Slavoljub Stanković: Prvaci sveta!

Nema ponosnijeg trenutka za malu naciju od onog kada dokaže da može postići velike rezultate i biti prva na svetu u košarci. I danas se po kafanama i TV emisijama priča o tome kako je Jugoslavija pobedila Amerikance i Ruse i osvojila brojne zlatne medalje, a bogami se o tome pišu i knjige. I to dobre.

Kako je izgledao uspon Jugoslavije veliko je pitanje isto kao što je i kako se ona raspala. Država koja je na prvom mestu. U košarci. Zato roman Prvaci sveta! (Geopoetika, 2014) Slavoljuba Stankovića za okvir koristi radio emisiju Vreme sporta i razonode koja je prenosila košarkaške utakmice iz 1970, 1978, 1990. i 1998. godine iz četiri velika grada Jugoslavije – Zagreba, Ljubljane, Sarajeva i Beograda. Nastao na temeljima novinarstva, roman se sastoji od četiri gradske priče koje se smenjuju u (najbolje rečeno) tri čina, zbog čega bi lako mogao prerasti u radio dramu. Uz prisustvo novinarskih šablona i komentara pripoveda se o događajima za vreme utakmica, a između dva glasa, radio voditelja i pripovedača, stvara se ironijska tenzija otvarajući problem objektivnog i subjektivnog izveštavanja.

Ova se sportska istorija povezuje sa društvenom unutar gradova čiji je simbol tramvaj. Na osnovu putanje tramvaja čitalac se, pre svega, upoznaje sa prostorom priče i stvara vezu sa političkim, istorijskim, pa i filozofskim odrednicama tadašnjeg društvenog uređenja. Topografija socijalnog prostora otvara i mrežu različitih značenja unutar priče, likova, države i romana. Konačno, tramvaj može simbolizovati i kretanje – kretanje u prostoru priče, kretanje na košarkaškoj utakmici, kretanje Jugoslavije ka pobedi i kretanje ka njenom padu.

Prva priča odigrava se u Zagrebu i predstavlja dobar uvod u čitanje i tumačenje romana. U centru zbivanja, na stanici tramvaja broj 10, dok se odigrava utakmica protiv Sjedinjenih Američkih Država, nalazi se udovac, profesor Karan. Može se reći kako groblje djeluje na profesora oslobađajuće. I, ne bez ironije, da se, eto, profesor tek na groblju osjeća živim. Bilo kako bilo, to ga stanje drži kratko, jer ga teške misli opet uzmu pod svoje. I one ga, na kraju, opet dovedu na groblje. Svakog dana. I tako ukrug. Kao tramvaj. Rekla bih da je scenografija džojsovska, atmosfera beketovska. I Vladimir i Estragon su ovako čekali. Subota je, večer, a tu je i drvo. I on čeka. Doduše, tramvaj. Ali ni njega, kao ni Godota nema. U kratkom pasusu Stanković nam je nabacio mnogo tema za razmišljanje. Junaku koji razmišlja o poretku i smrti autor dodaje dva lika, frizerku Koku i Mladića. Koka je predstavnik socijalističke, radničke snage, one koja veruje u život na zemlji, ali ne i u Boga, dok je Mladić njena suprotnost.

Gospod vjeruje u nas! – nastavi mladić. – Gospod vjeruje u čovjeka više nego čovjek u Gospoda!
Ja gospodina ne diram – odgovori Koka. – I to isto očekujem od njega!
Niste u pravu! – kaže mladić. – Bez Gospoda se ne može!
Koga nema, bez njega se može! – kaže i Koka.

Profesor Karan sedi nem između dve krajnosti – socijalizma i kapitalizma, života na zemlji i na nebu. On se trudi da ne sudi i ne bira, ali su dve sile toliko jake da uzrokuju pad profesora Karana, sa klupe. Mi možemo konstatirati da se to za profesora Karana večeras bore život i smrt. Bilo je to klasično sudačko podbacivanje. Što bi u sportskom žargonu rekli, mrtva lopta.

Za razliku od metafizičkih tema koje opsedaju zagrebačke likove, u Ljubljani se prati utakmica i za zlatnu medalju u košarci i za poredak. Večeras ... ništa posebno ne svedoči o tome da se igra utakmica za svetskog šampiona. Inventar je isti kao i svake druge večeri. Akteri ljubljanske priče u kafani Tramvaj su predstavnici zakona, proleteri, omladina Jugoslavije, ugostiteljski radnici i ljubavni par – timovi postavljeni kao na košarkaškom parketu. A njihova taktika glasi ovako:

Osnova današnje košarke je odbrana.
To su izmislili Italijani.
Kao i fašizam.

