Biljana Kovacevic Vuco

Ja sam ustvari htela da... profesor Dimitrijevic je malo veci autoritet nego ja u tom pogledu, ali svi koji se bave ne samo pravom, nego i sociologijom i filozofijom vec bi trebalo da znaju da od usvajanja Univerzalne deklaracije o pravima coveka, kao i od Povelje Ujedinjenih Nacija, ljudska prava imaju jacu snagu nego suverenitet jedne drzave. U tom smislu, prema glavi 7 te Povelje cak medjunarodna zajednica ima pravo da intervenise u slucajevima kada se do te mere krse ljudska prava da to preti stabilnosti i miru u svetu. Ovo nije nikakav izdajnicki poklic, nego jedno osnovno pravo koje svi koji se bave tim stvarima moraju da znaju i treba da racunaju sa tim kada vode politiku odredjene zemlje.

Politika drzave Srbije ili Jugoslavije je vodjena na taj nacin da smo mi na kraju i popili jednu intervenciju koja nikom od nas nije bila draga, svi smo bili protiv nje, dobili smo bombardovanje protiv koga smo svi protestvovali ovde, zbog toga sto smo smatrali da je na drugi nacin moglo da se resi to pitanje. Ali, to su jednostavno cinjenice, i to je jednostavno nesto o cemu moramo da vodimo racuna, pogotovo kada postavljamo pitanja koja ocigledno imaju nameru ne da traze odgovor na odredjene dileme koje svi imamo, nego da prejudiciraju stvar.

U tom smislu, ja sam pitanje profesora Stojanovica, kao clana jedne komisije za utvrdjivanje istine, dozivela kao uvredu, ja sam ga dozivela kao uvredu, zato sto smatram da mi nemamo o cemu da raspravljamo u ovom trenutku kada se borimo za utvrdjivanje istine o tome kakva je situacija u tudjem dvoristu. To je jednostavno nepristojno. Deset godina se mi bavimo tudjim dvoristima. Deset godina mi nismo u stanju ne samo da pocistimo svoje dvoriste, nego jednostavno onu blizu okolinu oko naseg sopstvenog praga. Zato ja mislim da kada se formiraju ovakve komisije kao sto je Komisija za istinu, na primer, pre svega treba da vodimo racuna o nekoj vrsti komunikacije sa nasim susedima sa kojima smo bili u ratu do skora. Lako cemo se mi pomiriti izmedju sebe, lako cemo mi naci zajednicki jezik, otprilike ljudi koji su na nekom, hajde da kazem, istog socijalnog statusa, ne znam koju drugu vrstu reci da upotrebim, ali kako ce se izmiriti gradjani tih drzava, bez obzira na etnicko poreklo, bez obzira na sve ovo sto se desavalo, to je nas problem. Sigurno se nece izmiriti tako sto cemo mi izaci u tudje dvoriste, da cistimo tudje dvoriste zbog toga sto smatramo da nije fer da se mi bavimo samo sopstvenim dvoristem.

Ja mislim da je nasa duznost i obaveza da se bavimo samo nasom zemljom, a prilikom utvrdjivanja istine sta se zaista dogodilo na ovim prostorima da pokusamo da nadjemo normalne oblike regionalne saradnje, ne moramo da se ljubimo i volimo, ali moramo da vodimo racuna o tome da moramo da saradjujemo na regionalnom nivou, i da saslusamo druge. I da na taj nacin pokusamo zaista da ovaj prostor uozbiljimo u jednom trenutku, odnosno da pokusamo u ime buducnosti, izmedju ostalog, ovih sto dolaze iza nas, da uradimo jedan pomak napred i da prestanemo da mislimo na sebe i na svoju poziciju u proteklih deset godina, odnosno da je branimo.