BITEF: U potrazi za ukradenom istinom

„Istina je ružna“, pisao je Niče. „Umetnost imamo da ne bismo umrli od istine“. Kakav je status istine danas?

Piše: Rastko IvanovićIzvor: B92
Podeli

Prema Frojdovoj teoriji, ljudi ozdravljaju sećajući se, ali takođe i oboljevaju ako previše pamte. Prema Frojdovom mišljenju, ljudska bića su životinje koje ne pamte. Zaborav je ono što nas tera napred. Preživljavamo samo zahvaljujući tome što potiskujemo veliki deo neprijatnog sadržaja iz svoje prošlosti. Prema Frojdu, zaborav je sasvim prirodan. Sećanje je samo zaboravljanje da treba da zaboravimo. To može da bude veoma bolan proces, što je jedan od razloga zašto ga izbegavamo.

Između pojedinca i nacije može se povući paralela.Nacije ponekad negiraju zločine iz kojih su rođene. Kontrola se postiže samo onda kada su invazije, okupacije, etnička čišćenja ili prevrati bezbedno potisnuti u političku podsvest (Benjamin; Iglton).

Koliko je razlika između ličnog i javnog maglovita, pokazuje nam hrvatski reditelj Oliver Frljić u predstavi „Mrzim istinu“ (specijalna nagrada žirija i nagrada publike na 46. Bitefu; Gran pri „Mira Trailović” pripao je predstavi „Deca sunca” u režiji Ivo van Hovea pozorišta Toneelgroep iz Amsterdama). Frljić u „Mrzim istinu“, 0kombinuje autobiografska sećanja na svoj privatni život (detinjstvo, porodica...) sa porodičnom stilizacijom prošlosti (raspad Jugoslavije, rat u Bosni). Ispostavlja se, na kraju, da je porodica Frljić sklona falsifikovanju prošlosti i nasilju koliko i naša kolektivna povest (predstava je na Bitefu igrana u Muzeju istorije čime je izoštrena poenta o kozmetičkoj obradi prošlosti). No Iako ih očajnički pritiskaju, vrata nikako ne ostaju zatvorena. Istina curi i, na kraju „provaljuje“ na scenu. Ali, koja istina? Jer, realistički verna slika porodice Frljić, ipak, je samo slika: i to slika određena reprezentacijskim modelima pozorišnog medija. Drugim rečima, Frljić pokazuje da je istina samo ideološka fikcija.

Jer, ne zaboravimo, onaj koji ima materijalnu moć, ima spiritualnu moć, i sva umetnost je podložna političkoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom te manipulacije (Laibach, Umetnost in totalitarizem...).

Upravo to vidimo u projektu Oni žive”, koji uz Frljićevu predstavu, ponajviše preispituje statuse istine od svih predstava koje su našle svoje mesto u selekciji 46. Bitefa, koji je ove godine upravo nosio slogan „Izlet u istinu”.

U ovom svojevrsnom metateatarskom projektu, dvoje nezaposlenih dramaturga su se za samo sedam dana učlanili u sedam partija. Na taj način, autori vraćaju svoj umetnički prostor koji je kolonizovala politika, ali tako što prostor partija pretvaraju u pozornicu za svoj rad. Sama činjenica da su autori ponudili partijama kao svoj kulturni program minimalno doterani Gebelsov program govori i o ideološkom nihilizmu naše apolitične politike, u kome sve prolazi, pa i Gebels. Kao u istoimenom Karpenterovom filmu, Maja Pelević i Milan Marković nam daruju kritičko-ideološke naočare, koje nam omogućuju da vidimo ono što stalno gledamo, ali toga nismo svesni. Ili, bar ne govorimo glasno o tome. U tom smislu, predstava Oni žive funkcioniše kao laž koja govori istinu.

Umetnost je baš kao i politika područje volje za moć. Političar i umetnik su starozavetna braća.

Ali ono što je parodirano u postmodernizmu, sa njegovim rastvaranjem umetnosti u dominantne forme robne proizvodnje, nije ništa manje nego revolucionarna umetnost dvadesetovekovne avangarde. Drugim rečima, umetnost se integrisala u svakodnevni život; ali u formi advertajzinga, catwalk-a i potrošnje, što svakako nije ono što su avangardisti imali na umu.

U pragmatičnoj, darvinističkoj klimi naprednog postmodernog kapitalizma, logika kapitala upravlja našim malim životima. Naime, Kapital, isto kao i volja, ima svoj vlastiti zamah,postoji prevashodno zbog sebe, i iskorišćava ljude kao sredstva svoje sopstvene slepe evolucije. Ima nešto i od njene podle lukavosti, jer ljude koje iskorišćava kao oruđe uverava da su dragoceni, jedinstveni i da slobodno odlučuju o sebi. Tako, na kraju, i oni koji iskorišćavaju bivaju iskorišćeni.

