Misa Gleni

Svi procesi u cilju uspostavljanja istine o sukobu i pomirenja izmedju umesanih zajednica imaju neke zajednicke osobine. Ali oni takodje pokazuju i upadljive osobenosti. Najupadljivija osobina procesa kojem ova konferencija namerava da kljucnu pokretacku snagu je da u delovima bivse Jugoslavije sukobi opstaju, ako ne u punom zamahu, onda svakako na izuzetno visokom nivou intenziteta.

Sa jedne strane, istina i pomirenje u Makedoniji, na primer, je nemoguce jer zemlja jos uvek moze da dozivi potpunu oruzanu borbu slicnu onoj vec vidjenoj u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Saveznoj Republici Jugoslaviji, ukljucujuci Kosovo. S druge strane, istina i pomirenje je potrebno u Makedoniji hitnije nego igde u regionu ukoliko zemlja namerava da ostane jedina bivsa jugoslovenska republika koja je izbegla znacajniji rat.

Danas, medjutim, gledamo Srbiju. Iako stabilnost u Srbiji nije pod zastrasujucim pritiskom sa kojim se Makedonija suocava, ona je svejedno suocena sa znacajnim buntovnistvom na delu svoje teritorije, dolina Preseva, dok jos jedan deo njene teritorije, Kosovo, postoji u ustavnom limbu, izvrgnut nedorecenosti Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti UN i koji funkcionise de facto kao kvazi-medjunarodni protektorat. Srbija je takodje umesana i u nezgrapne odnose sa svojim saveznim partnerom Crnom Gorom. Ustavno, dve republike ostaju blisko isprepletane, ali ekonomski, socijalno i politicki, one funkcionisu kao dve veoma zasebne teritorije.

Sa izuzetkom Hrvatske i Slovenije, dogadjaji u svim susedima Srbije iz bivse Jugoslavije, jednako kao i dogadjaji u Presevskoj dolini, jos uvek igraju kljucnu ulogu u ovoj zemlji iako Srbija ponekad nema direktan uticaj nad njima. ZATO SE ISTORIJA ZA KOJU SE KOMISIJA ZA ISTINU I POMIRENJE NADA DA CE JE ISTRAZITI JOS UVEK PISE. Ovo, verujem, naglasava opterecenje Komisije da doda jedinstvenu POLITICKU dimenziju svom radu. Njeni clanovi ce biti suoceni ne samo sa prosloscu, oni se suocavaju i sa sadasnjoscu takodje i mogli bi da budu sastavni deo neprekidnog procesa sprecavanja sukoba u regionu.

Druga osobenost OVOG procesa istine i pomirenja je ocigledna stvar, da kada je sukob koji je pod istragom zapoceo, Srbija je bila deo neke druge zemlje, koja se sada pocepala u veci broj manjih jedinica, uspostavljenih na razlicitim i, u znatnoj meri, cak suprotstavljenim ustavnim principima. Dalje, svaka teritorija ima potrebu da istrazi svoju sopstvenu istinu, mada su te razne istine obicno zavisne od oblasti do kojih one nemaju pristup. Pa, u jednoj zemlji, slicno telo je uspostavljeno. Nemoguce je sada znati koliko lako ce se saradnja izmedju dva tela odvijati, ali cinjenica da oni postoje znaci da mogu bar da se upuste u saradnju. Priznajem da verujem da bi slicne komisije u Sloveniji (ma koliko neuobicajeno bilo pominjati Sloveniju u kontekstu sukoba u bivsoj Jugoslaviji) i Hrvatskoj bile od ogromne pomoci.

Gde god komisije bile stvorene, mislim da mozemo da pretpostavimo da uspostavljanje saradnje moze naici na nekoliko prepreka. Saradnja izmedju srpske Komisije za Istinu i njenog parnjaka u Bosni ce biti znacajan pokazatelj izvodljivosti ovog procesa. Kakav god ishod bio, medjutim, mislim da mozemo pretpostaviti da ce proces, govorili mi posebno o Srbiji ili o citavom regionu bivse Jugoslavije i, mozda cak i Albaniji, biti dugacak.

