Ivan Vejvoda

Ja bih se slozio sa Natasom Kandic u njenom komentaru iz prethodnog panela. Mislim da u ovom drustvu, ne osporavajuci naravno rezultate ankete javnog mnjenja koje je agencija Srdjana Bogosavljevica izvrsila, mislim da u ovom drustvu postoje veliki zahtevi i potreba za pravdom. Mislim da je to nesto sto mi koji ovde zivimo u svakodnevnici osecamo, ali naravno i kroz svoj posao i profesionalno. Na taj zahtev za pravdom treba odgovoriti, i on se kao nacin odgovora javlja u raznim segmentima drustva, da ne ponavljam ono sto sam rekao. Mislim da Komisija kao deo tih ustanova koje ce se baviti pravdom, uz domace sudove, uz Sud u Hagu, ima tu odgovornost na sebi da odgovori za tu, i na tu potrebu. Drugo, mislim da je ponoviti i ponavljati da je ono sto se dogodilo u nasoj bivsoj zemlji samoskrivljeno, a da onda tek u drugom koraku dolazi odgovornost medjunarodne zajednice, odnosno medjunarodnih aktera, i u tom smislu, moje je licno misljenje da se upravo na tu samoskrivljenost treba koncentrisati, i onda tek u drugom koraku gledati kako je to dosoljeno i dobibereno sa strane. Mislim da ukoliko to ne postavimo sasvim jasno necemo moci ni do istine, da li je ona ova parcijalna u novoj drzavi, ili celovita na bivsem terenu, necemo moci da izadjemo, kako bi to Kant lepo rekao, iz samoskrivljene nezrelosti.

Imao sam priliku nedavno da slusam jednu veoma argumentovanu analizu kako je u Grckoj posle sedam godina diktature pukovnika samo tri osobe, trojica oficira bilo izvedeno na sud, i tu je bio pocetak i kraj suocavanja Grcke sa onim sto se dogodilo, bez obzira na logore, na Mikisa Teodorakisa, i sve ono sto znamo mi koji smo bili svedoci onoga sto se zbivalo. Znaci, postoje i ta razlicita iskustva koje treba, ja mislim, da osvetle, i da upute na ono kako moze i sta treba, i sta je realno i sta nije, nije realno. Mislim da je to veoma, veoma bitno. Trenutak, naravno, nikad nije dobar, zato sto nikad nije idealan, i upravo zato je trenutak sada, i upravo je zato i na ovaj brzoplet nacin na koji je Komisija formirana, ja mislim da se mnogi u upucenom javnom mnjenju ovde slazu sa tim da je to izvrseno na jedan brzoplet nacin, i upravo zbog toga se krenulo pogresnom nogom napred.

Ovo je, ja mislim dokaz, ovo sto vec cujemo ovde, jednog implicitnog priznanja da je to bilo brzopleto, da se treba vratiti dva-tri koraka unapred, da treba otvoriti raspravu na najsiri moguci nacin, i u ovom drustvu, a i rekao bih u medjunarodnom okruzenju, jer i mi jesmo deo jednog globalnog procesa, i to onda moze da bude uslov da cemo bar moci ocekivati da ce neke stvari biti ne samo postavljene kako treba, nego da cemo doci i do nekih ocekivanih rezultata upravo koji su odgovor na taj sveukupan zahtev za pravdom, i ovde unutar zemlje, i na medjunarodnom planu.

Hvala.