Moja Baba i Al Gor

Moja baba bila je Švabica iz Preka. Tako je sama sebe nazivala. Zvala se Vilhelmina - Mina Vagner pre nego što se udala za moga dedu i postala Milena. Iako je promenila i ime i veru i mesto prebivanja došavši iz Preka u Beograd, u duši i naravi ostala je Švabica.

Podeli

Piše: Milena Trobozić Garfild

Visoka, mršava, plava i protestanstki „stroga i čuvarna”, da ne kažem škrta. Moja baba je išla neprekidno po našoj kući na Zvezdari koju je sama sa dedom sagradila, na šta je bila osobito ponosna, a u kojoj smo moj brat, moji roditelji i ja jedno vreme živeli, i neprekidno nas grdila i korila, najčešće zbog rasipništva. Šta će vam tri para cipela, dovoljne su jedne. Šta kupuješ haljine kad ja mogu da sapijem (i mogla je). Slatko se ne jede tek tako, ono je za goste. Gasila je baba Mina sijalice po sobama. Ništa nije bacala. Ispirala je i prala svaku flašu koju je imala za neku sledeću upotrebu. Čuvala je stare novine za potpalu ili neku drugu namenu, prala plastične kese da ih opet nosi na pijacu. Prekrajala je haljine, čuvala stare parčiće meterijala, krpila čarape, čak i najlonske je nosila da im se „uhvati žica“, kako je govorila, kad bi se negde pocepale, skidala dugmad sa starih kaputa da ih zašije za neki novi „artikal”. Od ručka je pravila večeru. Sadila je svoje začine i povrće u dnu bašte, iza cveća koje je negovala. Ponekad je iza supe imala i dve ili tri kokoške nosilje. Bila je stroga i ljuta kada bi se nešto „arčilo”. Volela je sve da iskalkuliše i isplanira. Imala je pretplatu na Narodno pozorište u koje je odlazila nekoliko puta mesečno. Precizno je po kalendaru planirala posete kumovima i rodbini, svake prve srede kod kuma Jule, svakog drugog četvrtka kod strina Ruže, jedanput godišnje kod kuma Olge. Kod nje se sve znalo unapred, i bilo je unapred isplanirano, najavljeno i očekivano.

Mnogo nas je, mene i moga brata „smarala” nana Mina, kako smo je zvali, tim svojim strogim pravilima. Često nas je i grdila, kad bismo joj narušili red koji je neprekidno zavodila. Nije se smela otovoriti tegla ajvara pre novembarske slave. Krastavčići su morali prvo da se pojedu iz jedne teglice, da bi se druga načela. Nikad nije bacila nijednu kutiju od cipela, jer su bile dobre da se u njima čuvaju stare fotografije, štrample, ili pletivo i hekleraj, kojim se svako popodne, naročito ujesen i zimu, zanimala. Kad sam kao tinejdžerka bila „malo nervozna“, baba je umela da mi podvikne: „Ih, nervozna, nervozna, pa radi malo ručne radove“. Smatrali smo da je baba staromodna, da ne razume novo doba u kome ništa više nije moralo da se čuva, ni popravlja. U kome smo sve ređe odlazili „kod šustera”, u kome nismo šili po kućama nego kupovali u tršćanskim radnjama, i u kome naročito niko nije mario za pletivo i heklanje. U kome nismo posećivali rodbinu bez prethodne najave i poziva. Našu baba Minu je sve to mnogo „jedilo”, te nam je kao dobra protestantkinja u duši stalno pretila nekom velikom propašću zato što ne cenimo I ne čuvamo, nego se bahato razbacujemo, traćimo, trošimo i raspikućarimo“. Setićete se vi mene i šta sam govorila”, bogoradala je za nama, sluteći na najgore.

