Ivan Vejvoda

Zahvaljujem se Zarku Puhovskom. Veoma mi je drago sto on predsedava. S druge strane, mi nije drago jer znam da je on jedan od najstrozijih predsedavajucih koje sam imao priliku da sretnem tokom ovih svojih ucesca na ovim skupovima, pa cu zaista nastojati da se strogo drzim svojih deset minuta.

Iskustva drugih zemalja, rec je u ovom panelu o njima, ne ticu se samo daleke proslosti Japana ili Nemacke i drugog svetskog rata, ne tice se samo onoga sto se desavalo 60-ih, 70-ih godina, recimo sa krajem diktatura i fasizma u Portugalu, Spaniji i diktaturom pukovnika u Grckoj, ne radi se samo o iskustvima Latinske Amerike i tranzicijama u Latinskoj Americi. Danas znamo da se ovi procesi i tome se govori vec i kao modi osnivanja komisija za istinu, imamo ih sijaset u Aziji, u Africi, a i jedna knjiga je nedavno objavljena sa iskustvom nekih 27 ili 28 komisija za istinu, i istine radi, autor te knjige ustanovljava da je vecina tih komisija bila manje uspesna, uz poznate izuzetke kao sto je bila ova u Juznoj Africi. Medjutim, prisustvo proslosti, pitanje suocavanja sa prosloscu je nesto sto je svakodnevnica mnogih zemalja.

Dovoljno je da covek otvori dnevne novine, pa da vidi, recimo, da se Francuska jos uvek nosi sa zlocinima pocinjenim u Alziru 50-ih godina. Poslednja epizoda o tome je knjiga jednog generala francuskog gde priznaje kako je on licno mucio alzirske borce i maltene sa ponosom to tvrdi. Ta njegova knjiga je izazvala veliku reakciju. Uopste pitanje mucenja u koje je bila involvirana francuska vojska je goruca tema francuskog javnog mnenja. Da ne pominjem Visi, stranica francuske istorije koja je tek otvorena, pre jedno desetak, petnaestak godina.

Ako otvorimo americke novine videcemo da je senator Bob Keri, koji je postao predsednik jedne uvazene americke visoke skolske ustanove New School University, priznao da je kao mladi porucnik americke vojske u Vijetnamu ucestvovao u ubistvu civila, zena i dece u jednoj akciji specijalnih snaga. To njegovo priznanje i onih koji su ucestvovali sa njim u tome izazvala je ogromnu diskusiju i raspravu. Ne najmanje vazno na samom tom univerzitetu, nasi prijatelji i kolege koje tamo poznajemo, kao sto su Endru Arato i drugi, se pitaju da li on moze da ostane predsednik tog univerziteta.

Tu je sa nama Adam Mihnjik i znamo da je izazvana velika polemika jednom knjigom koju je profesor Jan Gros objavio o jednom dogadjaju 1941. u Poljskoj gde je polovina jednog sela, Poljaci, ubila drugu polovinu tog sela - Jevreje. To je jedna knjiga koja opisuje taj strasan dogadjaj i zapravo ga otkriva po prvi put sirokoj poljskoj javnosti. Najzad general Jaruzelski, kao sto neki od vas znaju citajuci novine, je opet na sudu. Ne zbog onog sto je bilo 1981. vec onih 44 radnika koji su ubijeni 1980. u Gdanjsku, Gdinji i Scecinu.

Ovo pominjem zbog toga da bih kazao, ako mi dozvoljavate taj pojam, da smo i mi takodje normalni kao i sve druge zemlje u tom smislu sto niko nije savrsen, niti ima zemalja gde se takve stvari nisu dogadjale ma kako one bile visoko na lestvici demokratskih poredaka. S druge strane, vidimo da se proslost uvek vraca ma koliko se nama cinilo da se neke stvari mogu staviti ad acta. Hocu da kazem da je vazno sto je ovaj proces poceo, nije poceo danas, nije poceo skupom u Ulcinju prosle godine, nije poceo sa raznim emisijama i suocavanjima, a znamo da je knjiga "Srpska strana rata" koja je objavljena u proteklom veku bila jedan takav znacajan dogadjaj. Mislim da je to Matic pomenuo juce. To su bili malobrojni, ali znacajni poceci tog suocavanja sa zlodelima koji su cinjeni sa ove strane. To je proces koji je dugotrajan, u kome treba da postoji istrajnost.

Kada govorimo o post-komunistickim zemljama, mislim da je vazno da shvatimo da se te zemlje suocavaju sa jednom posebnoscu, a to je da su drustvene mene koje se u njima zbivaju bez presedana u istoriji. To je nesto sto su razni sociolozi nazvali problemom simultanosti, odnosno da u tim drustvima, svi ovi procesi radikalne promene politike, privrede, drustva, kulture, obrazovanja, zdravstva itd. moraju istovremeno da se odvijaju ukoliko ta drustva misle i mogu da se izvuku iz onog svog rdjavog nasledja. Deo te simultanosti u ovom nasem slucaju je to suocavanje sa prosloscu koje mora da ide uporedo i sa reformama u sudstvu koje se odvijaju, i sa reformama u drustvu i u javnosti. Bez toga nema uspeha ni u ovom domenu suocavanja sa prosloscu.

