Vreme je za novu revoluciju nas jadnika

TI – ŠI – NA! – Gasi već ta svetla! – Pa nisam spreman još. – Pa jesi li sad spreman? - Spreman! – Vesna, može?

Najzad se diže zavesa. Kroz maglu okupanu plavim svetlima na scenu izlaze zatvorenici, koraka ujednačenih sa ritmom pesme koja odjekuje kroz njihove spuštene poglede, dok iz njihovih razapetih grla do kraja sale dopire poruka da će, premda pušten na slobodu, zatvorenik 24601 zauvek biti rob. Iako je u zatočeništvu već proveo devetnaest godina, prvo zbog toga što je ukrao veknu hleba ne bi li prehranio sina svoje sestre, a potom zato što je pokušavao da se otrgne iz lanaca ropstva.

Malo premotavanje, preko prologa do početka prvog čina, gde se masetralno razleću glasovi desetine glumaca i glumica koji pevaju o tome kako smo na kraju dana svi samo jedan dan stariji, sa istim bitkama i ratovima koje vodimo u svojim siromašnim životima.

Iako smešteni u Francusku s početka devetnaestog veka, poruke koje sa sobom nose glumci zvuče veoma sveže, aktuelno i otrežnjujuće, čak i danas, skoro dva veka kasnije. Verovatno je to jedan od razloga zbog kojih će 15. marta na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum biti premijerno izvedena obnova mjuzikla „Jadnici“ u režiji Nebojše Bradića, čime će Beograd na svom repertoaru ponovo dobiti najdugovečniji mjuzikl na svetu.

Foto: Vladimir Nešoviæ

„Zašto ste skinuli najbolju predstavu sa repertoara? Kakva vam je to politika?!“

To bi mogao da bude još jedan razlog zbog kojih se „Jadnici“, izvođeni u Madlenianumu od 2007. do 2011. godine, ponovo nalaze na repertoaru tog pozorišta. U pitanju je samo jedna od poruka koje su stigle na adresu Madlenianuma, od strane nezadovoljne publike. Još jedan razlog za povratak „Jadnika“ mogao bi se potražiti u redovima glumaca i pevača, jer su svi članovi ansambla pristali na umanjeni honorar u odnosu na prošlo izvođenje, želeći da po svaku cenu ponovo uđu u uloge koje je majstorski razradio Viktor Igo u svom delu, a potom u mjuzikl pretočili Alen Bublil i Klod-Mišel Šonberg.

Ne može se a ne zapaziti jedna posve neobična slučajnost – premijerno izvođenje „Jadnika“ zakazano je za 15. mart, noć pre još jednih u nizu izbora koji će se održati u Srbiji.

„Nismo razmišljali o toj koincidenciji“, otkriva u razgovoru za B92, u pauzi prilikom izvođenja prve generalne probe, reditelj Nebojša Bradić. Dok sa saradnicima razmatra manje propuste na sceni, pa i odsustvo nekih glumaca, uverava nas da je u pitanju sasvim normalna stvar, jer je to ipak prva generalna proba. A što se izbora tiče... „Mislim da je dobro da pozorište priča svoju priču“, objašnjava Bradić. „Sve ostalo, što je deo političke stvarnosti i kampanje, nije vezano za predstavu. Pa sad ako se neke stvari ukrste, možda i to šalje neku poruku.“

Ovo zasigurno nije prvi sudar „Jadnika“ i aktuelne politike, dodaje reditelj. Popularne numere iz ovog mjuzikla bile su čak deo jedne političke kampanje, čule su se svojevremeno i na zatvaranju Olimpijade, dok je elegična molitva „Bring Him Home“ bila izvođenja na sahrani fudbalera Džordža Besta.

Foto: Vladimir Nešoviæ

Međutim, da bi se „Jadnici“ našli na sceni Madlenianuma, bilo je potrebno ispuniti brojne zahteve svetskih agenata koji imaju pravo na izvođenje ovog mjuzikla. Tako je bilo i u slučaju premijerne obnove. Direktorka Madlenianuma Branka Radović navodi kako su zahtevi agenata do detalja razrađeni, pa se odnose čak i na izgled štampanog materijala koji prati predstavu, kao i broja kilometara udaljenosti od drugih „Jadnika“.