U ljubljanskoj kafani Tramvaj predstavnici jačeg nameću red koji ne poštuju, glavni moto je odbrana, a kontrola je na prvom mestu, isped života. U ovoj utakmici država bi mogla imati ulogu ljubavnice koja voli i da popije dok je (zapadnjački) zakon napadač. Tada na scenu stupa omladina Jugoslavije, rezervni igrači koji igru zakona posmatraju kao ples života i smrti. Koliko dugo taj neko može da plaća? I dok komentator prenosi utakmicu, mi, posmatrači sa bine bismo mogli da protumačimo da se u igri između socijalizma i kapitalizma Slovenija ne menja i ostaje devojka kojoj Jugoslavija ili EU (njoj je svejedno) plaća piće, a omladinu koja raste na ovoj simbiozi boli svet.

Slavoljub Stankoviæ

Posle teške utakmice u Ljubljani sledi duhovit predah u Sarajevu 1990. godine gde samo što bombe nisu pale, a dva šablonizovana lika Bosanaca igraju za pivo. Tipična komična situacija, najvedrija od svih priča, možda je zaslužila malo ozbiljniju radnju i raznovrsnije junake s obzirom na to da se nalazimo u mikrostrukturi Jugoslavije. Uspeo je ipak i ovde Stanković da napravi dobru scenu jer iz priča Ćune i Parmaka, dok nameštaju antenu na okretnici tramvaja 3, izbijaju smeh i jad ujedno i sve je to tako veličanstveno: gledati narod koji, i kad gubi, nikad se ne predaje. A to kako se raduje čovek koji nema mnogo prilike da se raduje, to je nešto što se ne zaboravlja. Ali se obavezno izbegava.

Komična situacija nastavlja se u jugoslovenskoj prestonici, na kružnom toku Slavija, gde je Stanković smestio Crnotravce, marginalne likove koje su životne okolnosti dovele u centar države. Nekada poznati kao graditelji Jugoslavije, Rac, Stojko i Đoka mešaju juneće meso sa sojom umesto malter sa vodom. Kuća može da bude neomalterisana, može da ostane neprskana, može da nema dimnjaka, može da bude bez trotoara! Ali ako nema krov, to nije kuća! Krov, to je gol u poslednjem minutu. To je koš u poslednjoj sekundi. To je kroše u poslednjoj rundi. Crep. Peškir. Pevac. Vrhunac posla. Pobeda! Krov! Veoma duhovito, sa vešto izvedenim jezičkim obrtima, Stanković je prikazao alijenaciju čoveka. Ovi se ljudi ne osećaju samo kao stranci u svojoj državi već kao stranci u svom životu. Proizvod ljudskog umeća više nije kuća ili zgrada u službi države kojoj likovi pripadaju nego vlasništvo gladnog pojedinca. Tipično odvajanje od svog rada, dakle od sebe, uzrokuje dalji tok radnje i pokazuje ljude i zemlju kako gube krov nad glavom.

Putanjom tramvaja, košarkaškim prvenstvom, državnom zajednicom povezujuju se ove četiri priče u jednu celinu; njihov redosled ide od ozbiljnog ka komičnom, od visokog ka niskom, od ćutanja ka blebetanju i od vrhunca vladavine jednog sistema do njegovog kraha. Nešto je mnogo loše u nama i oko nas. Nešto nas je jako skolilo i zauzelo. Nešto mračno nas pritiska i guši. Nešto nam sisa snagu i muti razum. Stankovićevi likovi bačeni su u svet stvari i mi ih posmatramo kako se bore da i sami ne postanu stvar. Mnogo je tu tema prisutno o kojima bi mogli da razmišljamo zato su Prvaci sveta! otvoreni za nekoliko slojeva tumačenja, ali isto tako uspevaju da komuniciraju sa širokom publikom. Ono što je za mene jedna od najvećih vrednosti ovog romana jeste umeće da se o velikim stvarima progovori komičnim tonom. Sve moguće probleme i zabranjene teme Slavoljub Stanković razbio je duhovitim dijalozima i likovima. I taman kada pomislite da je ozbiljan, on napravi zaokret (dovoljna su imena likova) pa da vidite da je ovaj roman sve vreme na granici između obične komedije i snažne tragedije (pojedinca u društvu koje se raspada). Zato su naši prvaci sveta ne samo one veličine koje su se upisale u sportsku istoriju već i likovi romana, mali ljudi koji su igrali igru za opstanak i nekako preživeli.