Primavera Sound 2011

Primavera Sound je muzički festival koji je 2001. godine započeo svoj život kao festival uglavnom elektronske orijentacije ali je do danas ustanovljen kao jedan od značajnijih evropskih festivala alternativne tj. indie muzike. Primavera je po mnogo čemu različita od možda na prvi pogled sličnih festivala, koji se održavaju u npr. Engleskoj jer sama lokacija je možda dovoljna da Primaveru odmah uvrsti među najbolje u svetu – festival se održava u prelepoj Barseloni, i to ne negde nadomak grada, već na nekoliko stanica metroa od samog centra. Ove godine festival je bio podeljen na dva mesta, prvog i poslednjeg dana koncerti su se održavali na manjem prostoru Poble Espanyola, a preostala tri udarna dana na ogromnom kompleksu Parc del Foruma, izgrađenog na obali za potrebe Foruma kulture 2004. Primavera u Barseloni zapravo traje mnogo duže od njenog zvaničnog dela, jer se bar mesec dana unapred svuda po gradu održavaju koncerti španskih i ponekog stranog benda, a i tokom zvaničnog dela, program nije ograničen na samo dve pomenute lokacije, već se odigrava i nešto što se zove Primavera a la ciutat tj. u nekoliko parkova i trgova u gradu nastupaju bendovi koji su pretodno veče svirali na festivalu. Ovi koncerti su otvoreni za sve i besplatni. Tu su i žurke na koje se može ući samo sa festivalskim narukvicama, i o kojima su bili obavešteni samo oni na mejling listi festivala.



Za nas nekolicinu Beograđana, koji smo svoju cenjenu kartu nabavili još u novembru prošle godine, Primavera je otpočela u četvrtak 26. maja. Taj prvi dan festivala na Forumu, je umalo mogao ostati upamćen po redovima za piće i krahu sistema za njegovo plaćanje, ali ubrzo smo se svi podsetili da nismo tu zbog piva, koje iovako nije nešto, već zbog muzike. Upravo to je još jedna od stvari koje Primaveru lako izdvajaju od drugih evropskih festivala, jer na festivalu sve je podređeno muzici, nema nikakvih dodatnih sadržaja, a Primaverinoj publici oni nisu i potrebni. Raspored je pažljivo isplaniran, sa muzičkim zaljubljenicima na umu, tako da nikome ne ostane srce slomljeno zato što mora da bira između omiljenih bednova koji nastupaju u isto vreme. Sem brižljivo sastavljenog rasporeda još jedan momenat organizacije festivala je očaravajući, a to je tačnost, na koju nikako nismo računali pa smo već po srpski bar dva puta okasnili na koncerte.



Među izuzetno usporenim Barselonjanima pravo je iznenađenje videti ogroman događaj poput Primavere koji tako savršeno funkcioniše (sa već pomenutim izuzetkom). Koncert na koji u četvrtak nismo zakasnili, i koji je označio početak Primavere za nas bio je nastup njujorškog benda The Cults, čiji debi tek treba da izađe ovih dana. Bejaše to upravo onakav početak kakav smo samo mogli i da očekujemo – kasno popodne, sunce na zalasku, vetar, miris mora i devojka koja savršeno peva pop hitove isnpirisane podjednako šezdesetima i britanskim jangle popom. Zatim su na jednoj od dve glavne bine usledili campy Of Montreal, čiji blesavi nastup smo propratili iz već pomenutog reda za pivo, pa pomalo vrtoglavi prelazak preko mosta natkrovljenog solarnim panelima i stizanje na Pitchforkovu binu i izvrsni, publikom dobrano popunjen, nastup benda The Walkmen, nakon koga je Interpol, koji je bio rezervisan za drugu „glavnu“ binu, mogao da ostavi samo dosadnjikav i pomalo isprazan utisak. Iako je već bilo 2 sata ujutro to nikako nije značilo da se veče bliži kraju, o ne, Flaming Lips su tek trebali da izađu na stejdž. U stvari Wayne Coyne je tek trebalo da se dokotrlja u publiku u ogromnom providnom balonu i tako označi početak, ako ne već najboljeg koncerta, onda izvesno najboljeg šoua festivala. Letele su konfete i ređali su se hitovi, sa doduše predugim pauzama između, no i bol u nogama i umor su se lako zaboravili kad je trebalo kroz suze zajedno sa raspilavljenim Vejnom i još raspilavljenijom publikom otpevati Yoshimi Battles The Pink Robots ili Do You Realize? A nakon toga je i bilo vreme za fajront i guranje za ulazak u prvi jutarnji metro.