Jedna od brojnih definicija demokratije koje je dao jedan Istvan Bibo kaze da je demokratija odsustvo straha. Straha je bilo mnogo, mnogo neizvesnosti i mnogo nesigurnosti, straha ima i dalje u mnogim podrucjima, pogotovo na jugu ove zemlje. Medjutim, u ovim situacijama, i uz to na savrsenstvo, treba da se ide napred. U ljudskim poslovima, nazalost, nema ni andjela ni savrsenstva. Zbog toga je ogromna potreba upravo za odlucnoscu i istrajnoscu, i rekao bih da je takodje potrebna velika hrabrost, gradjanska hrabrost, ne samo pojedinaca koji cine to drustvo nego u ovim drustvima koji imaju to nasledje patrijarhalnosti, paternalizma, autoritarnosti, potrebna je velika hrabrost onih koji su na celu jer se politika u ovim zemljama naseg regiona i dalje vodi odozgo nadole. Ma koliko bila jaka nasa drustva, ma koliko bili razvijeni segmenti naseg civilnog drustva, poruke i dalje, one najbitnije, stizu odozgo i zato je potrebna drzavnicka hrabrost. Da li to znaci izvinjenje? Da li to znaci poslati neku poruku da je situacija u drustvu teska? Mislim da je potrebno da se sa vrhova vlasti posalje jedna poruka o realnosti situacije u kojoj se nalazimo i o zadacima koju takva realnost zahteva i na unutrasnjem planu i sto se tice okolnosti i onog sto nas okruzuje.

Velikoj je zlo pocinjeno sa ove strane u ratovima koji su se odvijali i zato je velika odgovornost na ovoj strani. To naravno ne znaci da zlo, kao sto su mnogi prethodnici rekli, nije pocinjeno i na drugim stranama, ali mi ovde moramo da se suocimo sa zlom koje je pocinjeno u nase ime. Drustvo mora da se suoci, pojedinci, grupe i svi oni segmenti drustva koji ga cine. Bez toga takodje nema pravog suocavanja sa onim sto se dogodilo i sa iznosenjem cinjenica u javnost. Da bismo izgradili ono do cega nam je najvise stalo, a to je demokratska politicka kultura, stabilno i mirno drustvo, potrebno je, dakle, pre svega, da se suocimo sa sopstvenom odgovornoscu. Kao Evropljanima, to nam je duznost. Kao sto je Dzon Lok 1689. u svom pismu o toleranciji rekao da je duznost, da je tolerancija duznost, da je trpeljivost - duznost jer ce se inace katolici i protestanti doveka ubijati sedamnaestovekovnoj Engleskoj, tako bih rekao da je danas nasa duznost kao Evropljana, ovde, na ovom tlu, da se suocavamo sa onim sto se zbilo i da gradimo osnove te demokratske politicke kulture upravo kroz nacine na koje cemo se sa tom prosloscu suociti.

Demokratija je zapravo poredak zasnovan na sukobu. Ali na sukobu koji je omedjen ustanovama, pravom, pravilima i procedurom. Demokratija nije poredak istomisljenika i zato mislim da je rasprava koja je pocela jutros vec to pokazuje, ali to je rasprava koja se ovaj put vodi za cetvrtastim, a ne okruglim, i to je jedini nacin, kroz to mukotrpno suocavanje sa razlikama u misljenju, sa razlicitostima - to nas jedino moze povesti napred. Upravo zbog toga mislim da je vazno da osvestimo ovde da nije samo postojanje jedne ustanove kao sto je, recimo, jedna komisija za istinu i pomirenje koja moze da uzme na sebe breme da resi ove probleme. Ona je samo jedan mali segment u tom opstem naporu drustva, pojedinaca, grupa, pa i ovakvih skupova koji mogu da taj tezak kamen da pocnu da valjaju uzbrdo. I treba zaista da osvestimo realnost cinjenice da je to nesto sto ce trajati ne jednu godinu ili jednu deceniju nego vidimo iz ovih primera koje sam naveo ranije, to su stvari koje ce se vracati za dve decenije, tri, pa i u generacijama koje ce nas naslediti jer sigurno je da neke stvari nece moci da se otkriju u ovoj fazi, sada. Zato je javnost izuzetno vazna i sto sira rasprava o tome, pa i o mandatu komisije ovako kako je ovde predstavljena, ucesce medija, sudstva i svih onih koji cine jedan lanac u bitnom procesu koji zahteva ovakav jedan veliki predmet suocavanja. Deo toga i time zakljucujem jeste, naravno, razumevanje mehanizama koji su do toga doveli.

Nisu samo cinjenice u pitanju, nego i drustveni procesi odnosno drustveni mehanizmi koji su stvorili ne samo ove zlocine nego i vrstu sistema i poretka, ma kako je oznacili... Hana Arent je zapravo rekla da ce dijalog sa totalitarizmom odnosno razumevanje totalitarizma biti sa nama i sa ovim generacijama dok zapravo ne izadjemo, a izasli smo u novi vek, i mislim da ce taj dijalog biti neprestan upravo zbog toga sto ta proslost jeste tu sa nama i jedini nacin da je prevazidjemo odnosno koraknemo u tu buducnost jeste da je osvestimo do kraja.

Hvala vam.