Chris Eckman & The Frictions: Montezumini sinovi

Kris Ekman je nastup u Gun Clubu u petak uveče započeo pesmom Taunsa Van Zanta "Snake Mountain Blues".

Piše: Žikica Simić
Podeli

Završio ga je, nekoliko minuta posle ponoći, moćnim izvođenjem Jangovog epa "Cortez The Killer". Te dve numere su ključ za razumevanje onog što se dešavalo tokom stotinak minuta koliko je koncert trajao. Sa jedne strane, dakle, potpuno uranjanje u rok mitologiju i poeziju. Sa druge epski zanos i električne gitare.

Divlji zvuci nosili su prisutne, sa mračnog ugla ulica Miloša Pocerca i Sarajevske, u nestvarnu zemlju sakrivenu iza svih rok pesama ikad ispevanih. Lekovito dejstvo ponuđene muzike osetilo se odmah. U gluvo doba, laki kao pero, pičili smo uz strme beogradske ulice ka udaljenim adresama.

Nekoliko minuta pre pola jedanaest Ekman se pojavio sam na sceni. Započeo je svirku na opisani način. Onda je izveo još nekoliko pesama solo: "The Dustlands", sa novog albuma matičnog benda The Walkabouts, i sjajnu "Grand Teft Auto", između ostalih.

Posle dvadesetak minuta pridružili su mu se ostali članovi njegove slovenačke grupe The Frictions: Bernard Kogovšek, Tomi Popit i Luka Šalehar. Repertoar je bio sastavljen pretežno od numera koje se nalaze na njihovom upravo izašlom albumu "Halogen Sky".

The Frictions su ponudili najbolju moguću niljangovsku svirku bez Nila Janga. Slično kao nekad Green On Red, iz dana pre Čaka Profeta. Ali dok su GOR svoju verziju jangovske muzike bazirali na vokalnoj sličnosti Dena Stjuarta i Nila Janga, odnosno instrumentalnoj superiornosti Krisa Kakavasa, Ekman i The Frictions to rade drugačuje. Njih zanima gitarska grandioznost Jangove muzike. Ako bismo naziv kultnog Jangovog albuma "Ragged Glory" preveli kao "iskrzana slava" ond bi ta sintagma najbolje označila ponuđenu muzike. Vulkanski gitarski zvuk, koji slavi snagu rok muzike, zapakovan u muzička obličja grubih, hrapavih, neravnih i nepreciznih ivica. Kris Ekman i The Frictions zvuče kao Crazy Horse na albumima "Zuma" i "Time Fades Away".

Numere "Cut & Run" i "Last Resort", pored opisanih svojstava, imale su izvesnu dilanovsku crtu što je ukupan doživlja činilo još uzbudljivijim. Monumentalna pesma "New Caledonia", koja je bila centralno mesto nastupa, kao da je pronađena u čuvenoj arhivi Nila Janga. Apokaliptična verzija napeva "Ghost Rider", iz repertoara dueta Suicide, kojom je završen oficijelni deo nastupa, nagoveštva da je sa druge strane rokerskog mita pronađeno konradovsko srce tame.

Tako je bilo u petak uveče u Gun Clubu. Superiorni trip kroz rok mitologiju. Kris Ekman i momci iz benda The Frictions su se predstavili kao Montezumini sinovi - ako prihvatimo Jangovu mitologiju. Bez mane i straha šibaju glavnom rokerskom ulicom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.