U petak je jedna stvar koja se osećala u vazduhu od samog početka festivala dostigla svoj vrhunac – i pored drugih velikih imena delovalo je kao da čitavo ljudstvo prisutno, uključujući i bendove same, iščekuje taj trenutak kada će Džarvis i ostatak Pulp družine nakon devet godina izaći na scenu. Kao da nije bilo dovoljno što se tog petka u svakom razgovoru moglo načuti ime Pulp, uglavnom uz propratne oooh,i can't wait i slične komentare, Belle & Sebastian su dali svoj doprinos beskrajnoj anticipaciji, zapevavši Common People, samo sat pre trenutka kada je gos'n Cocker izjavio: „Tonight, we’re gonna make history.” No pre događaja večeri uspeli su i da se uglave Jason Collett, sam na jednoj od manjih bina pred stotinak ljudi, na glavnoj bini izuzetno usvirani i razdragani M. Ward sa svojim bendom, na drugom velikom stejdžu pred ogromnom, za pevanje raspoloženom, publikom National, za koje nakon drugog slušanja, smem da tvrdim da su nepogrešivi kad je njihov lajv nastup u pitanju. Na Pitchfork bini dan su otvorili predstavnici bučnog popa iz Londona - Male Bonding, kojima bi ipak više legla noć i neki zadimljeni klub, a ne morski zalazak sunca. Na istoj bini nastupio je i kralj svih hipstera Ariel Pink, koji je svojim odličnim zvukom i izvođenjem uspeo da pokrene do tad prilično nepomičnu publiku. Belle & Sebastian nam spremiše setlistu za đuskanje i osmehivanje, tek tu i tamo za plakanje, videsmo kakav je Stjuart majstor za ples, a ništa manje i za šou. Videlo se koliko čitav bend, zajedno sa publikom, uživa i na kraju su uspeli da ljubav prisutnih prema njima samo zacementiraju a usput i pokupe i neke nove fanove. Nedugo nakon silaska Belle & Sebatian na bini su već lagano počeli da da se ispisuju slogani zaduženi za pospešivanje euforije koji su prethodnih meseci krasili vebsajt čuvenih Šefilđana, poput Are you ready? I bejasmo i te kako spremni, da već kad se na bini pojavilo samo neonsko slovo P, a za njim i U i L i P publika zapade u zamalo pa bitlsovsku ekstazu. Opravdanu. Setlista savršeno skrojena od većim delom hitova sa Different Class albuma, ali i drugih poput This Is Harcore, skrajnutim favoritima poput Pink Glove i ultimativnim starijim hitom Babies, na kojoj, iako je bila tek šesta pesma koju su svirali, polako počesmo da gubimo glas. Ali ne i energiju, jer je kolektivni vhunac večeri tj. izvođenje pesme Common People, tek trebalo da usledi. Iako je prošlo više od 15 godina od objavljivanja tog albuma po Džarvisovom nastupu ne bismo mu dali ni dan više nego što je imao onomad kad je đuskao na šarenom podijumu. Nakon Razzmatazz odsvirane na bisu i kraja koji je došao prebrzo, utešismo se činjenicom da ćemo ih za 30ak dana gledati opet.



Zvezde subotnje večeri su među publikom sastavljenom uglavnom od lokalaca i pre svega Engleza ipak bili timovi Barselone i Mančestera, a ne Fleet Foxes i PJ Harvey, pa je i poseta bila malo utanjena, a i pošto je to bio poslednji zvanični deo festivala atmosfera je bila daleko opuštenija nego prethodnih dana. Lajnap nije bio bombastičan kao prethodne večeri, ali to nikako ne znači da je izostalo dobrih koncerata. Dan na prepunoj ATP bini otvoriše nove britanske zvezde Yuck, i tako i nedelju obeležiše zvukom devedesetih, samo u novoj, sjajnoj i mladalačkoj interpretaciji. Na velikoj Llevant bini slušasmo izuzetno usvirane i harizmatične Warpaint cure, a onda uhvatismo, nažalost samo delić, ali savršeni delić The Album Leaf nastupa. Na jednoj od manjih, ali ovom prilikom punih bina slušasmo Kurta Vajla, koji je očigledno bio pomalo zatečen tako dobrom reakcijom publike, koja je na kraju ostala da, doduše bezuspešno, traži bis (što je na Primaveri bio redak slučaj). Nisam uspela da sačekam kraj svirke PJ Harvey, ali po onom što čuh čistu sumnjam da je na kraju tog potpuno festivalski neprilagođenog nastupa publika tražila još.



Iako poslednji dan zvaničnog dela festivala, subota ipak nije označavala i njegov kraj. Završnica je bila rezervisana za drugu lokaciju, na magičnom brdu Monžuik, gde se nalazi Poble Espanyol iliti Špansko Selo, imitacija seoceta izgrađena po uzoru na šta drugo do ruralne delove Španije. Glavni trg tog kvazi sela je u nedelju ugostio bendove odabrane za srce pravih pop zaljubljenika poput opskurnih My Teenage Stride, ali i legenda Glazgovske scene, dobrih prijatelja Teenage Fanclub momaka – BMX Bandits. Nakon već 3 dana koncerata i obilaženja grada gosti festivala umorno, ali zadovoljno sede na trgu, a na bini izgleda podjednako ispunjeni članovi bendova ponavljaju koliko su uživali u nastupima kolega im prethodnih dana, i ako već do tad nije bilo postaje postaje jasno da je Primavera festival na koji ne voli da dolazi samo publika, već i izvođači, pa čak i ne nastupali, poput prethodnog dana primećenog Erlenda Ojea. Sama završnica je pripala veteranima sanjivog popa – Mercury Rev - koji su u celosti izveli svoj album iz ’98. Deserter’s Song. U čarobnom okruženju, pred publikom koja više ne bi mogla i da traži, bilo je ovo savršeno finale, već izuzetna četiri dana. Mercury Rev nas još i počastiše obradom Piter Gejbrijelove Solsbury Hill. Mogao je to da bude čak i pomalo patetičan momenat, ali ako romatnika i entuzijazam uvek bivaju patetika, onda bejaše ovo patetika kakva se samo može poželeti u životu.



A Primavera, zajedno sa prepodnevnim obilascima Barselone, ostade festivalsko iskustvo kakvo bi retko koji drugi festival mogao da proizvede i stoga svima preporučujem da pažljivo štede do kraja oktobra i bez i objave i jednog imena rezervišu karte za sledeću godinu, jer kao što smo pred polazak i očekivali – ovakav festival ne može da razočara.