Ovacije za „škartovce" na Bijenalu

Ovogodišnji Bijenale arhitekture u Veneciji protiče pod sloganom „People meet in Architecture“, što bi u jednoj verziji slobodnijeg prevoda značilo: „Arhitektura povezuje ljude“, to jest, čini okvir njihovih susreta. Komesar ovogodišnje smotre, japanska arhitektica Kazio Sežima (Kazuyo Sejima) osmislila je koncept koji za cilj, između ostalog, ima i otkrivanje vrednosti koje arhitektura treba da poseduje i ponudi čovečanstvu na pragu trećeg milenijuma.

Prvim utiskom o smotri dominira uočljiva razlika među diskursima kojima su nacije predstavljale svoje doprinose zadatoj temi i to: prvi, koji koristi klasična sredstva izraza i komunikacije u arhitekturi i drugi, koji se oslanja na konceptualni iskaz saopšten alternativnim sredstvima. Suprotstavljenost opisanih načina dala je smotri i ton debate na sistemskom i profesionalnom nivou.

Prvi pomenuti način koristi, dakle, uobičajena komunikativna sredstva arhitektonske profesije kao što su: crtež, maketa, 3D prikaz, plan, fotografija i slično. Sledbenici ovakvog izražavanja ponudili su izložbe arhitektonskih ostvarenja svedenih na pregled primera projektovanih i izvedenih građevina povezanih određenom temom ili periodom nastanka. Problem ovakvog diskursa je što on, jednostavno, nije više primeren karakteru Bijenala kao događaja; izlaganjem arhitektonskih „objekata“` nije moguće, ni u najširem smislu, izraziti temu savremene smotre koja teži da se bavi pitanjima epohe, današnjice, napretka i budućnosti. Drugim rečima, induktivnim zaključivanjem na osnovu izloženih pojedinačnih arhitektonskih „slučajeva“, posetilac nije mogao da bude uveden u smisao poruke ovogodišnjeg bijenala (niti kretanja u savremenoj arhitektonskoj misli) a i ako kojim slučajem jeste, to je bilo učinjeno na veoma rigidan, zastareo i banalan način.

Drugi način, koji je, srećom, sledila i postavka u paviljonu Srbije, upotrebljavao je (za oblast izlaganja arhitekture), alternativna sredstva komunikacije sa posetiocima. Pomenuti način odlikuju: interaktivnost, posrednost u upotrebi simbola, atraktivnost u pogledu saopštavanja poruke i što je najvažnije, snažno i direktno uvođenje emocija u kontakt sa posetiocem. Ispravnom odlukom Ministarstva kulture Republike Srbije i Saveza arhitekata Srbije i ovaj put je koncept nacionalne prezentacije na Bijenalu izabran javnim konkursom. Među trideset četiri pristigla rada, izabran je projekat umetničke grupe „Škart“, pod rukovodstvom Dragana Protića, Đorđa Balmazovića i Gorana Petrovića, koji predstavlja multimedijalnu, polivalentnu shemu događanja koja, pored brojnih učesnika u celu „priču“ uvlači i posetioca. Idejna okosnica prezentacije je Velegradska pesma Vaska Pope iz njegove poslednje zbirke pesama pod naslovom „ Rez“, koja glasi:

Reče mi onomad moja žena
Za koju bih učinio sve, sve,
E da mi je jedno malo drvo
Da svud trči za mnom ulicom

Pored navedenog stiha, koncept prezentacije uključuje i izraz „poligon neravnoteže“ koji konotira i moguću ocenu političko-kulturološkog stanja u današnjem srpskom društvu. Sa ova dva idejna stožera, autori su formirali postavku koja uključuje dve grupe artefakata i to: mobilne biljne zasade koji, montirani na sopstvene točkove i opremljeni sredstvima saobraćajne audio-signalizacije (biciklistička zvona i auto-trube) postaju mo–biljke; pokretno zelenilo koje direktno oživljava Popin stih. Druga grupa artefakata su različite, maštovito osmišljene klackalice od kojih je pojedine moglo u isto vreme upotrebljavati i više korisnika.

Prostor paviljona Srbije ispunjen je ovim predmetima i artefaktima koncepta, uspostavljajući se, prvenstveno, kao prostor interakcije. Posetioci su se, gotovo bez izuzetka i bez obzira na uzrast, ušavši u paviljon, „hvatali“ mo-biljki, koje su „šetali“ po prostoru postavke a i van nje, po otvorenom prostoru Đardina. Klackalice su, takođe, bile predmet aktivne upotrebe i to u takvoj meri da je pojedinim napravama bilo potrebno servisiranje da bi ponovo bile vraćene u ispravno stanje.

