Hoze Miguel Vivanko

Trudicu se da budem sazet. Probacu da vam docaram kako se region uopste uzev nosio sa pitanjima zloupotrebe ljudskih prava. Kada kazem region mislim na Latinsku Ameriku. Sada bih rekao nesto o Cileu, slucaju Pinocea i posledicama tog slucaja po Cile. Kao prvo smatram da je vrlo tesko praviti razlike medju iskustvima razlicitih latinoamerickih zemalja. Ona su sa izvesne strane vrlo razlicita. Po meni, politicki kontekst u svakoj od njih odigrao je bitnu ulogu. Da objasnim - slucaj Argentine: prva nama poznata komisija za istinu, kao i prvo krivicno gonjenje clanova vojne hunte, diktatori koji su vladali zemljom sedamdesetih i ranih osamdesetih - sve je to zbog mnogo cega bilo moguce, ne samo zbog pritiska, gradjanskog drustva i organizacija za ljudska prava, ucesca politickog establismenta tog vremena, vec i zbog cinjenice da je Argentina izgubila rat sa Engleskom - to je bio veoma vazan element koji morate uzeti u obzir jer ih je to ucinilo veoma ranjivim i omogucilo je krivicno gonjenje pripadnika vojske. Venecuela je tada pomogla, na celu sa predsednikom Alfonsinom, da se uspostavi komisija za istinu koja bi se bavila prosloscu na jasan i rekao bih revolucionaran nacin.

Kao drugo, tu je priroda zlocina pocinjenih u Argentini, kao i cinjenica da su zlocini i represija bili siroko rasprostranjeni. Zrtve represije u Argentini poticale su iz razlicitih drustvenih klasa - ne samo sa margina drustva, dakle sirotinja, vec i iz radnicke i vise srednje klase. To je umnogome doprinelo stvaranju komisija za krivicno gonjenje i utvrdjivanje istinu.

Kao trece treba pomenuti da su u slucaju Argentine nivo korupcije i bankrota privrede, problemi sa inflacijom, ekonomski problemi u doba hunte i sazivanje opstih izbora 1983. godine bili jos jedan vazan faktor. Vojna vlast sustinski nije bila u poziciji da o bilo cemu pregovara. Rezim je iz vise uglova bio u kolapsu, a demokratske snage, gradjansko drustvo, mediji, medjunarodna zajednica i rodjaci zrtava su mogli da zahtevaju isterivanje istine i pravde.

Ovo nije bio slucaj u Cileu. Pre svega treba imati na umu da je u slucaju Cilea priroda zlocina kao i sama vrsta zrtvi bila razlicita od onih u Argentini jer je zemlja bila podeljena, polarizovana. I sada je tesko probuditi saosecanje medju cileanskom visom ili radnom klasom u odnosu na ono sto se drugima dogadjalo jer oni sami nisu bile zrtve represije. Rekao bih da ni Pinoce, cak i kad je izgubio na plebiscitu 1988. godine, a ni njegov rezim, nisu bili sasvim pobedjeni. On jeste izgubio na plebiscitu, ali je tokom svoje vladavine uspeo da preobrazi ekonomiju, tako da ako se posle deset godina demokratske vlade u Cileu osvrnete na osnovne makroekonomske principe koje je Pinoce uveo osamdesetih, oni jos funkcionisu. Posmatrano iz tog ugla, moze se reci da je njegova vlada bila ekonomski uspesna.

