Biljana Srbljanović: Ne zna se ko je baraba, a ko vitez

UVEK govorim o nekim sporednim, suvišnim, običnim ljudima, koji se rode, pokušaju da žive i nestaju, a da nikada ne postanu veliki opšteprihvaćeni heroji, izuzetni i zauvek zabeleženi. Tako vidim svet, tako vidim i ovaj naš svet, zemlju u kojoj se ljudi rađaju i umiru, potpuno nezapaženi u društvu zagledanom u istorijske trenutke, prekretnice, velike promene, revolucije i preokrete. Moji junaci su uvek, na neki način, ono kako i sebe vidim - suvišni ljudi koji ostave traga u svom ličnom okruženju, i koji tako mogu da nestanu, a da samo taj trag za njima ostane. Ne vidim ovaj svet kao neko tragično mesto, niti ovo vreme kao vreme velikih preokreta, zamaraju me ta neispunjena obećanja i vizije, troši me to čekanje nečeg uvek velikog, u čemu nam promiču neiskorišćeni trenuci da se predamo onom važnom, a malom - kaže u razgovoru za "Novosti“ Biljana Srbljanović, dramski pisac čija dela danas imaju visoko mesto u evropskoj dramaturgiji.

Trenutno, na Velikoj sceni JDP-a reditelj Slobodan Unkovski režira njenu novu dramu "Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“, koju je pokojnom posvetila ocu.

Šta je važno da se danas glasno kaže, i koja sve pitanja otvara vaš novi komad?

- Pitanja su uvek ista - šta je ono što nas večno sukobljava u generacijama roditelja i dece, kako je odrastanje bolno i nekada traje do pozne starosti, i kako smrt donosi, osim logične tuge, i neku čudnu vrstu smirenosti. Komad govori o generaciji mog oca, generaciji Valtera u Sarajevu, o ovoj mojoj, zagubljenoj generaciji, i onim sledećim, koje nastavljaju taj ciklus porodičnih sukoba, opsesija, velike ljubavi i besa. Komad je za mene, pre svega, smešan, mada mislim da ti izuzetni glumci nalaze neki pravi ton između tuge i sete, i komike života i smrti.

Koliko danas imamo od sistema vrednosti koji su ostavile generacije naših roditelja?

- To je starinski sistem vrednosti, prilagođen svetu kojeg više nema. Svetu u kojem se znalo ko je vitez, ko je baraba, i u kojem se teret i odgovornost preuzimala na sebe, kad se odlučivalo da se bude vitez ili baraba. Nisam osoba preterano zagledana u prošlost, takva mi je priroda, uvek težim nečem novom, privlače me i zadivljuju potpuno nove stvari, od mašina, aparata, umetničkih formi, medicinskih dostignuća, do pogleda na svet. Ipak, postoji nešto u tom starinskom sistemu vrednosti, što je, nažalost, nepravedno zanemareno i tužno zapušteno, zbog čega i naše društvo nikako da se utemelji.

Generacija kojoj pripadate ovde još čeka da "započne život“, sve vlasti koje su se smenjivale tražile su od ljudi "strpljenje“ - "još samo malo“. Šta, zapravo, znači to neprestano "još samo malo“?

- Imam već punih četrdeset godina, i već najmanje dve decenije čekam to "nešto“. Sada je ta moja generacija polako ušla u zrelost, od nas više niko ništa posebno ne očekuje, a kamoli da mi još nešto čekamo. To je, jednostavno, jedna međugeneracija, na neki simboličan način - najozbiljnija kolateralna šteta jednog društva u permanentnom ropcu, već čitavih tih dvadeset godina. Mi smo započinjali studije, kad su ratovi započinjali, mi smo započinjali profesionalni život, kad su ratovi nastavljani, mi smo započinjali porodice, kad se išlo u podrume ili na ulične revolucije, i mi smo oni koji treba sada jednostavno da živimo, i najviše od sebe damo, kada zemlji, koja ne zna šta će sama sa sobom, više ne trebamo.