Uprkos ovim poteskocama, proces bi u Srbiji trebao da se nastavi, bila saradnja dogovorena ili ne. Rad ove Komisije je u prvom redu o Srbima i njihovom saznavanju o tome sta je cinjeno u njihovo ime i ko je ucestvovao i da li su ucestvovali svesno ili ne.

Postoji posebna odgovornost za Srbiju iz dva razloga. Prvi je domaci, bivse jugoslovensko pitanje. Neki delovi i neke nacionalnosti bivse Jugoslavije nose vecu odgovornost za ono sto se dogodilo nego druge. Sukob je odgovarajuce poceo na politickom nivou, koliko se secam, na 8. Sednici Saveza Komunista Srbije kada je Milosevic neutralisao opoziciju koja ga je sprecavala da kontrolise sve poluge vlasti unutar Srbije bez ogranicenja. Da se to razvilo u oruzani sukob potpomognut zeljom srpske i hrvatske elite da silom uspostave granice svojih novih nacionalnih drzava u Hrvatskoj, a zatim u Bosni, dolazi kasnije. Ali ostavljajuci po strani pitanje relativne odgovornosti elita Srbije i Hrvatske za katastrofu, ja bih prilicno snazno tvrdio da odgovornost ovih dvaju nacionalnosti stoji na razlicitom nivou od bilo kakve odgovornosti koju bosnjacko ili rukovodstvo kosovskih Albanaca nosi, i takodje bih snazno ustvrdio da su i Makedonci i Makedonski Albanci zrtve sukoba ciji koreni leze u srpsko-hrvatskim i mozda srpsko-slovenackim nesuglasicama.

Drugi razlog se tice srpskog ugleda u inostranstvu. Bili Srbi bez razloga demonizovani ili ne (a to je pitanje koje bi se postavilo zajedno sa drugim), gola cinjenica je da je drzava, a po implikaciji i njen narod, bila jos 1992 smatrana za medjunarodnog pariju, koji zasluzuje ostar rezim Sankcija UN, a kome se nije protivila ni Ruska Federacija niti Narodna Republika Kina u Savetu Bezbednosti.

Bilo to posteno ili ne, Srbija mora da se rehabilituje sa spoljnim svetom da bi obezbedila uspeh u poslu od zivotnog znacaja u koji su se vlade Srbije i Jugoslavije upustile. Zelim da istaknem sledece. Zbog svog strateskog polozaja, i svojih ljudskih i prirodnih resursa, regeneracija i obnova Srbije je kljucna ne samo za bivsu Jugoslaviju, vec i za citav region Jugoistocne Evrope. To je teska odgovornost. Predsednik Kostunica je uspostavio izuzetno pozitivan dodir sa prestonicama Evropske Zajednice, kao i u Sjedinjenim Drzavama i Rusiji. Posao koji se odvija sa medjunarodnim ekonomskim institucijama od strane savezne vlade je nista drugo nego herojski, uprkos postojanju hronicnih problema. I reforme i stil vlade Zorana Djindjica su vec bile efektivne a obecavaju i mnogo vise.

Citav ovaj tezak posao ce, medjutim, u velikoj meri biti izgubljen ukoliko Srbija ne bude bila u stanju da povrati svoju dobru reputaciju u Evropi i svetu. Pri raspravi na ovu temu, nemoguce je, naravno, izbeci pitanje Milosevicevog izrucenja Tribunalu za Ratne Zlocine u Hagu. Reci cu vam iskreno da me, s jedne strane, ovo pitanje zanima veoma malo. Dopustite mi da objasnim.

Ranije sam tvrdio da su Jugoistocnoj Evropi podeljene veoma lose karte u 19.-om veku, obezbedivsi da u Evropi ona postane jedna od glavnih zrtava politike i rata evropskih sila. Kada su velesile nametnule rat ovom regionu 1914, a zatim i 1941, propratile su svoju intervenciju periodom uzdrzanog zanemarivanja. Kao posledica, 20.-i vek je doziveo eksponencijalni rast u ekonomskoj i drustvenoj nejednakosti koja odvaja Jugoistocnu Evropu od Zapadne Evrope.

