Mirko Kovač, Portret u zrcalu

„Pisac nije samo bilježnik, nego i saučesnik u pričama, čak i patnik u sveopćoj povijesti stradanja, onaj čija duša upija boli i nedaće drugih.“

Piše: Vesna Radman
Podeli

Umro pisac Mirko Kovač
Oproštaj od Mirka Kovača
Mirko Kovač, pisac
Mirko Kovač: Nacionalizam sužava i osiromašuje
Mirko Kovač: Blizu mitova padaju glave
Moj ugao - Mirko Kovač - Malvina
Kovač: U Bosni se osjećam najbolje
"Ne mogu se više obračunavati"

Jednom je neko rekao da je „rastrojstvo za proznog pisca pogubno, a za pesnika stimulativno“. Turbulentna istorija na ovim prostorima nije ostavila nijednu veliku dušu neoštećenu, a rastrojstvo je postalo simbol jugoslovenske umetnosti koja lebdi nad nama kao neki oblak prošlosti. U rastrojstvu su došli, bili i otišli tri diva domaće književnosti Andrić, Crnjanski i Selimović, a za njima su ubrzo krenuli velikani srednje generacije Pekić, Kiš i Kovač.

Stvarajući otpor prema vladajućoj ideologiji, Mirko Kovač je već u svom prvom romanu Gubilište (1962) našao teme kojima će se stalno vraćati. Prepun biblijskih motiva u kontrastu sa socijalističkim imperativom, Gubilište ukazuje na paradoks u kojem se društvo nalazi. Ono što se čini da je postmodernistička stilska igrarija, oslikana u formi naredbi i zabrane u vozu, zapravo je način da se prikaže odnos vladajućeg sloja prema narodu, a preokretanjem vrednosti kroz jezičke zagonetke, Kovač ostvaruje zamisao da postane “pisac kaosa”.

Svoj eskapizam Kovač je identifikovao sa slobodom koju likovi pronalaze u erotskom i umetničkom načinu življenja. Ta ideja čvrsto je utkana u njegovim pripovetkama i u sledećem delu (po mom mišljenju najboljem), romanu Malvina (1971). Specifičan po tome što stvara autentične ženske likove (izuzev figure majke), simbole demonske strasti, Kovač se postavlja kao Dionis koji baca ludilo na svoje menade. Slikajući portret žene homoseksualnog opredeljenja, odgojene u pravoslavnoj tradiciji, Kovač je stvorio jednu od najvećih ženskih junakinja u jugoslovenskoj književnosti. Kroz epistolarnu formu, gde pokazuje vandredno majstorstvo za jezičke varijacije od sitnih promena u govoru (pisanju) karaktera do različitih narečja, pisac je prikazao čudovišnu figuru u procepu između strastvenog ludila i nacističkog pomračenja uma. Pisma iz ludnice, jedan od najboljih segmenata romana, demonstracija su odnosa između susednih nacija osuđenih da žive kao jedna, a na mikroplanu, odnosa između dve osobe u sukobu sa tradicionalnim običajima i konačno između zlog i herojskog unutar jedinke, Malvine.

Dok je u Malvini ovakva vrsta sukoba potisnula u drugi plan biblijske motive česte u njegovom stvaralaštvu, u drugim delima poput zbirke pripovedaka Rane Luke Meštrevića i roman Ruganje s dušom iz 1976. pisac mnogo više koketira sa hrišćanskom simbolikom. U romanu Ruganje s dušom, napisanom po ugledu na Buku i bes Viljema Foknera, Kovač se drži svog simboličkog juga, ali se drži i načela koja se naziru u njegovim ostalim delima. On problematizuje crkvene dogme, stvarajući junake koji, u svojim postupcima, zavređuju viši stupanj vere. „Križ je jednom bio naprava za mučenje, a sad je uzdignut do pojma dobrote.“ Spajanje sadističkog odnosa prema drugom i iskupljenja u najvećem simbolu hrišćanstva jeste ključ za tumačenje njegovih najsnažnijih likova. Pripovest o Ignjatu koji poistovećuje seksualni čin sa pričešćem jeste dokaz da je greh potvrda vere a ne njena negacija. Ljubav i pričešće postaju dva načina uzdizanja duše, bilo do nivoa stapanja sa Bogom ili do stvaranja ličnog raja. Česti spomeni seksualnih činova, za koje je Kovač bio osuđivan, jeste način da se zadobije sloboda: „Strast prema ženskom telu je beg od stvarnosti“. Stvaranje takvih likova, koji se gube u maniji zarad više svrhe čime zadobijaju status svetaca, bio je šamar socijalističkom režimu i stereotipnom ponašanju.

