Bob Živković - Ilustrator s aždajinim repom

Njegove likove svakodnevno možemo „uživo” da sretnemo na ulicama, ispred šaltera, po beogradskim splavovima, u školama... ali samog autora je teško odvojiti od kompjutera i izvuci iz kuce, gde samo crta, crta, crta...

Piše: Aleksandra MijalkovićIzvor: Politika
Podeli

Ko želi da vidi kako Dobrosav – Bob Živković zaista izgleda, moraće da potraži njegovu fotografiju na Fejsbuku, jer se poznati ilustrator nikad ne pojavljuje na televiziji, ne voli da se slika i nerado daje intervjue, pa je i na ovaj pristao pod uslovom da njegov lik predstavimo – crtanim autoportretom. Odabrali smo jedan na kojem je „pozajmio” rep od aždaje, svoje omiljene junakinje. Sretali smo je u mnogim knjigama koje je ilustrovao, kao krilatu crnu „zloću” (iz grčkih mitova i naučnofantastičnih romana) ili kao zelenu „dobricu” (u bajkama za decu i odrasle).

– Svaki lik koji nacrtam, od zastrašujućih čudovišta, nabildovanih mafijaša i silikonom napumpanih „sponzoruša” pa do krupnookih mališana i njihovih izmučenih majki sa šerpom u rukama, deo je neke „priče” u koju sam ušetao bilo zato što me je zainteresovala, bilo po porudžbini... Ali svaka je bila izazov i velika zabava!

Crtanje u mom životu nije ljubav…više je neka vrsta nesrećnih okolnosti. Probao sam da igram fudbal i bio najgori. Poslednji sam se penjao uz konopac, i to samo dopola. Zabranjivali su mi da pevam. Jedino što sam mogao jeste da sedim kod kuće i citam, a knjige koje sam čitao nisu imale nijedan crtež u sebi. Tako sam ja seo i počeo da crtam. Crtao sam da bih dopunio i oživeo priče koje sam voleo…te 1967.kad sam imao pet godina, a to isto radim i sada.

Negde krajem srednje škole počeli su da mi plaćaju za moje crteže, ali i onda i danas to mi je kao neka mala prevara, činjenica da mi plaćaju za ono što radim za sebe i što bih radio i da nema novca – kaže Bob.

Nikad nije pao u iskušenje da se bavi političkom karikaturom. Radije pokušava da prikaže i „reklamira” život, stvari i priče koje voli.

– Valjda sam previše slabog vida da bih u politici „iščačkao” nešto lepo, što bi vredelo nacrtati – dodaje.

Kako bi predstavio svoje crteže?
–Nema tu posebnog komentara. To bi bilo kao objašnjenje vica, jer moji crteži i jesu to. Svakim iskazujem svoje mišljenje o određenim pojavama i događajima. Njima kao da „upadam u reč” u razgovoru, to je ono „Jeste, jeste!..al’ nije to ništa, da li znaš kad sam ja ono…” i onda to docrtam, na svoj način, kako ja vidim stvari. Uvek malo preterano, smešnije i apsurdnije nego drugi. Stvari koje me nerviraju ili plaše retko crtam. Valjda sam još negde u duši derište, pa mi je lakše da ih ignorišem, da im poručim: „Neću da se igram sa tobom!” – objašnjava naš sagovornik.

Crtanje, koje ga čini toliko srećnim, priuštilo mu je i zadovoljstvo da, radeći kao ilustrator knjiga, upozna „srodne duše” među piscima i proputuje svetom (da bi otkrio „da su svi ljudi u osnovi isti”). Pored ostalog, i da ga „Sači & Sači” pošalje u Njujork... Nikada, kaže, u životu nije poželeo da se bavi ničim drugim. Zar ni kao dete?
– Proveo sam noći i noći plačući u pokušajima da zamislim sebe kao sportistu i muke koje bih imao sa znojavim čarapama, budio sam se u potpunoj panici zamišljajući sebe kao doktora, ili sa užasom slušao svoju majku, profesorku, kako priča šta joj se dogodilo na poslu. Već sam imao dvadesetak godina staža i redovno objavljivao u „Politikinom Zabavniku” kad me je otac, lekar i vojno lice, tužno upitao: „Hoćeš li ti, sine, ikada početi da se baviš nečim ozbiljnim?”. Plašim se da je odgovor na to pitanje još uvek „ne” – priznaje Bob.