Vreme je doslo da se razbije taj sablon oruzanih intervencija pracenih zanemarivanjem. Ukoliko rekonstrukcija Jugoistocne Evrope u svim svojim razlicitim formama propadne, tada ce ovaj region ostati nocna mora za sve one cija je nesreca da jos uvek ovde zive. Ali to ce se takodje razviti i u veoma ozbiljnu pretnju sigurnosti Evropskoj Zajednici, najvecem trzistu u svetu, ciji su narodi na meti kao klijenti balkanskih kriminalnih mafija, koje su jedine od organizacija koje mogu da imaju koristi od nastavljanja regionalne nestabilnosti.

Suocen sa ovakvom anti-utopijskom buducnoscu, sudbina coveka cije ambicije vec leze na Trockijevom legendarnom smetlistu istorije, izgleda mozda beznacajna. Ja shvatam da vaznost koju ICTY daje ovom pitanju - njen posao. Ali takodje verujem da opsesivno zanimanje za Milosevica od strane medija, nekih vlada i nekih organizacija za ljudska prava na stetu znatno hitnijih kriza u regionu, otkriva da izvesni neo-imperijalisticki impulsi jos uvek kucaju u Zapadnom drustvu. Ovo zanimanje je cesto praceno didaktickim, cak hvalisavim tonom, koji podseca na Kiplingov entuzijazam od pre 100 godina kada su Britanci pravdali svoje poteze velike sile van granica Evrope i svoje odredjivanje stranih kultura prema njihovim potrebama da bude "teret belog coveka".

Uprkos mojim sumnjama u pretpostavljenu nadmoc Zapada, ja tvrdim da Srbija treba da ga preda sto je pre moguce. Vazno je da Srbija ima priliku da utvrdi bilo kakvu ulogu koju je on mogao igrati u kriminalnim radnjama ovde, ali sto pre ode to bolje po hitne potrebe Srbije i Jugoistocne Evrope za obnovom posle razarajucih deset godina. I postoji realna opasnost da ce Zapadne vlade biti spremne da zaustave taj proces obnove ukoliko Srbija ne pristane na njihove zahteve tako sto ce ga predati pod haski nadzor.

Ovo je pragmaticna rasprava. Milosevic je vec ucinio dovoljno stete i ovoj zemlji i njenim susedima. Dok god je on ovde ne samo sto je Srbijin status parije delimicno zadrzan, vec njegovo prisustvo preti toliko potrebnim sredstvima. Ne osecam se bas potpuno srecno tvrdeci ovo. Bio bih mnogo srecniji da britanski sekretar Jack Straw nije vratio generala Pinochet-a u Cile zbog njegovog, navodno, loseg zdravlja. Mislim da mozemo da pozdravimo kako se priroda suvereniteta menja da bi obezbedila da se masovne ubice ne osecaju sigurnim u svojim krevetima nocu, ali se bojim da se trenutno neke masovne ubice smatraju vise jednakim nego druge.

I dok se ideja za Komisiju javila iz iskustava drugih zemalja, ja sam siguran da ce se rad ovog tela usmeriti ka potrebama Srba i Srbije da se dogovore sa svojom bliskom istorijom, radi njihove licne koristi. Do Pomirenja sa drugima moze da dodje samo kroz Istinu. U proslosti, a mislim na period posle Drugog Svetskog rata konkretno, Tito je izradio proces pomirenja u Srbiji i Jugoslaviji koji je zahtevao iskrivljavanje ili potiskivanje Istine.

Ovaj put se Srbi i Srbija moraju suociti sa istinom o proslosti da bi obezbedili svoju buducnost. Verujem da isto vazi i za Hrvate i sve ostale nacionalnosti bivse Jugoslavije. sto se tice "la condition balkanique"-a, generalno sam veoma pesimistican. Ali sto se tice ovog konkretnog pitanja, ja sam oprezno optimistican da ce proces koji je sad zapocet ovde i u Bosni i Hercegovini osvetliti svacije buduce dostojanstvo i prosperitet u regionu.