Mnogo bi danas bila srećna moja baba kad bi videla kako je sve polako došlo na njeno. Naročito među pametnima i naprednima. Ovde gde ja živim, u „dobrostojećoj” okolini Vašingtona, svi žive baš kako je živela i moja baba Švabica. Recikliraju flaše i novine. Ne daj bože da se bace kese, to sad čak i država ovde novčano kažnjava, sa po pet centi po komadu, ako kupuješ, a ne doneseš svoje cegere. Gase se svetla, smanjuju sijalice, vraćaju kutije u radnje, štedi voda, elektrika, smanjuje grejanje, ne zbog škrtosti i čuvarnosti, već zbog očuvanja životne sredine. Kao i moja baba Mina, i ovde se ljudi uglavnom pretplaćuju na pozorišne i koncertne sezone da bi unapred znali i isplanirali svoje izlaske, a bogami i da bi dobili značajne popuste na vrlo skupe ulaznice. Precizno se planiraju viđanja i posete, mesecima unapred prave planovi, da bi nekako uskladili svoje pretrpane rasporede. I tako, sve ide po planu, bez spontanosti i nepotrebnih iznenađenja, da se unapred lepo zna, baš kao što je i moja baba Švabica preferirala. Oni najnapredniji, najprosvećeniji i najposvećeniji novom dobu (new age) gaje svoje „organske” povrtnjake, a odnedavno postalo je vrlo hip od kako je država dozvolila da imate i po dve tri svoje kokoške kao baštenske ukrase i proizvođačice istinski organskih jaja... Moje „najnaprednije“ vrlo cool drugarice, naučnice, imaju u svojim prostranim i uređenim baštama i svoje košnice pčela. Ne zbog meda, nego zbog zaštite i očuvanja pčela čiji opstanak je ugrožen.

Terapeuti mojih poznanika, komšija i prijatelja (jer svako ima barem jednog „životnog trenera (life couch) bilo da je on u vidu terapeuta, iscelitelja (healer), holističkog doktora, homeopate ili joga nastavnika, savetuju mojim prosvećenim prijateljima da se povremeno posvete pletenju, heklanju, šivenju i tkanju, naročito u zimskim mesecima, što je i meni moja baba onomad „prepisivala” kao najbolju terapiju za lečenje anksioznosti i depresije. Kažu ovi moderni životni treneri da ručni radovi deluju kao meditacija, jer usklađuju disanje sa mehaničkim radnjama pletenja i heklanja, plus su kreativni, a mogu se raditi i u društvu, kao neka vrsta klupskog hobija. I tako se moje drugarice, uglavnom naučnice iz obližnjeg Nacionalnog instituta za zdravlje (National Institute of Health), uključuju u heklerajske i pletiljske klubove, baš kao što je i moja baba popodne štrikala sa svojim komšinicama i pomalo pretresala komšijske tračeve. Danas bi moja baba Vilhelmina bila najzad zadovoljna jer se, ako ne cela planeta, onda barem njen najbogatiji deo, uklopio u njene prezicne, planirane i čuvarne životne principe. A posebno bi bila ponosna kad bi znala da njena praunuka Sonja i praunuk Petar, ćerka i sin moga brata, još uvek sa roditeljima žive u onoj kući na Zvezdari koju je još moja baba sa dedom sagradila i OČUVALA, da u njenoj bašti još postoji šljiva, peršun i paškanat, a modernu kuhinju krasi i poneka stara kuhinjska naprava: tučak, vaga, pegla, tegla, sačuvane još od pre onog Rata. I da, pri tom, njena praunuka, Sonja, nekom čudnom igrom sudbine, studira ekologiju, nauku o zaštiti čovekove sredine, baš onu nauku koju je njena prababa, Vilhelmina celog života propovedala.

Ostalo

Zasto Srbi vole Trampa?

Srbi u Americi uglavnom podržavaju Donalda Trampa. Kao i Grci. Možda zato što ih njegovo ponašanje, retorika i odnos prema drugim verama, rasama, i uopšte svima drugima koji nisu “MI” veoma podseća na Balkan i otadžbinu premo kojima su i Srbi i Grci veoma nostalgični…

Ostalo sreda 22.06. 14:22 Komentara: 10

Mjuzikl o ministru i federalnim rezervama

Postoji ona čuvena brodvejska izreka „Niko ništa ne zna”, to jest, uspeh u umenosti je nemoguće iskalkulisati..On se (uspeh, dakle) krije u nekim dubljim tokovima talenta, instinkta, inspiracije. Pa ipak, ako se bavite menadžmentom umetnosti, morate imati i dozu pragmatičnosti, analitičnosti i strateškog mišljenja koje podrazumeva da znate šta, a naročito zašto, nešto radite.

Ostalo sreda 15.06. 14:35 Komentara: 0

Marketing i mediji: Pukla tikva

Neki medijski stručnjaci i analitičari medija smatraju da je budućnost medija dismedijacija (dismediation), trenutak kad će mediji postati sasvim nepotrebni i kad će nam se sponzori i klijenti obraćati direktno, preko programa koje su sami proizveli.

Ostalo petak 6.05. 11:30 Komentara: 0
strana 1 od 7 idi na stranu