Aleks Borejn

Hvala puno. Moram reci da sam veoma zahvalan za mogucnost da ucestvujem na ovakvoj konferenciji. Pokusacu da budem sto kraci jer zelimo da damo podsticaja diskusiji, a ne da slusamo dugacke govore.

Ogranicicu se na samo jedan primer nacina na koji ljudi pokusavaju da se suoce sa prosloscu. Ocito, postoje brojni nacini - sudjenja i tribunali, istrage, komisije, a jedan od ovih modela je komisija za istinu i pomirenje. Dozvolite mi da kazem neku rec o juznoafrickom modelu koji se ne mora nuzno smatrati obrascem za rad bilo koje druge komisije u raznim delovima sveta jer su okolnosti tako razlicite, a svakako su bitno drugacije u bivsoj Jugoslaviji u odnosu na Juznu Afriku.

Tesko je procenjivati juznoafricki model ukoliko ne postoji razumevanje politike pregovora do koje je doslo u mojoj zemlji. Juzna Afrika je iskusila kolonijalizam tokom prethodnih 300 godina, ponekad je to bio kolonijalizam one najgore vrste, rasizam najgore vrste, i takodje ste imali naciju koja je bila podeljena, naciju u kojoj je manjina dominirala i ugnjetavala znacajnu vecinu stotinama godina. Stoga je zapanjujuce da su 1990. godine bivsi neprijatelji, protivnici, bili u stanju da sednu za isti pregovaracki sto kako bi izasli iz politickog corsokaka i odbacili nasilje koje je bilo sveprisutno u to vreme. Ovi pregovori su potrajali cetiri godine pre prvih demokratskih izbora 1994. godine koji su ikada odrzani u Juznoj Africi. Mnogima od nas je postalo sasvim jasno da ukoliko zelimo stabilnu i mirnu buducnost - neophodno je suociti sa onim sto se dogadjalo u proslosti. To niste mogli da ignorisete, niste mogli da to krijete vec ste morali da se suocite s tim. A mi smo odlucili da se suocimo s tim zarad pregovora i konsenzusa kome smo tezili kao i potrebe za kompromisom, te se cinilo da je put koji vodi napred - komisija za istinu i pomirenje. Pokusali smo da stavimo akcenat na potrebu za odgovornoscu, a ne da se predamo amneziji.

Tada je doslo vreme da se skinu maske i pokaze pravo lice naseg drustva. Proces je bio veoma demokratski. Nije to bila komisija koju je imenovao predsednik svojim ukazom. To je bio jedan sveobuhvatan proces konsultacija sirom zemlje. Nacrt programa rada je distribuiran svima, organizovane su radionice, svi su konsultovani, razmotrene su ideje pre nego sto se konacan nacrt nasao na stolu komisije za pravosudje juznoafrickog parlamenta. Tamo su takodje odrzana javna saslusanja sto je omogucilo najrazlicitijim grupama i pojedincima da iznesu svoje stavove pre rasprave u parlamentu koja je konacno dovela do uspostavljanja Komisije za istinu. Sami clanovi komisije su birani posle javnih saslusanja. Stoga smatram da je prva stvar koju treba reci da se radilo o jednom demokratskom procesu i ulozi nevladinih organizacija, grupa za ljudska prava, zenskih organizacija, verskih... sto je bilo veoma vazno. Druga vazna odlika juznoafrickog modela je to sto smo odlucili da sam proces bude otvoren i javan, i dostupan medijima. Mislim da je istina ako kazem da je ovo prva komisija koja je odlucila da uradi ovako nesto, i zaista, smatram da je to jedina komisija, za koju znam, a da je usvojila ovakav pristup.

Shvatam da tu postoji mnogo teskoca, ali bih preporucio drugim komisijama da u najmanju ruku veoma ozbiljno razmotre suocavanje sa javnoscu, otvaranje prema javnosti i medijima. Dopustite mi da kazem da kao sto su neki mediji u ovoj zemlji, u ovom delu sveta, odigrali herojsku i veoma edukativnu ulogu, u Juznoj Africi su mediji takodje odigrali izuzetno vaznu ulogu za rad same komisije tako da njeno delovanje nije bilo ograniceno samo na malu grupu clanova komisije, nije bilo ograniceno na samo jednu javnu ulogu, vec je putem radija, televizije i stampanih medija omogucila citavoj naciji da ucestvuje u tome tako da je to imalo uticaja na celu zemlju. Ocito, moglo bi se jos dugo pricati o tome, ali vremena je malo.

Smatram da je jos jedan vazan aspekt juznoafricke komisije to sto smo odlucili da joj damo izvesna ovlascenja, ovlascenje da poziva svedoke i pocinioce zlocina na saslusanje kao i ovlascenje da se izvrsi pretres i konfiskacija. Verujemo da je to bilo neophodno jer smo znali da je bilo puno ljudi koje je trebalo saslusati, a koji bi odbili da saradjuju sa Komisijom. Jedini nacin na koji smo mogli da obezbedimo njihovu saradnju jeste da makar imamo ovlascenje da nalozimo pojavljivanje pred Komisijom. To ovlascenje nismo puno koristili, ali je bilo na raspolaganju, ljudi su znali da mozemo tome pribeci u slucaju potrebe. Onda smo poceli da pozivamo ljude i naglasavali smo dobrovoljnost tog cina koliko god je to moguce. Nikada sigurno ne bi nalozili zrtvi da svedoci pred Komisijom. Zrtve su dolazile pred Komisiju jer su to zelele, a ne zato sto su bile primorane na to. Ipak, oni koji su bili odgovorni za to sto su ti ljudi postali zrtve su znali veoma dobro da ukoliko ne prihvate poziv, onda postoji mogucnost, ozbiljna mogucnost da im se nalozi da se pojave radi svedocenja. Isto je bilo sa ovlascenjem pretresa i konfiskacije. Bilo je tako puno dokumenata koji su vec bili unisteni, a bili su tako vazni za nas rad. Medjutim, mi smo bili odlucni u nameri da imamo pristup svim mogucim dokumentima koje mozda neki ljudi ne bi zeleli da stave na uvid. Stoga smatram da su nam ova ovlascenja izuzetno pomogla.

Poslednja stvar koju zelim da pomenem je da smo mali oko 23.000 zrtava koje su svedocile pred juznoafrickom komisijom, od kojih se oko 2.000 pojavilo u javnosti i medijima. 7.700 pocinioca zlocina se takodje pojavilo pred Komisijom cime se na veoma specifican nacin odrzavala tenzija izmedju zrtava i pocinioca zlocina. Takodje je ogranicenom amnestijom obezbedjeno da se iznese istina jer je pociniocima zlocina upravo ona ponudjena u zamenu za istinu. Medjutim, mi smo otisli i korak dalje, te smo organizovali nesto sto nazivamo institucionalnim saslusanjima. To smo ucinili jer u Juznoj Africi, a moguce je da isti slucaj i ovde, nije bilo institucije na koju nije uticao konflikt, drama, represija, zlocin... Stoga smo imali predstavnike vojske, policije, svake politicke partije, iz poslovnih krugova, zdravstvenih institucija, zatvora i medija pred Komisijom, i najzad i samog pravosudja, koje je, naravno, korisceno u sprovodjenju aparthejd zakona koji su prouzrokovali pustos i toliko gneva u mojoj zemlji.

Ovo je bio veoma kratak pregled jednog pristupa. Mislim da postoje slicnosti izmedju nase dve zemlje, ali, naravno, postoje i mnoge razlike.