Zbog čega smo mi taj "Skadar na Bojani“?

- Rekla sam to dosta davno, pre 2000. godine, koristeći tu metaforu za jedan temeljni nedostatak vrednosti i proste ljudske potrebe da se nešto sagradi, a preko noći ne razgradi. Činjenica da je ona još aktuelna samo govori i tome da naše društvo još nije našlo način da se temeljno preobrazi.

Gde treba tražiti razloge za nesigurnost, konfuziju, jedan novi, zastrašujuće vulgarni svet koji stiže iz nekih medija, TV programa, i sve više preobličava našu javnost?

- Tu sam sklona priličnoj nesažaljivosti, možda čak i surovosti. Ono društvo i oni ljudi kojima taj besmisleni, vulgarni i ponižavajući svet koji dopire sa televizije predstavlja bilo kakav centar interesovanja, nisu ni zaslužili ništa bolje. Pod tim ne mislim samo na „regularne rijalitije“, nego i na šou-program Tomislava Nikolića, na primer. Jednostavno, za te ljude, iako su u većini, nemam nikakvog razumevanja, nemam nikakvu potrebu da im bilo šta „objašnjavam“ ili da im nudim alternativniji sistem vrednosti. Prosto, prošla me je ta potreba da menjam svet.

Da li smo svesni šta su naše propuštene šanse u protekloj deceniji, postoji li nešto što je ostalo kao šansa ili bi možda moglo da se pretvori u to?

- Neću nikog iznenaditi ako ponovim da je naša jedina šansa, od 1991. godine do danas, bila formulisana politikom i ličnim angažmanom ubijenog premijera. Za mene se srpska politika tada završila, ostale su nezalečene rane, nerazjašnjene pozadine, nekažnjeni krivci i neki lagani i opšteprihvaćeni zaborav. Propustili smo šansu 1991. da ne uđemo ni u jedan od ratova, propustili smo je i 2003, da nas poslednji vizionar dvadesetog veka povede u neki drugačiji svet, i sada je propuštamo, kada od tog zločina nismo naučili ništa, već, naprotiv, samo ga prihvatili kao čudan splet pojedinačne sudbine, koju polako počinjemo da zaboravljamo.

Trenutno živite u Bakuu, u Azerbejdžanu, putujete, imate priliku da iz lične vizure upoređujete Srbiju sa ostatkom sveta. U čemu je naš najveći problem, a, s druge strane, imamo li prednost u bilo čemu?

- Imamo prednost istu kao i sva evropska društva, imamo kulturnu tradiciju, ozbiljnu literaturu, umetničku scenu, lep i moćan jezik. Nemamo odgovornost i minimum konsenzusa u društvu o tome šta od sebe samih želimo, i kako to možemo da napravimo. U tome se ne razlikujemo od mnogih nesrećnih država na svetu, ali to ne olakšava stvar. Naprotiv, samo je pojačava i potcrtava.

Šta je danas ovde najvidljivije, koja emocija preovladava?

- Ne vidim i ne osećam beznađe. Nije to emocija koja mi se čini preovladavajućom. Više neka ravnodušnost i neko zanimanje svojim poslom, bez posebnog razumevanja kako „opšte stanje“ i te kako diktira dokle se može dogurati, gledajući samo ta svoja posla.

Mnogi predstavnici progresivne Srbije odustali su od kritičkog angažmana, gotovo se više i ne čuju. Zbog čega je prepušten taj važan "teren“?

- Mislim da je u pitanju neka opšta zasićenost, neka razočaranost, ili lično nepoštenje, čak. Ali, ne može ta stvar da se posmatra generalno, i da se donose ikakvi opšti zaključci, osim da ta angažovana scena možda i nije bila tako jaka, kada je u ovolikoj meri propala.

Ja sam dosta davno, i u jednom jasnom kontekstu, rekla da je u Srbiji sve samo pitanje tala, korupcije i kalkulacije. Ali, nažalost, mislim da to još uvek važi, i da je tačno.

Može li da se dogodi da demokratske partije budu tužno iznenađene na sledećim izborima?

