Beograd - veliki grad ili veliko selo?

"Beograd - Život ili Smrt", u režiji i produkciji Bojane S. Knežević, koji je svoju premijeru doživeo u okviru 61. festivala Kratkog metra, baš i nije dokumentarni film.

Piše: Luka Kurjački
Podeli

Nije ni kratkometražni igrani, kao ni, bar ne "samo" video-performans. U pitanju je ispovest Maje Atanasijević, poznatije kao Zipa Yoma, čuvene stilistkinje i manekenke, kao i urbane legende Beograda. Poput odrednice „ili” iz naslova, forma je tečna i teško odrediva, ali osim ispovesti, može se reći i da je pokušaj portreta Zipa Yome i/ili portreta Beograda.

Nije lako pisati kritiku filma Beograd - Život ili Smrt. Zapravo, bilo bi lako napljuvati ga i „doviđenja, prijatno”. Meni je teško da pišem o ovom ostvarenju jer se osećam kao Beograđanin i volim Beograd. Zato ni ovaj tekst neće biti sasvim objektivna kritika, kao ni možda očekivano blaćenje. Ko je to očekivao, može slobodno da prestane sa čitanjem. Oni koji su i dalje tu, mogu da prate pokušaj da se ispita kako je poruka ovog filma dobronamerna, ali ne i dobro plasirana. Ukratko, protagonistkinja (na špici potpisana i kao scenaristkinja) Maja sija, ali film nije sjajan. Zašto?

Prvo, čini se da je narativ filma kombinacija unapred smišljenih situacija (scenario), i onih spontanih, na ulicama Beograda (dokumentarni deo). Upravo ove improvizacije deluju malobrojno u odnosu na trajanje Majinih iskrenih monologa u kameru, pogotovo ako se uzme u obzir da je duh Beograda glavna tema ovog filma. Nije samo broj i trajanje ovih sekvenci problem, već još više to kako su snimljene. Pre svega, uglavnom vidimo samo Maju, a ne i to kako okolina, odnosno stanovnici Beograda reaguju na nju. Ako uopšte reaguju, što je itekako, složićemo se, bitno videti. Svestan sam da je film urađen gotovo bez budžeta, snimljen samo jednom kamerom, ali čak i jedna kamera mogla je u datim situacijama da prikaže više. Najbolji primer za problematiku o kojoj govorim je scena u tramvaju. Maja, stojeći na sredini tramvaja, naglas čita poeziju. Neki „dečko” koga ne vidimo, a slabo ga i čujemo joj se nasmeje, na šta sledi Majino pitanje odakle je. Kada ovaj odgovori da je Beograđanin, sledi Majina prozivka „na keca” što ovaj nije prepoznao reči Duška Radovića.

Prosto, ako snimateljska ekipa deli Majinu hrabrost i srčanost, nije jasno zbog čega taj momak nije bio snimljen, jasno i izbliza. Ovako, ne znamo da li je momak zaista reagovao kao džiber, ili se samo nasmejao u sklopu defanzivnog mehanizma na nesvakidašnju situaciju. Isto tako možemo da sumnjamo da li je to unapred smišljena Majina reakcija na bilo šta što se u tramvaju dogodi, ili, naprotiv, spontana. Lično, verujem da je Maja bila itekako spontana i u žaru situacije, ali to nije nešto što se iz ove scene može pouzdano zaključiti. Čak i pojavom vrlo zanimljivog starijeg saputnika, kamera ostaje skoro isključivo na Maji, poput njenih ispovesti u omiljenom noćnom klubu, ili u njenom stanu. Maja Atanasijević u jednom trenutku kaže da je ona Beograd, što je vrlo zanimljiva tvrdnja, budući da ona i jeste njegov živi duh. Čini se da zato kamera u sekvenci tramvaja u krupni plan, osim Maje, postavlja samo jednog gospodina koji je fin prema Maji, i koji je, kao i ona, takođe Beograd. Ali, zar ne treba da se vidi kako i oni koji nisu Beograd reaguju prema Beogradu? Takođe, reč je o nekulturi navodnih „građana”- zašto onda ne vidimo i njihovo ponašanje u gradskom prevozu, kao što je, na primer, neustupanje mesta starijima, ili nemo guranje umesto ljudskog obraćanja kada iz prevoza treba da se izađe?

Takođe, referenca na kultni film Kako je propao rokenrol, i Maja koja viče kako uz narodnjake mrzi i Cecu i političare i poručuje „svima da se vrate u svoja sela”, izazvala je buru reakcija već na trejler Beograda - Života ili Smrti. Verujem da će se burne reakcije nastaviti i nakon prikazivanja filma u celosti (a ne samo njegovih 90 sekundi ), i to, nažalost, zbog nerazumevanja Majinog vapaja za pomoć. I u slučaju ovog, gorkog i gorućeg problema, osim javnosti, o čemu se i ne može raspravljati, greška se pripisuje rediteljki, a ne protagonistkinji. Maja u jednom trenutku kaže „nisi ti Beograđanin samo ako si rođen u Beogradu”, što je veoma bitno istaći da bi se shvatilo da se u ovom filmu ne govori o geografskoj, već o mentalnoj ili duhovnoj problematici. Kroz film to nažalost nije dovoljno jasno istaknuto i deluje da će poruka među većinom publike promašiti svoj cilj. U filmu, osim naracije protagonistkinje iz off-a, postoji i neki, ničim izazvani muški glas u apstraktnoj naraciji, te nije jasno, kada je već uveden, zašto nije iskorišćen da sa njime istakne ova problematika?

Dodaću i poznatu činjenicu da je film medij koji bitne stvari prikazuje pred očima gledalaca, a ne prepričava ih rečima. Pod ovim mislim na citat Maje Uzelac na samom kraju filma o protagonistkinji, Zipa Yomi, u kome se govori koliko je naša Maja cenjena u svom poslu, i kako je današnje manekenke zovu „mama”. Logično se nameće pitanje zašto to u filmu nismo videli. Da jesmo, i mi bismo kao gledaoci doživeli Maju sa više poštovanja, i bili spremniji da je saslušamo.

Ipak, vrlo je značajno što je ovim ostvarenjem potegnuto pitanje da li je Beograd postao palanka ili metropola. Da li se isključivo priklanjamo mainstream trendovima, ili razmišljamo i svojom glavom? Činjenica da se pred premijeru u domaćim medijima i po društvenim mrežama o ovom filmu govorilo kao o „kontroverznom dokumentarcu”, i da takva etiketa nikome nije bila čudna, već delimično odgovara na prethodna pitanja. Jednostavno, Beograd - Život ili Smrt je vredan dokument o jednoj od osoba, koja, poput npr. Džonija Rackovića, predstavlja neobjašnjivi gradski duh Beograda, naoko lud, ali, kao kiseonik za pluća, značajan za duhovni opstanak bilo kog grada. Majina hrabrost i odvažnost izazvaće u najmanju ruku raspravu o beogradskoj kulturi, što ne treba ni da naglašavam koliko je važno. Umesto čiste pljuvačine, Majino delanje bi i nas, internet piskarala, koji bezbedno za svojim stolovima raspravljamo o ovom i sličnim problemima, trebalo da podstakne na akciju.

strana 1 od 6 idi na stranu