Sinergija dva opisana težišta postavke dopunjena je i uključivanjem hora „Proba“, sastavnim delom „Škart“ celine, koji je ceo poduhvat definitivno svrstao u multimedijalnu vrstu. Aktivnim učešćem u animiranju posetilaca i, pogotovu, horskim izvedbama svojih autorskih i drugih kompozicija, ova grupa izvođača je bitno doprinela povećanju pažnje posetilaca posvećene srpskoj postavci. Koncepcija škartovaca jednostavno nije izostavila nijedan segment obrade svog projekta; pored mo-biljki i klackalica, utisak je upotpunjen uniformisanjem hora kao i sjajno osmišljenim poklonima za posetioce, oličenim u minijaturnoj maketi jedne klackalice-sklapalice, te klataloga (kataloga) koji, kao i drugi prikazani artefakti, zaokružuje prezentaciju. Upravo je taj element koncepta – poklon posetiocu, postavci dao i vremensko-memorijsku dimenziju, te je još više dogradio u pravcu savremenog shvatanja međuljudske komunikacije kao fenomena. Škartovci su i ovaj put ostali dosledni sebi: insistiranje na emotivnoj toplini (Popina pesma), humanoj atmosferi (biljke), kontaktu i razmeni (klackalice), te beskrajno širenje mogućnosti čitanja poruke pomoću duhovitih instrumentarija (igre reči, horsko pevanje), uvek su bili i ostali oslonci njihovog izraza.

Aktivno- interaktivni mod postavke je krunisan brojnim izlascima škart- izvođača van prostora Đardina sa ciljem daljeg prenošenja poruke i širenja događanja Bijenala. Nekoliki, spontani, improvizovani koncerti su održani na trgovima i uskim venecijanskim sokacima. Mo-biljke su šetale duž Ulice Garibaldi te Obalom partizana a zabeležen je i jedan odlično odigran tango mo-biljke i slučajnog prolaznika.

Zvanično otvaranje je bilo ulepšano i učešćem gostiju – alternativnog hora „Kombinat“ iz Slovenije, koji, očigledno, deli, bar u jednom segmentu, sistem vrednosti sa grupom „Škart“. Ovaj čisto ženski sastav, zajedno sa horom „Proba“, pevanjem osmišljenog repertoara uveo je korisnike u atmosferu Srpskog paviljona. Trenutak otvaranja nije bio lišen, donekle, spektakularnog efekta. Demonstrirajući upotrebu klackalica, član škartovske trijade Dragan Protić Prota se lako povredio, te je, naočigled svih, uz gromki zvuk Bilećanke koju su horovi tada izvodili, bio na nosilima odnesen na lekarski pregled (što je, tamo, inače, obavezna procedura bez obzira na ozbiljnost povrede). Neobavešteni posmatrač bi čak pomislio da se radi o režiranom aktu koji se sjajno uklapa u populistički deo koncepta otvaranja. Međutim, ko je jednom imao priliku da lično upozna škartovce kao ličnosti, osvedočio se da je jedna od najvećih vrednosti njihovog delovanja – iskrenost, pa je stoga i ovaj slučajni događaj prerastao u organski deo njihovog izraza.

Postavka u paviljonu Srbije nudi neposredno iskustvo umesto „mrtve“ izložbe; akciju umesto pasivnog posmatranja. Ona, u svojoj biti, pruža bezbroj mogućnosti za tumačenja, nalaženje smisla i raznih linija ka odgovarajućim zaključcima. Svaki posetilac ponaosob mogao je tražiti sopstvenu „priču“`ispričanu prikazanim artefaktima i njihovim beskrajnim mogućnostima povezivanja i slaganja u jednu celinu; ili ne- celinu. Otvorenost forme koju su autori ponudili potpuno je primerena modernoj, današnjoj kulturi. Umesto jedinstvene šeme sugeriše se polje značenja koje treba da dopuni mašta posmatrača, odnosno učesnika, jer to je, namah, postao svako ko se dohvatio mo-biljke ili klackalice stupivši u naš paviljon. Posebnu vrednost predstavlja, kao što je rečeno, snažna emotivna ravan koja se oseća na svakom koraku; osmesi i razdraganost posetilaca, izmamljeni atmosferom i napravama u paviljonu, predstavljaju osvojenu nagradu, glavni kvalitet i finalnu potvrdu nesumnjive, visoke vrednosti ovogodišnjeg učešća naše zemlje.

