Pas plače na grobu vlasnice

Psi su najdivnija stvorenja!

On jeca od tuge... Lele.. što li pa ja gledam ovo sad ću i ja da plačem..

Jadnicko.. :((

tesko da ce se aljaski malamut ikada smrznuti. izgleda da je ipak jako tuzan :-(

Mukica..

Bas je dirljivo.Ja se skoro rasplakao. Eto u Americi psi imaju vise osecanja od ljudi.Zivi dokaz.Neces videti nikoga tamo da tako place na grobu za nekim.Nesme se pokazati emocija jer odmah bi mogli da proglase mentalno poremecenim.I odmah sleduju prozak i litijum.

Bas je dirljivo.Ja se skoro rasplakao. Eto u Americi psi imaju vise osecanja od ljudi.Zivi dokaz.Neces videti nikoga tamo da tako place na grobu za nekim.Nesme se pokazati emocija jer odmah bi mogli da proglase mentalno poremecenim.I odmah sleduju prozak i litijum.
(mile, 25. april 2013 21:24)

Da, i nemaju narikace, ne bacaju se na sanduk ili u raku, ne jedu i ne opijaju se na groblju, ne placaju popove, ne zidaju grobnice sa namestajem i TV, nemaju spomenike sa harmonikom, fudbalom, kompjuterom itd. I da, u Americi ljudi ne truju pse i ne stavljaju iglice u hranu, ne seku im noge, i ne bese ih o sljivu. Valjda zato sto psi imaju vise osecanja od Amera.

I da place i da ne place, neeema nista lepse od zivotinja i od prirode! Mogu da sedim na livadi satima i da zurim...cudo.

Ako ste ljubitelj pasa, a istovremeno volite filmove, pogledajte jednu od najljepših i ujedno najtužnijih priča snimljenih prema istinitom događaju, odnosno priču o vjernosti psa Hachika prema svom gospodaru.Hachiko je bio pas japanske pasmine Akita, a vlasnik  Hidesaburo Ueno ga je donio u Tokio 1924. godine.  Hidesaburo Ueno bio je profesor na Odjelu agrikulture na Tokijskom sveučilištu, a njegov ga je Hachiko, tijekom cijelog njegova života, svaki dan ispraćao i dočekivao na Shibuya željezničkoj stanici. Dvojica prijatelja imala su svoju rutinu sve do jednog dana 1925. godine, kada se profesor Ueno nije vratio uobičajenim vlakom s posla.Hachiko, film sa Richardom GereomPhoto www.wikipedia.org  Naime, profesor je doživio moždani udar te je umro na sveučilištu. Nakon njegove smrti, Hachiko je završio kod udomitelja no, iako se profesor nikada više nije vratio na stanicu, vjerni pas je svaki dan uporno bježao iz novog doma i čekao svog vlasnika na stanici.Na kraju je Hachiko shvatio kako profesora više nema kod kuće pa je otišao do željezničke stanice. Svaki dan čekao je svog gospodara i svaki dan ostajao čekati, no profesora više nije bilo.Kako je Hachiko uporno svaki dan dolazio, počeo je privlačiti pažnju putnika koji su onuda redovno prolazili. Oni su mu donosili hranu i slatkiše, kako bi i dalje mogao čekati prijatelja. Ova pseća rutina je potrajala još deset godina, a pas je svaku večer dolazio u isto vrijeme, točno kada je vlak pristajao na stanicu.

Koja god zivotinja bila,nikada me nije ujela za srce ili ponizila u bilo kakvom smislu.Vase iskustvo?

Komentare neverice, da pas na grobu plače za svojim gospodarom, iskazuju verovatno oni koji nemaju psa i ne znaju koliko su ta stvorenja privržena svom vlasniku. Naročito pasmina sibirskog haskija, imam ga i znam kako reaguje, pokazuje široki dijapazon emocija: ljubav, ljubomoru, srdžbu, lukavost, strah... Oni su jednostavno divni i veoma su emotivno obogatili moj život.
Otudjeni Amerikanci radije svoje emocije dele sa psima nego sa ljudima jer ih pas nije izdao, a čovek jeste.

Ne place, bolestan je. A da je tuzan, sigurno da jeste.

Hm. Vidim grob, vidim psa, psu se dešava NEŠTO. Ne vidim da se sa sigurnošću može reći da je u pitanju tugovanje za nekim ispod ploče. Ok, mogu da poverujem, ali da se vidi — ne vidi se.

Smrzao se.

Nazalost ovo sto pas radi se ne zove plakanje ili tugovanje. To se zove "reverse sneezing"! Toliko!!!

Da li vidite da je on vezan?Mozda se samo bori za vazduh...xD

Животињски лоби у Србији расте. Бићемо замењени псима луталицама, њихов живот је цењенији од обичног човечијег.

Животињски лоби у Србији расте. Бићемо замењени псима луталицама, њихов живот је цењенији од обичног човечијег.
Zbog takvih kao sto si ti.

