Prljave pare i čista umetnost

Piše: Milena Trobozić Garfild

Izvor: artbizmag.com

Posle 26 godina galerija Tate i BP (British Petroleum) raskinuli su svoj sponzorski brak. Do raskida nije došlo ni lako ni spontano. Iako je u izjavi koju je dao BP navedeno da zbog pada cena nafte BP neće više moći da odvaja novac za podršku Tate-u, priča nije sasvim tačna. Naime, Tate je već duže vreme bio izložen pritiscima različitih aktivista za očuvanje životne sredine i zaustavljanje klimatskih promena da raskine svoju vezu sa BP-om. Tate je odolevao i oklevao iz razumljivih razloga. Nijednoj umetničkoj instituciji, pa ni tako uglednoj kao što je Tate, nije danas lako da se odrekne korporativne podrške, mada je objavljivanje podataka o finansiranju otkrilo da podrška BP Tate-u i nije bila finsisjki presudna te da je predstavljala samo 5% ukupnih prihoda ugledne instiucije. Očigledno je da je akcija Oslobodimo Tate, koja se već duže vremena odvijala kroz različite proteste aktivista za oslobađanje institucija od “prljavih” logo-a kompanija sa lošom društvenom reputacijom, odigrala presudnu ulogu.

Zarad dugogodišnje saradnje i prijateljstva Tate je, kažu, džentlmenski omogućio BP-ju da se sam oprosti od Tate-a kako Tate ne bi morao da kaže istinski razlog ovog razlaza: logo BP-a je pretio da postane crna mrlja na imidžu Tate-a.

Ceo događaj, međutim, baca novo svetlo na odnos umetnost i biznisa. U vremenu kada transparetnost i vidljivost postaje norma poslovanja i kada se kompanije procenjuju ne samo po svojim proizvodima već i po svom društvenom angažmanu, odnosu prema zaposlenima, zaštiti životne sredine i mnogim drugim aspektima koji određuju rejting na lestvici društvene odgovornosti, pred umetničkim institucijama i stvaraocima postavlja se novo pitanje: da li prihvatanjem podrške nedovoljno “čistih” kompanija i sami ugoržavaju čistotu svojih imena i misija koje zastupaju.

Međutim, da li je lako pronaći sasvim “čiste“ pare? I, da li je lako i moguće, u vremenu kad su državni fondovi sve manji, a podrška korporacija i pojedinaca sve važniji za opstanak institucija kulture i umetničkih poduhvata, odbiti nekog potencijalno dugoročnog i velikog sponzora samo zato što je nešto, negde, nekad “zabrljao”.

Da li uopšte postoje kompanije koje su u svom poslovanju i ponašanju zaista bez mane? Naročito kad su u pitanju velike, globalne i moćne korporacije koje su često najveći sponzori velikih kulturnih institucija i događaja. Kad bismo sad prizvali u sećanje neke od najvećih kompanija garntujem vam da nijedna ne bi baš bila prozirna i čista kao suza. Nike? Auuuh.. eksploatacija dece. Automobilska industrija… ups… zagadjivači. Osiguravajuća društva… hammmm, mnoštvo primera loše prakse prema osiguranicima, naročito u Americi. Coca Cola…zaslađivači, šećeri i ostale pošasti koje ugrožavaju zdravlje, pre svega dece i mladih. McDonalds, eksploatacija zaposlenih i nezdrava brza hrana, banke… uhh… Apple ? Amazon?… Možda vi znate? Da ne pominjem kompaniju Ikea i njenu mračnu prošlost, ekoloski sumnjivu potrošnju drveta, korisćenje političkih zatvorenika u logorima za prinudni rad na Kubi i u Istočnoj Nemačkoj za proizvodnju jeftinog nameštaja i uklanjanje slika žena iz kataloga namenjenog Saudijskoj Arabiji.

Ali, reći ćete, biznis je uvek nastojao da ulepša svoje lice ulažući u umetnost, u humanitarne akcije i slično. Da se umetnost rukovodila principom apsolutne etičnosti u odabiru svojih finansijskih podržavalaca ne bi danas bilo ni Karnegi Hola, ni Nobelove nagrade. Ni jedan ni drugi gospodin ( Endrju Karnegi, Alfred Nobel) nisu baš bili bez mrlje na svom poslovnom CV-ju.

Pa kako onda da čista umetnost nađe biznis u kome su “čista posla”? Ili devojački čistoj umetnosti jedino preostaje da bira “manje zlo”. Sad već postoje sajtovi (GoodGuide.com) koji rangiraju kompanije ne samo prema kvalitetu proizvoda već i prema faktorima kao što su: zdravlje, etika, ekologija i odgovornost. Umetnost može da sedne i da bira izabranika po meri i broju osvojenih poena za lepo ponašanje.

Ovo nas dovodi u jednu sasvim novu situaciju u kojoj umetnost postaje probirljiva ”udavača‘’, u izboru svojih sponzorskih partnera. A kompanije iz kategorije “neotesane siledžije“ koje ne haju za dobrobit kupaca, okruženja i zaposlenih, mogu naići na velike poteškoće u pronalaženju najbolje “mirazijdzke” u liku velikih institucija kulture ili poznatih umetnika koji bi udružili svoje ime, ugled u društvu, popularnost, status, društvene veze i nadaleko čuvenu lepotu sklapajući “sponzorski brak” sa bogatašem sumnjivog morala. Ugled je krhka, dragocena stvar koja se pažljivo i dugotrajno stvara, a lako lomi i para. Danas ne važi sasvim ono staro pravilo – ko ima novac ima i moc. Stvari su krenule da se obrću, a klackalica moći da se izjednačava. Setimo se samo da je Philip Morris nekada bio najveći logo mnogih dešavanja i najvećih institucija iz oblasti vizuelnih umetnosti, a danas je nezamislivo da iko stavi duvanski logo na svoje programe, ma koliko bio u potrazi za finansijama. Philip Morris još uvek podržava umetnost i humanitarne programe, ali ne pod svojim imenom već pod imenom svoje fondacije Altria te tako nema koristi od javnog promovisanja sopstvenog proizvodnog brenda.

Možda će neko reći da se ova zapažanja odnose samo na velika i bogata tržišta na kojima umetnost ima veću mogućnost izbora među kompanijama. Ali nije tako. U svojoj producentskoj praksi, pre desetak godina, odbili smo dva tada najmoćnija lokalna sponzora rizikujući da ceo projekat finansiranja nezavisne produkcije “Brodvej u Beogradu: Diplomac” dovedemo u pitanje. Ali doslednost se isplatila. Oni, sa kojima smo projekat na kraju izveli (jedna banka, jedan proizvođač zdravih sokova i jedna nezavisna medijska kuća), znali su da nismo s njima samo zbog para nego i iz “istinskog poštovanja”. A poštovanje je osnov svakog dugotrajnog braka.