Sveci postaju i likovi iz priča “Rane Luke Meštrevića”, „Slike iz obiteljskog albuma“, „Dan i noć“ pa i “Ruže za Nives Koen”. Majstor u pripovedanju, Kovač nije žudeo da prikaže vreme oko njega, ono ga je samo pritiskalo da ga slika i izobliči. Stoga je Kovač svoje likove iz priča uzvisio do nivoa mesije, koji strada zbog slobode. Luka Meštrević, Tripo Đapić, Akim Kukim, Nives Koen slika su i prilika uzvišenog mučeništva, a snagu lepote crpe iz hibrisa koji nastaje na relaciji sa ograničenim društvom. Veličina ovih priča nije samo u likovima koje je pisac predstavio već i u prefinjenom jeziku pomoću kojeg slika tanane veze između sreće i patnje, niskog i uzvišenog u karakterima. Oslanjajući se na Andrića kao svog uzora, Mirko Kovač i sam postaje deo kosmosa koji stvara, kao pisac i kao čovek. „Pisac nije samo bilježnik, nego i saučesnik u pričama, čak i patnik u sveopćoj povijesti stradanja, onaj čija duša upija boli i nedaće drugih.“ Zbog toga što je sve te borbe i sam preživljavao „Rane Luke Meštrevića“ ostaju kao najviši literarni dokaz njegove poetike haosa.

Povratak u detinjstvo, u preživljeni život za Kovača je bio kao iznova iščitavanje svojih dela. Tu dotičemo onaj problem kakav nalazimo kod Borhesa, a to je granica gde se fikcija i realnost razdvajaju. Svugde je Kovač dodirnuo tragove iz svog života, ili se to nama čini, pa će se povatak u mitsko mesto L. iz Vrata od utrobe (1978.) dogoditi ponovo u poslednjem romanu Grad u zrcalu (2008). Glavni simbol dela, zrcalo, konačno zatvara motiv dvojnika iz prvog romana Gubilište i „ja“ otvoreno progovara: “Zrcalo je idealno mjesto za susret s drugim”. Za razliku od prethodnih dela, ovaj roman sadrži “mekši” jezik, a u mitskoj slici domovine prikazani su arhetipovi ljudskog ponašanja što je sve priprema za jak emotivni kraj. Revitalizujući epizode iz prošlosti koje mogu da stoje kao slike same (epizoda o Selimu taščiji i o odlasku u Dubrovnik), pisac dolazi do poslednjeg pozdrava sa ocem, svojim glavnim junakom, da bi se, na taj način, konačno oprostio sa sobom.

Čoveka koji je pronikao u probleme jugoslovenskih naroda, ne birajući stranu, mnogi nisu shvatali. Za njega nije postojao narod i nacija, već čovek i duša, jedan jezik, a ne srpski ili hrvatski. „Isti jezik svatko različito govori“, progovorio je njegov otac u Gradu u zrcalu, njegova inspiracija i nepriznati autoritet. U svojim delima kudio je fašizam koji je rastao u hrvatskim grudima, smejao se srpskom prostaštvu i ograničenosti, a veličao je svaku dušu koja se gubila u zanosu i lepoti kao Ničeov Dionis i zadržavao smernost i formu Apolona. Nije li to isto činio i Andrić? Kada čitam njegova dela, uvek se setim rečenice mog oca: “Tek kad sam otišao iz Bosne shvatio sam šta je nacionalizam”. Onima koji nisu shvatali da vera i nacionalnost ne čine čoveka nasmejao se u priči „Pukotina“ kada je kroz njih progovorio: „I uzmi tu Prokletu avliju. Mi druge knjige čitamo. Ne znamo kakva je ta, ali naše su bogme sto puta proklete.“

Najstrašnije od svega su možda sporovi, kao što se i dan danas svađamo oko toga čiji su Andrić i Tesla? Čiji je Mirko Kovač? Nikako da svi shvatimo da ni on ni njegovo delo nisu stvari oko kojih se treba otimati, a kako je Pekić lepo rekao „potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.”

Čini mi se da se svako njegovo delo iznova ponavlja u drugom, ispisano drugačijim jezikom. Tu je jedan dečak, jurodiv otac, divna majka, ujak, divlja ženska strast i na kraju, pogreb i smrt. Smrt se provlači kroz svako njegovo delo i sada nam deluje kao da se sa svojom smrću iznova suočavao i samo o njoj pisao. Ko pita čiji je on pisac, ja odgovaram da je on moj pisac kao što su to Džojs i Gogolj i znam da je ostvario svoju sudbinu iz Grada u zrcalu jer je “umro lijepo i stopio se sa svemirom”.

strana 1 od 6 idi na stranu