Radi kod kuće. Ustane i uključi kompjuter. I onda crta (kratko). Ili uključi kompjuter i pogleda šta ima novo na Fejsbuku, kako su mu prijatelji. Ili ukljući kompjuter i ude u igricu World of Warcraft (ovoga puta dugo). Pa sve to opet ukrug, po ceo dan.
– Tu negde nađem i vremena da se ugojim. Naravno, ponekad i izlazim. Za praznike. A sa sobom ponesem i svoj laptop, nikad se ne zna kad će naići neka dobra ideja…

Na naše pitanje ko je na njega najviše uticao odgovora: „Svi i niko”.
– Volim i ilustraciju i strip, i obožavam gomilu crtača i njihovih stripova koje su objavljivali dok sam bio mali, ali ih srećem i danas. Iskreno im se divim i otvoreno zavidim. Blenem do dugo u noć u ono što su nacrtali, i kako su nacrtali. Poludim …a onda odbacim sve to i nađem način da ispričam odnosno iscrtam sopstvenu priču. Jer, ja crtežima pripovedam. Nadahnjuje me sve što vidim i doživim, a posebno tekstovi u knjigama koje ilustrujem. Oni me ponesu i nateraju da se uključim, da im dodam ono što pisac nije mogao rečima da iskaže.

Da li je ikada bio u situaciji da mu prete ili negoduju zbog njegovih ilustracija? Kako na sve gledaju njegova porodica, devojka i prijatelji?
– Nikada mi niko nije pretio, mada je bilo onih kojima se neke moje ilustracije nikako nisu svidale, narocito one u „Nacionalnom parku Srbija” Dragoljuba Ljubičića Mićka, valjda su se prepoznali (doduše, da budem iskren, desilo se i da me je izvesna poznata pevačica javno pohvalila, iako crtež koji sam smislio po njenom liku nije nimalo laskav). Koliko se sećam, imam samo jednu prijateljicu koja tvrdi da se vidi da li sam ljut na nju ili je volim – zavisi kako sam je nacrtao (mada je meni Maca lepa kako god da je crtam).

U stvari, postojala je jedna takva situacija. U knjizi „Seks za početnike” Jasminke Petrović (izdavač „Kreativni centar”) pored ostalog sam ilustrovao i tekst o prostituciji. Knjiga izašla na bar 40 jezika, jedan od njih je bio i nemački. Stiže zamerka da se udruženje prostitutki Nemačke pobunilo zbog toga kako sam predstavio njihovu profesiju!

A moja porodica i prijatelji su navikli na moje stalno „crtkanje” i to posmatraju kao način na koji ja „gubim vreme”, i kao prepreku zbog koje se rede vidamo. Srećom, trpe me i takvog. Prijatelji me vole i više nego što zaslužujem, zato su mi valjda i prijatelji. Neprijatelji mi često zameraju. I ja sam sebi ponešto zameram: bilo bi lepo kad bih bio malo tanji. Malo tiši. Da me ima manje kad uđem u sobu – samokritičan je Bob.

Naš duhoviti i (moramo priznati) korpulentni sagovornik tvrdi da je glavna stvar u njegovom poslu – smišljanje ideja. Ostalo je tehnika. Ipak, neki zadaci su lakši, drugi teži...
– Najviše sam se namučio oko „Seksa za početnike”, jer je tema najškakljivija, velika je odgovornost obratiti se deci različitog uzrasta na pravi način, da onim mladim bude sve jasno, a da starijima ne bude dosadno. Brinulo me kako biti smešan, a ne vulgaran, informativan a ipak zabavan. I najvažnije – kako nikoga ne povrediti.

Pomogla mi je saradnja sa autorkom knjige Jasminkom Petrović, postojalo je među nama sjajno razumevanje, jedva čekam njenu novu knjigu „Porodica”, opet u izdanju „Kreativnog centra” (očekujem da bude pametna kao „Seks...“ a blesava kao „Škola” i druga pisanija iz edicije „Bez dlake na jeziku”). Savršeno se dopunjujem i sa Vojom Žanetićem („Bića o kojima malo znamo“) i Aleksandrom Milajićem („Leti, leti prababa” a u pripremi su i urnebesni „Ljubavni recepti”)... Tu je i moj prijatelj Boban Knežević, pisac naučne fantastike i izdavač „Monolita”, on je na neki nacin kriv što sam počeo da ilustrujem i dečije knjige (bila je u pitanju opklada) – nabraja Bob, koji nikada o svojoj najmlađoj publici ne razmišlja kao o „deci”, valjda što i sam sebe doživljava kao veliko dete.