„Trenutno maltene nijedan drugi grad iz susednih zemalja ne bi mogao na svojim scenama da ima 'Jadnike', jer kada postavite ovu predstavu vi potpisujete ugovor u kojem je zaista naznačeno na koliko kilometara udaljenosti može da se igra druga postavka“, priča Radović, dodajući da iako je originalni autor Viktor Igo, autorski tim mjuzikla čine Bublil i Šonberg. Oni stoje iza popularnih songova, koje će domaća publika i u obnovi predstave slušati na engleskom, prateći titlove. S jedne strane, slušajući kompozicije kao što su „I Dreamed a Dream“ ili „On my Own“ i gledajući neverovatne scene i glumce koji sav tekst iznose na engleskom, na kratko može izmestiti publiku iz Beograda i učiniti da se osećaju kao bilo gde na svetu. S druge strane, nemoguće je ne zapitati se kako bi „Jadnici“ zvučali na srpskom.

„To je veoma zahtevna lirika, i muzički i tekstualno“, tvrdi reditelj Bradić. „Tekstovi pesama su veoma posebni i imaju lep literarni nivo koji je teško ostvariti u prevodu, pogotovo kada je pitanju jezik sa sasvim drugačijom lingvističkom osnovom, kao što je srpski jezik u odnosu na engleski. To je bila odluka koja je morala da sačuva smisao određenih songova, kako se ne bi dogodilo da se, poštujući ritam određenih songova i narativa, izgubi smisao koji izvorna partitatura ima.“

Prema njegovim rečima, „Jadnici“ su delo veoma blisko klasičnoj opere, a povezuje ih čak i sa Pučinijevim „Boemima“, jer imaju dinamičnu radnju, veliki narativ i posebne songove koji imaju svoj smisao.

„Mišljenja sam da je Pučini hteo da komponuje 'Madam Baterflaj' na srpskom on bi je verovatno komponovao“, zaključuje Bradić.

Foto: Vladimir Nešoviæ

Dakle, poznata radnja je tu, poznate pesme su tu, tu su i sukobljeni inspektor Žaver i na početku pomenuti Žan Valžan, ali njih ne igraju isti glumci kao i ranije. Jedna od značajnijih promena u novim „Jadnicima“ odnosi se na glumačke izmene. Nakon što je prethodni put dočarao Tenardijea, ovoga puta Dejan Lutkić tumači lik inspektora Žavera, donoseći na scenu svu oštrinu i britkost pesnice zakona. Naspram njega, u ulozi Žan Valžana, ovoga puta nalazi se Nebojša Dugalić, koji je ulogu dobio na predlog svog prethodnika Zafira Hadžimanova.

„Nisam gledao raniju izvedbu ’Jadnika’“, priznaje Dugalić, „ali se nisam ni dvoumio kada su mi ponudili ulogu. Pogledao sam materijal da vidim kakvi su izvođački i pevački zahtevi, i shvatio sam da je u pitanju prelaz između mjuzikla i opere, što mi je posebno bilo zanimljivo.“

Već od prvog solilokvija Žan Valžana, kojim se završava prolog „Jadnika“, Dugalić demonstrira uz glumački i izvanredan pevački talenat, ubedljivo noseći svoju ulogu. Pevanje na engleskom, kako kaže za B92, nije mu predstavljalo nikakav problem.

„U prvom trenutku pomislio sam da je možda šteta što ne postoji prevod tih divnih pesama. To prevođenje nije nepremostiv problem, ali mi se sada, nakon toliko proba, pevanje na engleskom čini kao logičniji izbor“, tvrdi Dugalić.

Foto: Vladimir Nešoviæ

Kako je Lutkić ovoga puta u koži inspektora Žavera, njegovu ulogu gosodina Tenardijea dobio je Srđan Timarov, prethodni Žaver. Zbog te rotacije Timarov navodi kako su on i kolega Lutkić ispali najveći profiteri u celoj priči.

„U prvom trenutku mi je to bilo čudno, ali sam odmah potom shvatio koja je to privilegija u pitanju”, otkriva nam Timarov. “Kada sam shvatio da ću imati priliku da učestvujem u istoj stvari, ali na sasvim drugi način, nije bilo razmišljanja.”

U novoj ulozi, uz Natašu Marković koja na sceni tumači njegovu suprugu, Timarov na scenu donosi dah komedije. Ovaj par predvodi nekoliko raskošnih scena tokom kojih, istovremeno uz prikaze surovog života na pariskim ćoškovima i u krčamama, mjuzikl diše i dobija odlične pasaže koji rasterećuju dramatičnost, po kojoj inače „Jadnici“ odskaču od većine ostalih komada tog žanra.

