepuriti kao pop zvezde kojima se obradujemo kad ih prepoznamo na ulici, nakon što smo ih dotad prepoznavali sa duplerica muzičkih magazina.

A kad se završi protokolarna govorancija i šetkanje, sleduje revijalni koncert preko 30 muzičara ne samo različitih generacija, već i stilskih orijentacija. Pijucka se sponzorsko vino, a iz nekog ćoška izviruje logo banke koja je, jelte, takođe sponzorisala događaj. Džez muzika i vedar duh šire se prostorijom, a čitav događaj deluje začuđujuće normalno i lepo za domaće prilike.

Da stvar bude zanimljiva, ne radi se ovde ni o kakvom mega-festivalu, državnom kulturnom projektu ili EU inicijativi, već o entuzijazmu i profesionalizmu jednog čoveka – fotografa Ivana Grlića. A događaj o kome govorimo beše promocija njegove foto-monografije „Serbian Jazz, Bre“ i jedna u nizu putujućih izložbi pod istom etiketom.



Ko je taj Grlić i otkuda on odjednom na džez sceni? Kako to da je uspeo da napravi nešto istovremeno vredno i medijski atraktivno, a da nije poput mnogih umetnika i „umetnika“ zapomagao što „nema para u kulturi“ i niko ne obraća pažnju na „prave vrednosti“, sve očekujući da uspeh padne s neba? I konkretno – da preispita ustaljeni diskurs poslovično inertne i samozadovoljne domaće džez scene?

Kako i sam fotograf priznaje, pre nego što je započeo projekat SERBIAN JAZZ, BRE! nije uopšte bio u tim vodama. Odrastao je na muzici novog talasa, bavio se kojekakvom komercijalnom fotografijom, a ovaj džez projekat nadovezao se na srodan prethodni serijal „Serbian soul, bre“ kojim je, okom kamere, zahvaćen širok spektar muzičara od Šabana Bajramovića do Bore Čorbe. Dakle, ne radi se o fanovskom omažu dragoj muzici niti o profesionalnoj koncertnoj fotografiji, već o autonomnom umetničkom projektu, čija bi prigodna nuspojava bila skretanje pažnje na heroje domaće kulturne scene u medijskom zapećku.

Ukratko, Ivan Grlić je ozbiljan profesionalac, koji je za svog radnog staža shvatio značaj dobrog marketinga i aktivne uloge u promovisanju vlastitog dela. Ne radi se ovde samo o pukom smislu za reklamu, već i poštovanju prema potencijalnom auditorijumu te povratnoj sprezi koja odatle sledi.

Jer umetnost se odvija – ili makar ne bi bilo loše da je tako – u oba smera na relaciji umetnik-publika. To ne treba da bude puko povlađivanje zakonima tržišta na tragu turbo-folk rezona, ali za početak se valja potruditi da publici ne bude dosadno. Da ono što joj se predstavlja bude „kul“ i atraktivno na simboličkoj ravni, da ima smisla koji nadilazi puke nizove tonova ili slika. A kasnije će preko tih „posrednika“ već i sama, ogoljena umetnost, dobiti kako na kvalitetu, tako i na lepšoj percepciji od strane auditorijuma.

Vratimo se sada na Grlićeve fotografije džezera. Dosta je o njima već rečeno. Recenzenti konstatuju kako je Grlić izveo džezere van njihovog prirodnog (koncertnog) okruženja, uhvatio njihove izraze lica, koji pak odražavaju bogatstvo njihovih emocija i duše, i tako dalje u tom stilu. Sve je to tačno i nema se šta prigovoriti, ali bih dodao još par aspekata koji mi se čine interesantnim.