Šta priprema za nastupajuću godinu?
– U stvari, ako me u međuvremenu ne ubiju izdavači i autori zbog kašnjenja, mnoga divna dela čekaju da ih završim. Novi autor je Vesna Sofrenović, novinarka „Politikinog Zabavnika”,sa svojom „Zubatom knjigom”. Radujem se, naravno, i novim „Zabavnicima”, nastavku rada u „Maksimu” i „Plejboju”, i na „Horor vicevima”, iz serijala „Kreativnog centra” koji sam ilustrovao ….Ma, posla preko glave. Bolje da me pitate kad ću da dišem!

---------------------------------------------

Piroćanac u Beogradu

Iako živi i radi u Beogradu, gde je završio Fakultet primenjenih umetnosti, Dobrosav – Bob Živkovic je poreklom Piroćanac. Prve ilustracije objavljivao je u „Studentu”, „Vidicima” i „Tik-taku”. Ilustrator je legendarnih edicija „Znak Sagite” i almanaha naučne fantastike „Monolit”. Duže vreme radio je kao art direktor studija „Sači & Sači” u Beogradu. Ilustrovao je tekstove u „Velikom dvorištu”, „Dnevnom Telegrafu” i „Evropljaninu” i preko 200 knjiga. Redovno objavljuje ilustracije u „Politikinom Zabavniku”, „Maksimu” i „Plejboju”, stalni je ilustrator Kreativnog centra, a povremeno i „Lagune”. Četiri puta je osvojio nagradu „Neven” za najbolje ilustrovanu dečiju knjigu, dva puta je nagrađivan „Zlatnim perom”, a dobitnik je i nagrade „Lazar Komarčić” 1988. za najbolja dela iz oblasti fantastike.

----------------------------------------------

Šta nismo pitali

– Čudi me da mi niste postavili uobičajeno pitanje, koje vaše kolege izgleda ne mogu da izbegnu, a ja zbog njega novinara odmah zamišljam kao SS oficira, u koži i sa bičem (što nema veze sa seksualnim sklonostima): da li mi je neophodan kompjuter, ili još crtam olovkom na papiru. Siguran sam da bi sledeće pitanje bilo „da li ilustrator može da crta na jednoj nozi”, pa „bez prstića...”. Naravno da se može crtati i bez kompjutera, pa i bez olovke, urezivati u stenu, brljati po pesku...ali tehnologija je tu da mi pomogne da ono što se rodi u mojoj glavi što lakše, brže i vernije prenesem čitaocima. I ja zato sve tehničke novotarije s radošću i zahvalnošću prihvatam! – kaže Živković.

Kultura

Zasto Srbi vole Trampa?

Srbi u Americi uglavnom podržavaju Donalda Trampa. Kao i Grci. Možda zato što ih njegovo ponašanje, retorika i odnos prema drugim verama, rasama, i uopšte svima drugima koji nisu “MI” veoma podseća na Balkan i otadžbinu premo kojima su i Srbi i Grci veoma nostalgični…

Ostalo sreda 22.06. 14:22 Komentara: 10

Može li čitanje da nas učini srećnim?

Može. Više nego bilo koja terapija. Zato što je čitanje razgovor sa pametnim ljudima, grupna terapija razmene iskustava, terapija učenja novih ponašanja i drugačijeg pogleda na stvari, proces razvijanja empatije, i emocija koji utiče na razumevanje sveta i predstavlja način komunikacije sa udaljenim sagovornicima, baš kao i socijalni mediji.

Knjige/Stripovi utorak 21.06. 15:44 Komentara: 5

Mimi Mercedez – bez sažaljenja

Da li je možda prvi korak ka subverziji činjenje određenih mehanizama vidljivim? Čak i ako borba ne može da bude sve vreme dosledna, šta nas obavezuje na isključivi izbor između odustajanja od borbe ili apsolutne doslednosti?

Muzika ponedeljak 20.06. 20:32 Komentara: 5
strana 1 od 25 idi na stranu