Upravo njima je posvećena predstava Žoela Pomere „ Velika i neobična istorija trgovine

“. U njoj, dve priče i dve epohe se raspliću na sceni. Jedna iz šezdesetih, druga iz 2000-ih. I dok je u revolucionarnim šezdesetim lažni pištolj bio najprodavaniji proizvod, u 2000-im (kada kršenje norme postaje norma) priručnik za ljudska prava koji zamenjuje realna ljudska prava, postaje hit poizvod. Kroz oniričnu “montažu” scena, Pomera nam otkriva da nema realnosti koja nije slika, spektakl, simulakrum, bezrazložna fikcija. Stoga se prodaja u Pomerinoj predstavi ukazuje kao svojevrstan oblik teatra, gde su prodavci izvođači, manipulatori u čijim rukama je istina relativan pojam (A. Tasić).

Danas, cilj više nije istina, nego performativnost, ne razum već moć. Glumci u predstavi sve vreme govore u mikrofone što dovoljno govori o sudbini glasa u doba tehničke reprodukcije, ali i o performativnost trgovine, pa i šire, izvođenja u društvenim odnosima.

No, i pored njegove sudbine, glas je i dalje ono što je nepredvidljivo i slučajno. Ne vidimo li to u predstavi njujorške trupe Nature Theatre of Oklahoma, „Život i vremena - epizoda br. 1”.

Reč je o jednoj vrsti mjuzikla, to jest muzičke sage o jednom životu. Predstava nema naraciju, niti dramsku strukturu, već se zasniva na kolopletu sećanja. Libreto je napisan na osnovu zapisa šesnaestočasovnog telefonskog razgovora u kojem je ispričan čitav jedan život. I to ne onaj filmski život iz koga su izbačeni svi dosadni momenti, već život u koji su uključeni svi dosadni momenti. Pelene, kupanja, mama, tata, sestra, brat i tako to. Rečju, jedno te isto. U tom lavirintu govora, autori akcentuju one trenutke kada se junakinja ne seća šta se dogodilo, kada ne zna šta da kaže. Glas je tu kao tuđe telo, stran predmet u telu - zbog njegove tuđosti nije ni čudo što se stalno sudaramo sa fikcijama sopstva (M. Dolar).

Život i vremena” jesu oda svakodnevici, ukrštena sa kritikom hipermedijatizacije i rijaliti TV zvezda, nova forma mjuzikla, uznemirujuća, ali takođe dopadljiva. Problem je samo što posle izvesnog vremena sve nalikuje na gledanje osmočasovnog filma Endija Vorhola „Empire“, koji se sastoji od snimka istoimene zgrade.

Glas kao jedno nevidljivo, spektralno telo, koji je možda više telo od samog tela boji delo beogradskog reditelja Miloša Lolića. Taj glas, koji je uvek negde između: između tela i jezika, između biologije i kulture, između unutra i spolja, između puke buke i smislene artikulacije - ono je što povezuje te suprotstavljene kategorije u jedno, ono što je zajedničko tim kategorijama, a da ne pripada ni jednoj.

U Lolićevom minimalističkom čitanju Lorkinih Krvavih svadbi” („Politikina“ nagrada za najbolju režiju), upravo je glas ono što se suprotstavlja lažima službenog morala istinom ljubavi. Ljubav je transgresija socijalnog zakona, i ona vodi u smrt.Ono što ostaje posle je tajanstvena praznina.

Upravo se oko te tajanstvene praznine, te središnje odsutnosti ili tišine koja označava mesto odakle je smislenost iscurila odvija i predstava Romea Kastelučija, „Pastorov crni veo/Four Seasons restoraunt”.

Kao inicijalna ideja za ovu predstavu Kastelučiju je poslužila priča o melanholičnom mučeniku modernizma, Marku Rotku, fascinantnom slikaru velikih trenutaka transcedentalne apstrakcije. Ili preciznije: priča o njegovom radu na muralima za Four Seasons restoran u Njujorku, 1958. godine, sa ciničnom namerom da svojim delom buržoaskoj publici u restoranu zgadi obrok.

Rotko je bio slikar koji je želeo da vidi koliko može da zatamni svetlost. Stoga, dok gledate njegove slike imate utisak kao da ste uvučeni u neko tajanstveno mesto u svemiru. Ukrštajući ovu priču sa pričom o Empedoklu, u kojoj se ocrtava volja za probojem, kroz smrt, u svet nevidljivog, Kasteluči nas odvodi na to tajanstveno mesto u svemiru.

Odnos prema istini, po rečima samog Kastelučija, jako je važan za predstavu koja se „urušava u crnu rupu sopstvenih namera”. „Grčka reč za istinu aletheia jako je važan motiv za ovaj komad. Ona označava potragu za istinom, što i jeste osnova svega ovoga. Za reč koja se odnosi pre svega na veo kojim je prekrivena istina, ne znači da je istina ogoljena , već da je sakrivena velom o kome govorim u svom delu i to je suština svega. Taj veo je upravo umetnost”.

Ili kako to kaže stara Rilkeova teza, lepota je poslednji veo na licu užasa. Da je nema umrli bismo od istine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.