Prvo – na Grlićevim fotografijama matorci su jako kul. Pogledajte samo bubnjare Lalu Kovačeva ili Lazara Tošića – sve pršti od osmeha i humora, u kombinaciji sa ležernom garderobom. Već u ovako uhvaćenom vizuelnom stavu džezera ovekovečen je duh čitave muzike i muzičara, a da se nije ziheraški poteglo za borama i zamišljenim kontemplativnim pogledima koji se dostojanstveno gube u daljini. Toga dakako ima u Serbian soul serijalu, no ovakav pristup je uzbudljiv stvaralački korak napred.

Dalje – džezeri i džezerke su dobri frajeri i ribe. I to u onom najkonvencionalnijem smislu koji je svakome blizak. Navikli smo da ih doživljavamo kao nekakve olinjale zapuštenjake koji ne vide ništa sem muzike, a eto ih sada u pozeraju koji bi dobro prošao i u onim priželjkivanim duplericama iz prvog pasusa. Nabildovani pijanista Filip Bulatović u tesnim farmericama, ili pevačica Sofija Knežević s dubokim dekolteom, odgovaraju arhetipskim predstavama o pop herojima omladine, a da pride svoju muziku izvode na najvišem umetničkom nivou. Kud ćete srećnijeg spoja za komercijalnu blagodet džeza u Srba, bez narušavanja artističkog integriteta?

Konačno, sveobuhvatnost Grlićevog izbora uslikanih muzičara lepo poentira na više nivoa. Malo ko će Borisa Kovača ili Lajka Felixa smatrati džez muzičarima (naročito ne džez puritanci), ali njihovim uvršćavanjem u foto-monografiju devalvira se značaj strogih žanrovskih ograničenja i otvaraju vrata širem doživljaju džeza no što je ovde uobičajeno. Usput i generacijski jaz gubi na značaju – s podjednakom pažnjom su, recimo, prikazani i najstariji Bubiša Simić i najmlađi Lav Kovač.

Nije nemoguće biti istovremeno pristupačan i umetnički beskompromisan, s lakoćom nam dokazuje Ivan Grlić. Samo treba s vremena na vreme preispitati način na koji smo navikli da se bavimo kulturom, možda po inerciji i bez valjane distance koja bi nam pomogla da sagledamo stvar trezne glave. Ponekad je potreban neko „sa strane“ da nam skrene pažnju na očigledno, a što više „Grlića“ bude na sceni biće i više koristi za domaću kulturnu zbilju.

Muzika

Ti – Život u dvoje

Posle fascinantnog EP-a “Koliko dana” i avanturističkog debi albuma “Vidimo se”, koji je brojne muzičke ideje pokušao da pretvori u homogenu dugosvirajuću celinu, beogradski tandem Ti predstavlja novi album – “Život u dvoje“.

Muzika nedelja 3.05. 12:52 Komentara: 3

Vasil i Bojan Z: Šta se zapravo desilo?!

Duboko sam uveren da će svima koji su u nedelju uveče bili na Kolarcu biti potreban još koji dan da smire disanje, da popusti slatki bol u mišićima smejavcima, pre nego što „hladne glave“ budu mogli da i razmisle šta se pred njima zapravo desilo.

Muzika utorak 3.02. 09:18 Komentara: 12

Yo La Tengo: 30 godina entuzijazma

Sredinom ove godine američki bend Yo La Tengo proslavio je tačno tri decenije postojanja. U tom periodu postali su sinonim za "indie rock" muziku, koja se u vreme kada su počinjali nije tako ni zvala (alternativni rok beše nekad). Do sada su objavili 13 studijskih albuma, a poslednji “Fade” u januaru 2013. godine.

Muzika četvrtak 6.11. 10:10 Komentara: 4

Paolo Frezu: Džez je sloboda

Jedan od najpoznatijih trubača na svetu Paolo Frezu, koga još nazivaju i "evropski Čet Bejker", priča o svom dugovečnom kvintetu sa kojim će posetiti ovogodišnji Beogradski džez festival i o tome kako nastaju njegove čuvene balade.

Muzika petak 24.10. 10:21 Komentara: 2
strana 1 od 17 idi na stranu