Tranzicija u Cileu je bila pazljivo dogovorena. Pocetkom devedesetih bilo je prostora za komisiju za utvrdjivanje istine, ciji je sastav odrazavao razlicita misljenja, cak i misljenja ljudi iz Pinoceove vlade. Ta je komisija u Cileu odigrala sjajnu ulogu jer je pomogla da se pitanje ljudskih prava ozakoni i da se jednom, a nadajmo se i zauvek, uspostavi misljenje da je Pinoceova vlada bila umesana u zvanicno, sistematsko i siroko rasprostranjeno narusavanje ljudskih prava. Dok je Komisija istrazivala zlocine devedesetih godina, oruzane snage nisu saradjivale na tome. Pinoce je u stvari bio vodja cileanske vojske sve do nedavno. Nakon sto je Komisija za utvrdjivanje istine objavila svoj izvestaj ranih devedesetih, Pinoce i druge vodje su ga odbacile kao puko inostrano i posve netacno laziranje informacija. Cileanske sudije nastavile su sa istragom, ali je zakon o samoamnestiranju iz 1978. godine bio sustinska prepreka sudjenju i kaznjavanju pocinilaca zlocina protiv covecnosti. Ono sto je zapravo pokrenulo citav proces u Cileu bilo je hapsenje Pinocea u Londonu. Taj njegov put u London koji ga je ucinio "engleskim pacijentom" u Britaniji bio je presudan za Cileance da se suoce sa prosloscu na nacin na koji nikada nisu pokusali ili nisu bili spremni da to ucine. Zatvaranje Pinocea i njegovo potencijalno izrucenje Spaniji, kao i cinjenica da se istraga u ovom slucaju odigravala u Londonu, su bili znacajni za moju zemlju jer u pitanju nije bio bilo koji sud, vec sud koji nikako nisu mogli da odbace ili okvalifikuju kao drugorazredni. Cinjenica je da je Pinoceova odbrana priznala da su zlocini bili pocinjeni, ali pozivala se na to da on nije snosio odgovornost, dodajuci da kao bivsi vodja drzave uziva imunitet i od krivicnog gonjenja i izrucenja. To je opet pomoglo da se u Cileu stvori telo sacinjeno od pripadnika razlicitih drustvenih sektora, posebno sa desnice, koje bi moralo da ucini nesto povodom proslih dogadjaja, a posebno povodom nestanka mnogih Cileanaca. Kao sto je poznato, stav demokratske vlade u Cileu dok je Pinoce bio u Londonu je bio da oni nikad nece prihvatiti njegovo sudjenje ili izrucenje van Cilea. Drugim recima, oni su se pozvali na teritorijalni princip nasuprot medjunarodnom sudstvu.

Iskreno receno, nisam siguran da li su oni imali neku drugu mogucnost. To nije stvar principa. Ovo je moj licni stav, ja se ocigledno ne slazem sa cileanskom vladom jer radim za organizaciju koja se bavi ljudskim pravima koja cini sve da se Pinoceu sudi u Londonu. Otvoreno sam zagovarao bilo njegovo sudjenje u Londonu, bilo izrucenje Spaniji, ali moram da priznam da nisam siguran da je cileanska vlada imala bilo kakvu politicku mogucnost da sa prikloni ili podrzi Pinoceovo izrucenje Spaniji. Kao sto vidite, politicka realnost igra veliku ulogu u tom procesu. Ono sto je u celoj sagi o Pinoceu dobro je to sto se cileanska vlada otvoreno obavezala da mu treba suditi u zemlji. Oni, dakle, nisu dovodili medjunarodno pravo u pitanje vec su tvrdili da su domaci sudovi dovoljno sposobni i kompetentni da sude Pinoceu. To je pomoglo. Kao sto znate, Pinoceu je oduzet imunitet cim se vratio u Cile i sad je u kucnom pritvoru i postupak protiv njega je u toku, u skladu i sa vladinim i sa vojnim pravilima. Vojska je po prvi put morala da se zvanicno odrekne svog mentora dok je on bio u Londonu.

Za kraj treba pomenuti par stvari. Cileanski sudovi danas sasvim drugacije tumace Pinoceov zakon o samoamnestiji. Prema nedavno definisanom cileanskom pravu kao i prema Vrhovnom sudu, amnestija ne sprecava sudjenja cak ni u slucajevima nestanka osumnjicenih lica. To je cileanske oruzane snage primoralo da se zaloze za dijalog i da pocnu javno da priznaju sopstvenu odgovornost za zlocine, kao i da pruze informacije o sudbinama nestalih u vreme Pinocea. Taj proces jos nije okoncan, nije ni savrsen, ali u Cileu danas ima vise informacija, vise istine i u njemu se sudi na vise nivoa, ukljucujuci i sudjenje Pinoceu, za ogresenja o ljudska prava.