„Uloga Tenardijea je bliža mojoj glumačkoj prirodi, glumački je raskalašnija, šarenija i bogatija. To je svojvrsna penal uloga“, šali se Timarov, „jer je izvan dramskog miljea, zašla je u komično i groteskno. Kao na trpezi, svuda je okolo papirka, pa onda je ovde malo hleba. To su uloge koje poberu simpatije na prvu loptu.“

Foto: Vladimir Nešoviæ

Odluku da većinu glavnih uloga dobiju glumci, a ne pevači, direktorka Madlenianuma dočekala je sa skepsom, navodeći kako je i za operske pevače teško da se užive u glumački zahtevne role.

„Prema mom mišljenju Branislava Podrumac, koja igra odraslu Kozetu, savršeno se prilagodila glumačkim zahtevima, i mjuzikl joj je postao blizak“, kaže Radović. I zaista, jedan od najemotivnijih trenutaka u predstavi upravo je izvođenje balade „On My Own“, koja u izvođenju Branislave Podrumac dobija obrise raskošne, dramatične pop balade spremne za osvajanje top lista.

Reditelj Bradić, ističući kako u našoj zemlji ne postoje odseci na školama glume namenjeni mjuzikl, objašnjava da su tokom priprema na predstavi svi učesnici prošli kroz malu školu glume, uključujući i članove hora koji u ovom slučaju imaju aktivne uloge.

„Mnogo godina je kod nas postojala vrsta predrasude u vezi sa mjuziklom, da to rade ljudi koji u dramskom teatru nemaju dovoljno rezultata pa onda pošto su dobri sluhom i glasom odlaze u ovaj žanr. Ali današnji glumac je svestan da je njegovo mesto i u dramskom i u muzičkom teatru. Mi smo ovde imali intenzivnu školu glume i dodatne muzičke vežbe pa zato na sceni imamo glumce koji veoma dobro pevaju i pevače koji su odlično savladali glumu.“

Foto: Vladimir Nešoviæ

Sve to utiče na dugovečnost „Jadnika“ kao mjuzikla, koji osim izvođenja na pozornicama širom sveta, može da se pohvali i filmskim verzijama. Ipak, najveća „tajna uspeha“ ovog mjuzikla svakako je u porukama koje je Viktor Igo utkao u svoje delo.

„Jedna od najvažnijih poruka u ’Jadnicima’ jeste upravo ona koja je izgovara pred kraj predstave - voleti drugo jeste videti lice Boga“, smatra Bradić. „U današnjem svetu, prilično haotičnom, gde su mnoge tradicionalne vrednosti porušen, uspostavio se drugačiji narativ sa drugom porukom, a to je voleti pre svega sebe. Postoji čak i ona čuvena pesma Vitni Hjuston koja govori o toj ljubavi prvenstveno prema sebi. U jednom takvom svetu ono što ’Jadnike’ čini posebnim nije broj likova ili razuđenost fabule, već snaga tih likova i ideje koje oni nose. Ideja žrtvovanja za drugog, ideja boga koji prašta i boga koji se sveti, ideja sveta bez boga... Sve je to Viktor Igo smestio u svoje ’Jadnike’, a autori mjuzikla su u svom delu napravili svetilište za te ideje.“ I glumac Nebojša Dugalić ističe istu ideji, ali navodi da posebno mesto zauzima i revolucionarni karakter.

„Bez obzira na to što su mnoge istorijske ličnosti bile revolucionarne po svojim dostignućima i promenama koje su pokrenule, mislim da revolucija mora da se odigra u samom čoveku, pojedincu“, tvrdi on. „To je jedina prava revolucija jer je čovekova unutrašnjost jedino mesto gde se revolucija može desiti. I to je ideja ove predstave, da bude nešto što će ljude pozvati na unutrašnju, ličnu promenu.“

Direktorka Radović vidi „Jadnike“ simbol malih ljudi revolucije koje ne treba zaboraviti.

„Baš poput našeg Gavroša, to su ljudi koji su veoma korisni, ali koje je svaka revolucija žrtvovala“, navodi Radović. „U tim barikadama i revoluciji uvek vidim zrnca građanskog osvešćivanja svih vremena i u svim generacijama. Kad dignu tu Francusku zastavu visoko ja i dalje vidim slobodu, jednakost i bratstvo, te reči koje su svima nama bile simbol novog građanskog poretka.“

Ona još jednom dodaje da je podudaranje premijere obnove „Jadnika“ sa izborima u Srbiji slučajnost, i da je datum izabran još u januaru. „Ali, možda i to šalje neku poruku. Jer da nam treba revolucija, zaista nam treba.“