Hm. Vidim grob, vidim psa, psu se dešava NEŠTO. Ne vidim da se sa sigurnošću može reći da je u pitanju tugovanje za nekim ispod ploče. Ok, mogu da poverujem, ali da se vidi — ne vidi se.

Smrzao se.

Ne place, bolestan je. A da je tuzan, sigurno da jeste.

Bas je dirljivo.Ja se skoro rasplakao. Eto u Americi psi imaju vise osecanja od ljudi.Zivi dokaz.Neces videti nikoga tamo da tako place na grobu za nekim.Nesme se pokazati emocija jer odmah bi mogli da proglase mentalno poremecenim.I odmah sleduju prozak i litijum.

Животињски лоби у Србији расте. Бићемо замењени псима луталицама, њихов живот је цењенији од обичног човечијег.

Da li vidite da je on vezan?Mozda se samo bori za vazduh...xD

Nazalost ovo sto pas radi se ne zove plakanje ili tugovanje. To se zove "reverse sneezing"! Toliko!!!

Животињски лоби у Србији расте. Бићемо замењени псима луталицама, њихов живот је цењенији од обичног човечијег.
Zbog takvih kao sto si ti.

Mukica..

Bas je dirljivo.Ja se skoro rasplakao. Eto u Americi psi imaju vise osecanja od ljudi.Zivi dokaz.Neces videti nikoga tamo da tako place na grobu za nekim.Nesme se pokazati emocija jer odmah bi mogli da proglase mentalno poremecenim.I odmah sleduju prozak i litijum.
(mile, 25. april 2013 21:24)

Da, i nemaju narikace, ne bacaju se na sanduk ili u raku, ne jedu i ne opijaju se na groblju, ne placaju popove, ne zidaju grobnice sa namestajem i TV, nemaju spomenike sa harmonikom, fudbalom, kompjuterom itd. I da, u Americi ljudi ne truju pse i ne stavljaju iglice u hranu, ne seku im noge, i ne bese ih o sljivu. Valjda zato sto psi imaju vise osecanja od Amera.

On jeca od tuge... Lele.. što li pa ja gledam ovo sad ću i ja da plačem..

Psi su najdivnija stvorenja!

Jadnicko.. :((

Ako ste ljubitelj pasa, a istovremeno volite filmove, pogledajte jednu od najljepših i ujedno najtužnijih priča snimljenih prema istinitom događaju, odnosno priču o vjernosti psa Hachika prema svom gospodaru.Hachiko je bio pas japanske pasmine Akita, a vlasnik  Hidesaburo Ueno ga je donio u Tokio 1924. godine.  Hidesaburo Ueno bio je profesor na Odjelu agrikulture na Tokijskom sveučilištu, a njegov ga je Hachiko, tijekom cijelog njegova života, svaki dan ispraćao i dočekivao na Shibuya željezničkoj stanici. Dvojica prijatelja imala su svoju rutinu sve do jednog dana 1925. godine, kada se profesor Ueno nije vratio uobičajenim vlakom s posla.Hachiko, film sa Richardom GereomPhoto www.wikipedia.org  Naime, profesor je doživio moždani udar te je umro na sveučilištu. Nakon njegove smrti, Hachiko je završio kod udomitelja no, iako se profesor nikada više nije vratio na stanicu, vjerni pas je svaki dan uporno bježao iz novog doma i čekao svog vlasnika na stanici.Na kraju je Hachiko shvatio kako profesora više nema kod kuće pa je otišao do željezničke stanice. Svaki dan čekao je svog gospodara i svaki dan ostajao čekati, no profesora više nije bilo.Kako je Hachiko uporno svaki dan dolazio, počeo je privlačiti pažnju putnika koji su onuda redovno prolazili. Oni su mu donosili hranu i slatkiše, kako bi i dalje mogao čekati prijatelja. Ova pseća rutina je potrajala još deset godina, a pas je svaku večer dolazio u isto vrijeme, točno kada je vlak pristajao na stanicu.

Koja god zivotinja bila,nikada me nije ujela za srce ili ponizila u bilo kakvom smislu.Vase iskustvo?

tesko da ce se aljaski malamut ikada smrznuti. izgleda da je ipak jako tuzan :-(

I da place i da ne place, neeema nista lepse od zivotinja i od prirode! Mogu da sedim na livadi satima i da zurim...cudo.

Komentare neverice, da pas na grobu plače za svojim gospodarom, iskazuju verovatno oni koji nemaju psa i ne znaju koliko su ta stvorenja privržena svom vlasniku. Naročito pasmina sibirskog haskija, imam ga i znam kako reaguje, pokazuje široki dijapazon emocija: ljubav, ljubomoru, srdžbu, lukavost, strah... Oni su jednostavno divni i veoma su emotivno obogatili moj život.
Otudjeni Amerikanci radije svoje emocije dele sa psima nego sa ljudima jer ih pas nije izdao, a čovek jeste.