- Može, naravno, i to je, štaviše, sasvim izvesno. Ali, za to ne krivim partije sa kojima je Srbija devedesetih godina doživela najveći sunovrat, i koje su se u međuvremenu "presvukle“, zapravo, ne krivim nikoga. Samo mislim da je odgovornost i za takvu mogućnost na građanima i društvu. Svako društvo ima političku elitu kakvu zaslužuje. Zato to nije tuđa, već naša sopstvena, pojedinačna odgovornost.

Više niste član LDP. Da li na političkoj sceni postoji neki demokratski korektiv vlasti?

- Postoji, i LDP jeste jedan deo tog korektiva. Postoji još uvek i jedna, iako sasvim mala i potpuno oslabljena, ali ipak postoji - nezavisna intelektualna scena.

Za koju biste stranku glasali na sledećim izborima?

- U ovom trenutku izbore u Srbiji vidim kao ljušturu, kao praznu instituciju, skupu igračku. Izbori su samo forma, neka vrsta političke ATP liste, na kojoj se sve partije lepo rangiraju, pa posle, bez obzira na program, ideologiju ili politiku, prostom matematikom prave većinu. To govori o kraju politike, i za mene potpunoj suvišnosti izbora. Ne znam čemu oni služe, kad program i stav svake partije prema gotovo svim najbitnijim pitanjima sasvim lako može biti promenjen, u zavisnosti od koalicione ucene ili potencijala. Zasada me izbori uopšte ne zanimaju, ali se takođe nadam da će, do onog idućeg redovnog termina, i potreba birača jasnije da se profiliše i sazri.

Kako danas osećate Beograd - da li je to i dalje vaš grad?

- To je, naravno, moj grad. Moj jedini, jedini grad.

LAMENT NAD SRBIJOM

NAJAVLjUJUĆI režiju vaše drame, Unkovski je rekao da bi hteo da napravi svojevrstan lament nad Srbijom. Da li je taj lament vaša želja?

- On je veliki reditelj, u svojoj dugoj i izuzetno uspešnoj karijeri postavio je više od trideset praizvedbi, da ne govorim o ogromnom ukupnom iskustvu. Ono što me privlači njegovom pogledu na svet i načinu rada, jeste to što ne postavlja suvišna pitanja, i što pokušava da svaku tajnu komada kojem prilazi otkrije sam, prosto pročita ono što je napisano. Pričali smo u životu dosta, još kad je radio moje „Skakavce“ u Nemačkoj, pričali o mnogim stvarima, ali nikad - šta sam želela da kažem komadom. Ipak mi se čini da je sam jasno postavio tu osnovnu emociju, da je lament nad Srbijom taj neki ključ za otvaranje komada. To je priča o ljudima koje znam i koje sam znala, o porodičnim odnosima, o mom detinjstvu, o smrti mog oca i društvenoj klimi u kojoj je teško biti star, posebno kada se starim rodiš.

SRPSKI, JUGOSLOVENSKI PISAC

PIŠETE za najeminentnije evropske pozorišne kuće, i uvek su to neke priče o nama ovde, a i vaša nova drama doživljava praizvedbu u Beogradu. Šta to za vas lično znači?

- Komad je pisan kao porudžbina za nemački Šaušpilhaus u Bohumu, to je moja treća saradnja sa istim rediteljem i umetničkim direktorom Anselmnom Veberom, prvim stranim rediteljem koji je, pre petnaestak godina, radio jedan moj komad. I uvek isto sarađujemo - on me pozove da pišem za njega, i ne kaže mi ništa osim datuma. Ja zatražim pravo pre-praizvedbe za svoju matičnu kuću - Jugoslovensko dramsko pozorište, sve ostalo je u literaturi i u predstavi. Ipak, osećam se srpskim, jugoslovenskim piscem, i to o čemu govorim uvek su teme iz mog najbližeg okruženja. Zato što sam lično zainteresovana za ovo, a ne za neko tuđe društvo, jedino o tome i pišem.