Sledeći sistem „koncept više govori neko konkretan projekat“, pojedine zemlje su ostvarile zapažene postavke. Grčka postavka povezuje razvoj određene kulture i materijalne zasnovanosti zajednice koja je gradi. Egipatski autori su baratali semantikom i semiotikom na gotovo mitološkom nivou dok je sjajna belgijska izložba na oduhovljen način prikazala vremensko-eksploatacionu dimenziju arhitekture sa jakim intimističkim naglaskom. Mađari su realizovali izuzetnu atmosferu u svom paviljonu, smisaono povezanu sa prikazom-porukom koju su ponudili. Najzad, rumunska postavka je klasičnim, nedigitalnim sredstvima na zapanjujuće upečatljiv način dočarala doživljaj prostora kao takvog – na uzbudljiv, znakovit i dramatičan način, dok je postavka Poljske konačno uverila svakog posetioca u veće izražajne mogućnosti koncepta u odnosu na klasični arhitektonski diskurs – projekat ili objekat. Današnja globalna kultura to jednostavno zahteva. Izuzetak iz ovog pravila vidan je na primeru Izraela; sjajnom izložbom arhitektonskih projekata i ostvarenja, pod naslovom: Kibuci – arhitektura bez (prethodnog) uzora, autori su pokazali kako i „klasični“ izraz, ukoliko se prilagodi vremenu, može pružiti nešto vredno na smotri kakva je Bijenale.

Velike nacije, sa druge strane, nisu mogle da se oslobode svog kolonijalno-edukativnog pristupa. Oni, jednostavno, ne mogu da prestanu da nekome nešto stalno objašnjavaju, te da ga obrazuju. Neinventivne teme o globalnom otopljavanju ili analize i rasprave o uticaju gustine naseljenosti na razvoj gradova jednostavno nisu za Bijenale; to su teme za naučne skupove, univerzitetsku nastavu ili radne grupe u institutima ali za Bijenale svakako ne; veliki su, kao i više puta do sada, promašili mesto i temu. Nažalost, ovaj put im se pridružuju i skandinavske zemlje kao i Austrija koje nisu makle dalje od prosečne izložbe arhitekture koju možemo sresti na svakom koraku. Posebnu misteriju predstavlja švajcarska postavka koja posetioca, i uz njegov najveći intelektualni napor, ne može ubediti da nije strano telo na Bijenalu. Izuzetak od ovoga čine postavke Rusije i Japana koje su, dozom ironije, svaka na svoj način, uspele da izbegnu zamku izlagačke dosade.

Formalna nagrada Bijenala kao da prepoznaje izneseno mišljenje. Dodela ovog prestižnog priznanja „malom“ Bahreinu sa sjajnom postavkom, potvrđuje stav da se današnje vrednosti arhitekture najpre kriju u toplini emocionalnog doživljaja onoga što ona može da ponudi._

Najbolja postavka na Bijenalu

Postavka Srbije na Venecijanskom bijenalu 2010. je potpuni uspeh. Mnoge pohvale upućene učesnicima i izvođačima se kreću od formalnih, do onih spontanih, na licu mesta izrečenih komplimenata od strane posetilaca paviljona. Formalne obuhvataju pominjanje srpske postavke u članku u britanskom Fajnenšel tajmsu (The Financial Times), uglednom, međunarodnom stručnom časopisu A 10 kao i u zagrebačkom Jutarnjem listu. Posebno priznanje je dobijeno od grupe autora, inače sjajne belgijske postavke, koji su srpskim predstavnicima lično odali priznanje na, kako su izjavili, „najboljoj postavci na Bijenalu“ te uručili prigodne poklone – boce prvoklasnog domaćeg piva. Kruna prepoznavanja vrednosti ovogodišnjeg predstavljanja Srbije na Bijenalu je svakako izjava Arona Betskog (Aaron Betsky), direktora Umetničkog muzeja iz Sinsinatija i komesara Venecijanskog bijenala arhitekture 2008, koji je u širokom komentaru na svom blogu, rekao sledeće: „Srpski paviljon (prezentacija) mi se ove godine najviše dopao.“ Pored toga, Betski naglašava da su klackalice, koncentrisane na taj način, čak ponudile i novo značenje u shvatanju sekvence u arhitekturi.